Nešto razmišljam o srpskoj junačkoj vojsci sad kad se ponovo trubi o Karadžiću i Mladiću, i zaključio sam da u poslednjih 200 godina, kad god smo ratovali sami, izgubili smo, a kad god smo pobeđivali, imali smo saveznike. Tj. možda naša vojska nikad i nije bila nešto posebno, i da je njen uspeh zapravo mit koji razni Boškići i Šešelji koriste za šišanje ovaca, Jedini izuzetak je možda II ustanak, a i to je na granici da kažemo da smo pobedili, a i da nismo imali podršku