Leaderboard

tl;dr post godine I evo momenta koji ste svi čekali – predugo drvljenje o tonama albuma koje sam slušao uzduž i popreko u proteklih 365 dana. Nažalost bilo je tu i tona razočarenja, za mene možda i najteže Leprous koji mi je sa prethodnikom zauzeo mesto albuma godine, Cult of Luna koji me je posle ogromnog hajpa uzrokovanim sjajnim nastupom polio hladnim tušem čistog presviravanja prethodnih boljih izdanja, Mayhem koji iznova dokazuje da Teloch ne može kompozitorski ovaj bend, Candlemass koji kratko i jasno i nije baš morao da se vraća, Tool koji ni blizu nije odgovorio na ogroman hajp... No da se ne prisećamo loših stvari, krenimo ipak na prikaz onoga što je valjalo. Mesta shvatite labavije, više su to neke tematske celine ali trudio sam se da ih ređam po nekom stepenu dobrote. Domaćica Što se tiče domaćeg zvuka i ova godina je izrodila neka izdanja koja će se slušati nevezano za neke termine trule podrške nepostojećoj sceni ili sličnih gluposti, što je uvek lepo videti u ovom stanju opšteg beznađa za sve pa tako i za teški zvuk. Zanimljivo je i to da su godinu obeležila EP izdanja. Consecration su se vratili posle višegodišnje pauze sa albumom Plava Laguna koji kako mu ime već kaže, ima neki blaži letnji zvuk ali bez žrtvovanja kvaliteta koji je već odavno svojstven njima. The Stone su na trijumfalnom koncertu u DOBu u martu (takođe jedan od najboljih koncerata ove godine) predstavili novog-starog pevača Glada koji ima nemoguć zadatak da zameni Nefasa, i njegovo premijerno javljanje u toj ulozi je na EPju Kruna Praha. Nažalost izgleda da je Nefas nedostižan u svakom aspektu ali ovaj EP pokazuje da ipak još ima dosta života u ovoj trupi koja ostaje najbolji domaći metal bend ikad a kako stvari stoje, teško da će ih iko pomeriti s tog mesta još dugo vremena. Consecration i The Stone su stare kajle čiji se kvalitet odavno poznaje i priznaje ali ovaj put ću titulu izdanja godine u ovoj sferi dodeliti jednom imenu koje se tek pojavilo ove godine: Nadsvest je svojim prvim EPjem Kolo ognja i železa pokazao zrelost i koncept kojim se ne mogu pohvaliti ni mnogo zvučnija imena, a njihov dijabolični black metal zvuk sa jakom istočnoecropskom notom bi mogao da se bori sa vedetama ovog zvuka Malokarpatan i Cultes des Ghoules ako ovako jako nastave na dugosvirajućem albumu, koji zaista jedva čekam. Nemetal: Teško je klasifikovati Port Noir na njihovom trećem albumu The New Routine, gruvi rifovi ala RATM, jak pop senzibilitet u refrenima pa čak I neki r’n’b momenti što sve na papiru ne bi trebalo nikako da mi se svidi ali u praksi šljaka sasim lepo. Lagan i zarazan album za momente izdaje metala. Year of the Goat sa svojim trećim uratkom Novis Orbis Terrarum Ordinis pokazuju da su occult rock trend preživeli s razlogom samo najkvalitetniji, a oni se sasvim sigurno nalaze među njima. Ruku na srce ovo im jeste kvalitativno najslabiji od sva tri albuma, i prijalo bi mu svakako malo potkresivanja u dužim pesmama. Chelsea Wolfe svakako ima hit and miss momenata u svojoj diskografiji ali neki opšti koncenzus je da joj albumski najbolje stoji maksimalno ogoljena varijanta koju je i donela na ovogodišnjem Birth of Violence. American gothic senzibilitet dark folk zvuka, album koji prosto guta svojom atmosferom. Jedno od ličnih iznenađenja godine mi je treći album supergrupe Vaura jer su mi prethodna dva bila u najvećoj meri prehajpovano tumaranje koje je hvatalo na ime aktera. Ali Sables donosi izuzetno koherentan zvuk i oživljava sofisticirani pop 80ih uz pomalo ukusno nabačenih prog začina na pravi način. Heroj godine u ovom odeljku je sasvim sigurno gospodin Mathew Joseph McNerney aka Kvohst, koji je prevashodno zaslužio prvo mesto ovde četvrtim Hexvessel albumom All Tree. Ovo izdanje posle The Doors / psych ekskurzije na prethodnom albumu vraća ovu trupu na forest folk stazu prva dva izdanja, ali sa značajno poboljšanim songwritingom. Dodajmo ovde i vrsno energični Grave Pleasures live album i The Deathtrip – Demon Solar Totem koji Kvohst-a vraća u dimenzije crnog metala i jasno je da čega god se ovaj car dohvati pozlati se. Metal: 20. Da budem iskren ova godina mi uopšte nije bila u prog raspoloženju (čemu je možda doprinelo i najveće razočarenje ove godine) ali ne može da se prenebregne činjenica da se pojavilo i u ovom polju izdanja koja zaslužuju pažnju. Tu je godinu prevashodno obeležio dugo čekani Arch / Matheos album Winter Ethereal, because John Arch that’s why! Koji je, budimo iskreni, mogao malo manje da peva na ovom albumu preko muzike jer u momentima zna doslovno da zaguši bend. Još jedna skupina poznatih muzičara Soen je na svom četvrtom albumu Lotus uspela da se oslobodi okova ne preterano zanimljivog Tool derivata iI napravi punokrvno zanimljiv moderni prog hibrid (daleko zanimljiviji od mnogo poznatijih pomenutih Amera i njihovog nedonoščeta). 19. Power metal kao i svake godine unazad na aparatima a ime još koliko toliko drže živim uglavnom vedete scene (izvinjavam se što nisam uspeo hvaljeni Dream Troll detaljnije da izučim). Jedno od bitnijih dešavanja godine je konačno javljanje Daniel Heiman-a u novom bendu Dimhav čiji je Boreal Flame pokazao izvesno obećanje za budućnost i reminiscenciju tu i tamo na Lost Horizon, te možemo očekivati štošta ako bend uspe da se oslobodi želje ka preteranim solo masturbacijama. Chris Bay i njegova kohorta Freedom Call ne posustaju te slave 20 godina držanja kao pijan plota za svoj happy metal obrazac sa M.E.T.A.L. ali ipak za mene centralni događaj godine u ovom kružoku dolazi iz tabora Italije na ovaj ili onaj način. Turilli / Lione Rhapsody i pored bezgrešne postave i dalje mori sindrom pretrpavanja svega I svačega u muziku (Lukina rak rana već neko vreme) što se kristalno jasno vidi na Zero Gravity (Rebirth and Evolution). No dragons no party. Šveđani Twilight Force se sasvim logično svom stavu pojačavaju Alessandro Conti-jem (poznatom po radu s Lukom) i izdaju svoj najbolji album Dawn of the Dragonstar, još samo da poprave svoju ironično prešminkanu produkciju i na konju smo. No broj jedan ime za mene je povratnik iz pepela Alex Staropoli koji je uprkos okupljanja postave koje nema nikakve veze sa starim imenom Rhapsody of Fire i svih činjenica koje su protiv njega izdao The Eighth Mountain, album koji jeste da vrišti budget cut po svom produkcijskom stanju ali lepom atmosferom koja dolazi iz tršćanske kuhinje i pesmama koje ulaze u uho mene konačno podseća na slavne dane obožavane skupine koja se rasturila na najgluplji mogući način. Nova saga počinje. 18. Nešto kao prethodno mesto, thrash metal je na aparatima već duže vreme te ga tek pokoji album čuva od smrti. Ove godine apsolutni pobednik na tom polju je bio Toxic Holocaust i izdanje Primal Future: 2019. Kad je majstor Joel najavio ozbiljniji uradak posle pauze nadao sam se najgorem ali na sreću esencija samog benda je uspešno sačuvana što je u kombinaciji sa blagim usložnjavanjem svirke dalo odličan rezultat. Što se tiče više retro struje Ripper je sa Sensory Stagnation EPjem održao stari deathrash duh kultova kao Sadus ili rani Atheist, dok je Vulture doneo veću dozu melodije uz Ghastly Waves & Battered Graves ali njihova speed metal osnova je time samo nadograđena. 17. Čast norveške nekad najzlatnije BM scene je ove godine branila prevashodno stara garda: svima omiljeni dvojac Darkthrone se vratio na prave staze posle pomalo klimavog prethodnika sa Old Star. Ovaj put je sve vokale odradio Nocturno Culto što je stvorilo jaču vezu sa 90s erom a iI sama muzika je crnja, uz podrazumevane citate iz svih metal era. Tona cojones, profesori su i dalje na svom putu i kraja im se ne vidi. Infernusov glavni bend je nažalost samo bleda senka svoje prošlosti ali otpadnik Gaahl se vratio sa neočekivanim i izuzetno zanimljivim izdanjem Gastir – Ghosts Invited svog pomalo egocentrično nazvanog projekta Gaahls Wyrd. Dosta varijabilan black metal na tragu Enslaved dok sam Gaahl daje najraznovrsniji performans karijere, sasvim neočekivano i zanimljivo. I za kraj, pagan metal carevi Kampfar se javljaju sa Ofidians Manifest koji je možda i njihov ponajbolji album u eri reformacije. Trebalo je malo vremena da ga prihvatim (čemu je pomoglo parcijalno hvatanje benda uživo) ali kad je legao… Snažna produkcija, strastvena izvedba, kao stvoren za ovo doba godine. Ovde bih mogao da spomenem i Helheim sa poslednjim albumom Rignir koji, iako sasvim pristojan, nije mi ni blizu ponovio visine prethodnika te bi mogao nažalost u list podbačaja. 16. Ova godina je bila zaista izvrsna za doom metal svih podžanrova, neki teškaši su mi se ugnezdili na vrhu liste a ovde bih se osvrnuo na neka iznenađenja… October Tide mi je dugo bio fusnota u Katatonia karijeri ali ove godine su me dva puta oduvali uživo te sam konačno uleteo u taj njihov fiks starog Kata zvuka koji možemo slobodno da otpišemo od glavnih aktera, a ovogodišnji In Splendor Below donosi jaču injekciju death metala u melodic doom death jednačinu kojim se bend bavi od samog osnivanja. Candlemass se vratio ove godine sa The Door to Doom, tu je Johan Längquist ali po meni je sam album bolno neinspirisan te ih je opet entitet koji se računa kao njihov side projekat Avatarium pobedio u sopstvenoj igri. The Fire I Long For je daleko lagodniji i prijatniji za slušanje od spomenutog povratničkog izdanja velikana. I za kraj jedno novo ime iz Nemačke koje sam mesecima odlagao da ćujem zbog bolno užasnog imena ali Fvneral Fvkk nam na debi albumu Carnal Confessions donosi epic doom visokog kvaliteta sa sve twistom svešteničkog pojanja i tekstovima o hipokriziji crkvenih velikodostojnika. Za ovo ime će se tek čuti, uveren sam 15. Black metal je izuzetno vitalan žanr koji se razgranao na brojne podpravce ali uvek postoje pojedinci koji crpe uticaje iz starih vremena i nostalgično gledaju unazad. Prava stvar kod ovakve nostalgije je kad se na osnovu nje stvori nešto samosvojno i ipak zanimljivo što je slučaj sa dva izdanja na ovoj poziciji. Funereal Presence je projekat koji ima veze sa božanskim Negative Plane, a pošto je glavni bend studijski neaktivan već duže vreme novi album ovog entiteta pod nazivom Archatius će utoliti žeđ svima onima kojima NP nedostaje. Paralele sa glavnim bendom su jasne, celo izdanje nosi jasan dah prvog black metal talasa uz dosta šminke Mercyful Fate. Pesme su izdašne i slojevite ali ne na neki jeftin prog način, naprotiv celo izdanje odiše iskrenim starim duhom. Symphonic black metal je postao izuzetno retka zverka na današnjem nebu ali raduje da se posle faze hibernacije zver polako budi, a predvodnik tog trenda je finski projekat Vargrav koji drugim albumom Reign In Supreme Darkness donosi duh ranih Emperor izdanja koji dolazi kao dah svežeg vazduha u ovo vreme. 14. Ovo mesto je rezervisano za dva benda koja su srodna u svom viđenju pagan zvuka koja sam pre nekog vremena otpisao za velika dela ali oni su me ove godine našli novim izdanjima koja su mi jako godila. Amon Amarth je gigant metal scene, jasno je to kao dan kao i činjenica da su njihovi najbolji dani prošli, ali Berzerker donosi jak zvuk i meni lično zarazne pesme sa kojima sam se vezao na ličnom nivou jer mi je album pravio društvo na više putovanja ovog proleća. Farani Týr su mi naročito ispali s radara serijom tanjih izdanja ali ovogodišnji rad Hel me je naterao da ponovo obratim pažnju i možda ponovo vidim da li sam nešto propustio. Nova postava je izgleda donela više inspiracije pošto je album znatno brži i konkretniji od njihovog standarda, uz dosta power metal melodičnih uticaja što uvek volim čuti. 13. Nedvojbeno je francuski kolektiv Deathspell Omega (uz Watain) grupacija koja je izvršila najveći uticaj na black metal scenu ovog milenijuma, stoga se svaki njihov, uvek nenajavljeni, korak prati sa dužnim strahopoštovanjem I ogromnom pažnjom. Ovogodišnji The Furnaces of Palingenesia, za razliku od zgusnutog prethodnika, donosi moderniji totalitaristički koncept u već trademark DsO crnilo koje je dalo poželjno osveženje celoj priči. Pominjanje kafe u tekstovima? Da, uspeli su to da izvuku. Angardniju struju black metala su ove godine sasvim dobro odbranili i Schammash i Blut Aus Nord. 12. Poznato je takođe da je islandska black metal scena jedno od najvrelijih mesta za taj zvuk (ironičan pridev imajući u vidu prirodu samog ostrva) a ove godine su se dva teškaša javila dugosvirajućim izdanjima koja su druga po redu u karijeri, kamen o koji se mnogi okliznu ali ovi bendovi su uspeli da na neki način redefinišu i istovremeno očvrsnu svoju osnovu namećući se kao imena koja su rešena da ostanu i idu naviše. Sinmara je sa svojim uratkom Hvísl stjarnanna unela utvarnu melodičnost u disonantni haos ne gubeći ništa od svoje esencije, dok je ipak najimpresivniji na ovoj teritoriji bio Misþyrming koji je na Algleymi dodao znatnu dozu melodije, pa i rocking upliva, ali ne na uštrb posednutosti koji je imao prvenac na taj način šireći svoj rečnik i dodajući znatno na pamtljivosti. 11. Nema sumnje da je uprkos svim opstrukcijama poljska Mgła zauzela prvo mesto u black metal zvuku cele scene te je čekanje na njihov četrti album Age of Excuse (naziv inspirisan očigledno stupidnim kontroverzama oko njih) bilo isto kao kod DsO. Razlog zašto nije više na listi je jednostavna činjenica da bend nije uspeo da ponovi kvalitet prethodnog albuma koji ostaje najbolji u diskografiji. Sama Mgła nije ni za crtu odstupila od svojih silovitih principa kako svirke tako i neponovljivih tekstova, tako da ostaje da vidimo koliko će njihovo doba da traje. 10. Jedan od meni najmilijih podžanrova pagan metal ovih godina stoji sasim fino: trendi horde plastičnih mačeva su skoro izumrle (uzmite primera radi poslednji abizmalni Equlibirum album) dok prave horde jašu jače nego ikad bez ikakvog osvrtanja na isprazne trendove. Jedna od trupa koja se kvalitetom nametnula u poslednje vreme i dokazuje se iz izdanja u izdanje je Ereb Altor koji se novim albumom Järtecken vraća na prave staze posle osrednjeg prethodnika. Black metal delovi idu čak i do prvih Bathory radova dok se njihov epik deo polako otresao Quorthon-ovog protektorata i pronašao svoj stil, ovaj put pod jakim uticajem 90s melodične BM struje. No ipak, apsolutni pobednik na ovom polju ove godine je moćni Månegarm čiji je novi album Fornaldarsagor otresao neke komercijalnije momente koje je imao prethodni i ponudio čistokrvni silovito emotivni pagan metal po kome su poznati već decenijama. 9. Ovo ime ćete videti na apsolutno svim listama ove godine, I to sa razlogom. Jeste Nile sa Vile Nilotic Rites pokazao da ipak ima života posle Dallasa (mada uopšte ne toliko koliko bi Karl želeo da poverujemo), jeste se Cattle Decapitation vratio sa Death Atlas ipak ne dostižući vrtoglave visine dva prethodnika a Tomb Mold i Gatecreeper pokazali da su imena na koja se može računati, ove godine u brutalnijoj sferi death metala jedno ime je ipak broj jedan: Blood incantation. Njihov drugi album Hidden History of the Human Race je momenat kada se tačno vidi prelazak benda u viši rang, a sam bend je ozbiljnije a u isto vreme i pristupačnije doneo svaki aspekt svog izdanja (još samo da promene logo koji izgleda kao naramak pruća). Mešavina Death, Immolation, Morbid Angel povezana sci fi konceptom bez ikakvog razvlačenja, svaki momenat albuma je odrađen odlično te priznanja sa svih strana nisu izostala. 8. Alcest i mastermind iza projekta Neige je sasvim sigurno ime koje je doajen u mikrostilu spajanja nespojivih elemenata agresivnog i fragilnog zvuka, što dokazuje kohorta bendova nastala pod Alcest uticajem (primera radi Saor sa ovogodišnjim odličnim radom Forgotten Paths), ali Neige je ove godine dao još jednu lekciju sa Spiritual Instinct koji objašnjava zašto je tu gde jeste. Na svu sreću prelazak na giganta Nuclear Blast nije promenuo ništa u unikatnoj viziji benda, dakle još jedno izdanje za višegodišnje čisto uživanje. 7. Koliko povrataka prastarih metal bendova možemo nazvati uspešnim? Postotak je zaista mali pa uvek raduje kad se tako nešto desi, a ove godine smo na tom polju imali dva jaka imena koja su bila tu pri samim počecima death metal zvuka i doneli svojevremeno revoluciju. Mike Browning je okupio ekipu veterana pod imenom Nocturnus AD i njihovo izdanje Paradox predstavlja mnogo veći Nocturnus nego što je to ekipa lopova pod tim imenom uradila svojevremeno sa Ethereal Tomb. Činjenica je da je produkcija mogla biti dosta bolja i da je Mike-u otišao dosta glas doduše. Još jedan čovek je okupio ekipu veterana kojima je nedvojbeno zvuk benda u krvi da napravi povratak, i iskreno jako sam podozrevao od povratka Possessed ali Jeff Beccera se na Revelations of Oblivion očigledno potrudio da oživi sjajnu eru benda do u dlaku… I uspeo. Svaka tačka onoga što je Possessed učinilo božanstvom je prisutna, moje zamerke jesu činjenice da se Jeffu čuju godine (ali s druge strane je ubacio tonu zanimljivih vokalnih linija) i za moj ukus pomalo premoderna produkcija. Jeste da album traje 50ak min ali iskreno ne znam koju bih pesmu izbacio. 6. Možda razlog što se ovo izdanje nalazi ovako nisko je činjenica da je novi Borknagar album True North izašao u septembru a ja bih meteoropatski hteo da se pojavio u neko hladnije doba, i moram priznati da mi je prethodnik za mrvu bolji ali i ovo je još jedan manifest suverene sile ovog benda. Za nijansu melodičniji nego pomenuti Winter Thrice, najviše preko melodija Vortex-a i Lazare-a koje cvetaju kao milioni najlepših cvetova, ovo izdanje pokazuje da Borknagar, kao npr Amorphis u svojoj sferi, suvereno sede na svojoj poziciji i niko nema šanse da ih mrdne. 5. Još jedno ime koje ćete videti na svim listama ove godine, s debelim razlogom. Newcomer godine, bend koji se oformio pre nepune dve godine iI eksplodirao svojom unikatnom mešavinom gotik rok, hevi metal i ko zna još čega Idle Hands na debi albumu Mana dokazuje da je samo nebo granica ako imaš ono što je bitnije od svega: pravu viziju. Svaka pesma na albumu bez ikakvog komplikovanja hit u samu srž a celu priču vodi unikatni vokal, jezivo je i pomisliti dokle će stići kad su ovako počeli. 4. Predivno je pratiti Insomnium priču bilo od samih početaka, kad je bend otpočeo svoj put kao melting pot svojih uticaja i upornim radom na sebi bez upadanja u zamke koje su sahranile njihove uzore došao do stadijuma genijalnosti na poslednjih par albuma. Ako je i bilo ikakve sumnje, osmi po redu album Heart like a Grave ih je ustoličio kao svetski premijerni melodic death metal bend a istovremeno predstavlja i pravi manifest svega što smo voleli u mračno melodičnom finskom zvuku 90ih godina. Sentenced i Amorphis škola završena sa najvišim ocenama i predstavljena za novi milenijum kroz originalno i visoko emotivno delo. 3. Crypt Sermon je pokazao svoj kvalitet još na debi albumu te se drugi čekao sa nestrpljenjem, a The Ruins of Fading Light je ne samo pokazao da uspeh prvog nije bio čista sreća već da ovde imamo nove vedete doom scene. Slušanje ovog albuma budi emocije kao da se sluša 80s Candlemass: moćno, inspirisano, robusno, emotivno (sve što nažalost novi album tih vedeta nije). Vatromet ne staje celom dužinom albuma, jeste da neće da otkriju da li su hrišćani ili ne ali to nije na kraju krajeva ni važno kad se ovakvo delo ima pred sobom. 2. Još jedno svrgavanje bogova sa prestola, a ovde su nemački ratnici Atlantean Kodex sa svojim željno iščekivanim trećim albumom The Course of Empire nametnuli sebe kao najjači epik HM bend na sceni današnjice i pokazali na koji se logičan način Manowar zvuk 80s mogao odvesti dalje bez upadanja u zamke vulgarnosti i kojekakvih gluposti. Ovaj album je veći od života, ovaj album je jednostavno heavy metal savršenstvo. 1. Zna se da prave umetnosti nema bez iskrenih emocija te da je to ono što odvaja fabrički proizvod od dela koje će ostati za večnost a jeziv je beskrajni bunar iz kog se Swallow the Sun mastermind Juha Raivio napojio da uradi When a Shadow Is Forced into the Light. Nastao posle smrti voljene osobe kao reakcija na beznađe i način da se nastavi dalje, ovaj album je baklja u crnoj noći, srce na rukavu i najogoljenija emocija pretočena u muziku. Svaka nota boli, svaki ton znači deo istrgnute duše a ne zaboravimo ni tehničku činjenicu da sa ovim albumom bend pokazuje da je seo na prvo mesto doom scene I kako stvari stoje nema nameru da ode uskoro. Po kvalitetu je bilo bliskih mu ove godine, ali ovaj stepen srčanosti jednostavno mora biti nagrađen odgovarajućom pozicijom. Ovaj album se smeje, jeca, boli, bori se, nastavlja dalje… ovaj album je život. Nagrada za sve one koji su stigli do kraja – link za mikstejp na kome nećete čuti skoro ništa od spomenutih imena http://www.mediafire.com/file/fuf6fv99jvf2ulz/misktejp.zip/file

ja u zivotu nista SW nisam gledao ali cuvao bih baby yodu u kuci i ranio biftekom

SCHAMMASCH - hearts of no light HYPNO5E - a distant (dark) source CATTLE DECAPITATION - death atlas HAUNTER - sacramental death qualia NO ONE KNOWS WHAT THE DEAD THINK - s/t RORCAL - muladona BIG BRAVE - a gaze among them WHITE LUNG - deep fantasy 3 - paint by number JUDGE - bring it down

https://clicknupload.org/8mac52sg5kdz https://uptobox.com/xpjnkacfei5f https://mega.nz/#!2GZ1gQrI!x6YmTwaidyqXpxIYRaiO5cmdY-qzpYewnAbcLPS9YM8

Ah...