Leaderboard

Nazad u dan idem opet, i visoko na VE opsesiji trazim preporuke na ovom mestu za dalje. Imam obicaj da kad istrazujem neki bend krecem od pocetka i idem redom da bih lepo ispratio razvoj zvuka ali kod Kate sam krenuo nekim stranputicama na preskok, ne znam ni sam zasto. Na osnovu misljenja mudrih forumskih glava sam se zaputio opet kod Solija da uzmem sledece poglavlje u Katatonia sagi: Discouraged ones. Znao sam da je VE emotivni masterpiece ali kao sto rekoh, tad nisam znao kako se doslo do toga a nisam bio svestan bas ni turbulentne rane istorije benda no znao sam da je DO pocetak novog poglavlja za Katu ali secam se da sam ipak ocekivao nesto bliskije VE. No u svakom slucaju ista prica je bila i sa DO koji me je razneo na prvu loptu svojim pristupom koji mi je uoblicio ono sto mi je najprivlacnije kod benda - sirova emocija koja gadja ravno u srce. Album je kao sto znamo sirovi zacetak onog cime ce se Kata baviti kasnije ali meni je bas ta nekakva robusnost i nesigurnost ono sto je najprivlacnije kod ovog dela. Najbolji primer za to su mi Jonasovi vokali, ovde zvuci totalno nesigurno, kao da se stidi sto peva i place dok to radi ali meni je apsolutno uhvatio srz Katatonie: dusa na izvol'te, bez ikakve sminke i ulepsavanja. Ako bih poredio srodne bendove, Opeth je pravi proger koji mora da bude sto zategnutiji i savrseniji, upicanjen u svakom aspektu a Kata covek obican koji se smeje i pati kao i svi mi, kakav prodje na ulici svaki dan pored nas, jednom recju zivot. Ta sumorna atmosfera koja probija na sve strane iz ovog albuma ga meni cini toliko dragim i savrsenim u svoj toj nesavrsenosti. Mozda nikad nisu bili najlepsi, najusviraniji, najpopularniji ali Kata i DO je nesto sto pogadja direktno u dusu bez ikakve zadrske.

Meni se baš sviđa ova što je Ibanez pravio za Luke Hoskina iz PTH, sexy:

Mož' i taj, al stvarno album riforama prava , i nekako ga uvek izvrtim u paru sa Hate Campaignom, tako sam ih u paru i nabavio te davne 2000-te..

Nisam ja ni pokušao tebi da podmetnem da se primaš na citate za bednike, opušteno. Al' meni je džaba lepota bez substancije, svaka čast zanatliji koji lepo upakuje govno (mada je taj za mene više prevarant nego zanatlija ili umetnik), al' ja to govno neću da konzumiram, taj neki fazon... I smatram da ne mora da bude kitnjasto da bi bilo kvalitetno i efektno iz estetskog ugla, mada ni ne kažem da kitnjasto mora bude pathos. Vidiš barem kako kitim postove, doduše pretrpavam ga iz sprdnje uglavnom. Više me nervira kad skontam u svom postu naknadno da sam 5 puta napisao "neki" ili slično. Dok brt spamujem, for the lulz brt. 99% stvari u životu ne treba shvatati previše ozbiljno. Baš sam inače "Less is more" hteo da navedem gore kao primer beznačajne izreke prijemčive jer je kratka i jer je oksimoron a kao šatro skonto si neku duboku mudrost ako klimaš glavom na nju, a ovamo ne znači apsolutno ništa dok joj ne daš kontekst, highly je situational. Takođe je retardirana krilatica "Ako nešto ne umeš da objasniš u jednoj/par rečenica, zapitaj se onda da li i sam to razumeš", jer sadrži pretpostavku da ceo svet i život funkcioniše prosto ko pasulj i da potpada pod domen tih krilatica, truizama i citata za bednike. Da ne detaljišem više od toga, mož otvorimo posebno temu da analiziramo izreke Sa prvom i poslednjom rečenicom drugog pasusa se u potpunosti slažem, o supstanci uglavnom i pričam, a ako nešto može vokalima i tekstovima u DsO da se zameri, to je što oni vrše minornu estetsku ulogu, u smislu da tu nema poezije, cela poenta je... u poenti, i utilitarističkoj, a i ozbiljnijoj od toga, i na kraju i na početku svakoga dana. Ovo iz trećeg pasusa rekosmo triput juče, slažem se, ne bih kopao da nije muzika ovakva... A ovo za srpsku mudros' je tongue in cheek brt blagi podjeb prema nacionalistima (naveo sam dva Srbina Crnogorca koja NeoCrnogorci svojataju a Srbi ih se tiho odriču u fazonu eto vam ih, imamo mi dovoljno mudraca našig Srbijanaca), jebe se i meni kog je porekla mudrost i da li afirmiše srpstvo.