bio u oberhavzenu da čujem SFAM. kakva rupina od grada, svetijebem.
bila prepuna hala, jedva smo se provukli na neku normalnu daljinu. prvi deo svirke praktično promocija distance over time. trebalo im je da se podese, bar dve, tri pesme. posle toga, medi petrućiju je morao svaki ton da se čuje, totalna dominacija nad ostatkom benda, al ga bole kurac, realno. u suštini dosadan blok, jedino barstool warrior sam baš želeo da čujem.
kad su opleli sfam, sunce ti jebem, ko disk da sam pustio, savršen zvuk, sve pod konac. trudio se i labrie, jako malo je imao kreštanja i kreketanja, nisu spuštali štim, iskreno odradio poso daleko iznad očekivanja. mangini je malo pleo u svom fazonu neke deonice, uglavnom gore od čika portnoja, pogotovo finally free solo. redovno se plakalo na trough her eyes. publika pevala one last time refren u tonalitetu, bilo prelepo. jeza na svaki petrući solo, jbg... posle zilion bendova i staža slušanja muzike, samo jedan nekako uvek ostane lični top1 za vjeki vjekov.
realno, mnogo jako iskustvo, drago mi je što sam čuo i SFAM pored Images u celini. idealno bi bilo da sam čuo u nekoj ranijoj fazi benda, al štačukuču...