Završio danas sa Haunting of Hill House, konačno. S obzirom da se retko nateram da gledam ovе američke razvučene produkcije, solidan zaeb sa izborom. Jedino ukupno dosadnije što sam u skorije vreme gledao je onaj Taboo prokleti.
Inicijalni motiv pri izboru mi je bio što mi se gledala kvalitetna horror serija, što su recenzije uglavom obećavale. I inicijalni problem mi je što ovo sa horror strane solidno mršavo i podseća me najviše na one američke rimejkove azijskih modernih horror klasika, sa sve učestalim mašenjem atmosfere i preteranim pokazivanjem svega i svačega. Mislim da su me prve dve epizode lečka malo hvatale off-guard i uspele nešto jeze da izazovu, ali nakon ponavljanja istih trikova kroz epizode i pojavljivanja utvara kao dobar dan, osećaj se ubrano izgubio. Jump scare-ova srećom nema toliko ali mi je nekako utisak da se drugi deo sezone horror maltene samo na to sveo, kao da su skontali u nekom trenutku pisanja scenarija da se dešavanja na ekranu ne poklapaju sa marketingom. Dno dna mi je ona scena u kolima u osmoj epizodi. Ili možda deseta epizoda kada se ona utvara pojavi iza leđa i uradi *ploink* po čelu kao da je Patak Dača crtani.
Serija sa ovim ne pati samo u horror scenama nego u i pričanju priče. Najprostiji primer mi je "cup of stars" i kad vidimo odraslu Nellie kako pije iz nje, i prvo ide krupni kadar nje na krevetu kako pije i sasvim se lepo vide zvezdice na šolji, da bi onda već sledeći kadar ona bukvalno STAVILA ŠOLJU NA SANTIMETAR OD KAMERE. "DID YOU SPOT THAT AUDIENCE, DIDYA?!". Ovo se proteže i na na sve ostale delove storytellinga, a najbolniji je u Bentneck Lady epizodi (inače možda i jedina svetla-tačka epizoda celog serijala) kada su sjajno zasrali kraj sa preteranim duplim objašnjavanjem. Jednostavno mi se sere od serije koja pokušava da maše simbolikom levom i desnom rukom i onda ima potrebu da iscrtava na ekranu. Samo fali da se scenama nakači "BE SAD NOW" ili tako nešto da se objašnjava šta klavirska deoničica i šaptanje na ekranu treba da pobudi u gledaocu.
Kad pomenuh šaptanje... Je li to neki novi smer u glumi da se svaka druga scena svodi na šaptanje glumaca i monologe izvedene sa pola daha? Te monolog scene su mi težak cringe postale dosta brzo, posebno kad skapiraš da je uvek u njih neki usiljeni uvod (scena krene u jednom smeru i onda se stane sa čim god se krenulo da bi lik ispričao pričicu) i da ne doprinose razvijanju radnje ni u kom smeru. Elem, čemu veštačko naglašavanje bitnosti scene sa tihom pričom? Jel ovo u "A Quiet Place" univerzumu, šta? Za svo lepo kadriranje i postavljanje scena, mislim da je režiranje glumaca dosta propatilo sa druge strane. Ili je jednostavno problem u kastingu. Deca glumci super sa druge strane, ove decenije što sam gledao dobrih klinaca i devojčica glumaca mislim da nije zapamćeno u filmskoj istoriji, lepe stvari. Ali, čak i njihovi nastupi ne mogu da mi izvuku generalni otužni utisak jeftine melodramatičnosti.
Nekako sam se već previše raspisao tako da me sad i mrzi da kukam na zadnju epizodu, ali valja pomenuti i njen razvučeni šećerna vodica završetak priče. Verovatno je dobro što nisam pročitao izvorni materijal da nemam dodatni izvor nezadovoljstva, jer koliko vidim iz komentara i tu su neki gresi učinjeni.
Diatribe transmission ends.