Leaderboard

Ništa se nemoj čuditi... Njega je u drugu veru oterao Lemi.

Sreto imam istu samo u plavim tonovima Pozdrav sa Rtnja 😄

Njegovo političko mišljenje, ni višnje, ni nižnje, ne vredi više ni žižljivog graška.

Priče o pesmama - Youth Gone Wild https://junkyardrock.blogspot.com/2020/06/price-o-pesmama-skid-row-youth-gone-wild.html

Nastavak serijala Priče o pesmama! Skid Row - Youth Gone Wild https://junkyardrock.blogspot.com/2020/06/price-o-pesmama-skid-row-youth-gone-wild.html

Ovih dana je bila 25godišnjica Demanufacture. Dosta bitan album za mene, na njega i Obsolete sam se neviđeno sekao. SOANM mi je bio dosta ekstreman u to vreme, a kad sam malo kasnije počeo da slušam death metal bio mi je go prosek. Digimortal je prilično smeće, a Archetype mi se iz nekog razloga prilično svideo kad je izašao. Nakon toga totalni gubitak interesovanja za ovaj bend kod mene.

Brle ima CV: https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=362&cl=06

Almanah je milostiv. Možda će da im pomogne.

I tako sam se ja navadio na tu Katatoniu ali legenda kaze da je bend imao growl vokale i bavio se tvrdjim zvukom s pocetka te je sledeca stanica u mojim putesestvijama bio ponovo nelogican skok unazad na Brave Murder Day, mislim bas inspirisan Budinom recenzijom u sekciji Real metal classic u BVu. Kakvo je vreme bilo kad sam ga uzeo od Solija ne secam se, mrzi me da proverim ali tu je moj neumorni brat Job koji to moze obaviti u pauzama pracenja tvitova Olivere Drace. Ali kako god covek da ga okrene ovo izdanje je fabrika sumornosti koja krece da stanca od samog pocetka Brave i ne staje do samog kraja, i opet nesto novo (bar za mene) od Katatonije: ubistvena repetitivnost u najboljem black metal maniru uparena sa prehladnom disonancom, a uz sve to sam osetio cak i neki gotik rok zvuk koji se krio negde u dubinama ovog beskrajnog crnila. Jos jedan dokaz za teoriju da je ideja bitnija od tehnike, nikakvo instrumentalno briljiranje ali tona emocije koja mi je bila daleko hladnija od fragilnog DO no svejedno osvajajuca... sem naravno Day, zametka onog sto ce procvetati kasnije a ocemu sam vec pricao. Iako preferiram izvedbu sa debija (o tome kad dodje vreme) Mikael je naravno ovde nezaboravan. The sound of falling? Indeed stih koji je suma sumarum i prava slika ovog albuma. Takodje omot nije mogao biti bolje odabran. Dale emocija koju sam ovde nasao nije bila bas kao na dva albuma koja sam cuo pre ali svejedno, BMD je nedvojbeno klasik u svom stilu. Bas sam skoro imao sesiju ponovnog uzivanja u njemu i kao vino je, sve bolji sa godinama koje nista ne oduzimaju od vanvremenske hladnoce ovog dela.

Dinar za lečenje Degenerika: https://www.danas.rs/politika/izbori-2020/djurovski-preusmeriti-sredstva-iz-budzeta-ka-deci-i-omladini-koja-se-bave-sportom/

BITE IT, YOU SCUM!

Nazad u dan idem opet, i visoko na VE opsesiji trazim preporuke na ovom mestu za dalje. Imam obicaj da kad istrazujem neki bend krecem od pocetka i idem redom da bih lepo ispratio razvoj zvuka ali kod Kate sam krenuo nekim stranputicama na preskok, ne znam ni sam zasto. Na osnovu misljenja mudrih forumskih glava sam se zaputio opet kod Solija da uzmem sledece poglavlje u Katatonia sagi: Discouraged ones. Znao sam da je VE emotivni masterpiece ali kao sto rekoh, tad nisam znao kako se doslo do toga a nisam bio svestan bas ni turbulentne rane istorije benda no znao sam da je DO pocetak novog poglavlja za Katu ali secam se da sam ipak ocekivao nesto bliskije VE. No u svakom slucaju ista prica je bila i sa DO koji me je razneo na prvu loptu svojim pristupom koji mi je uoblicio ono sto mi je najprivlacnije kod benda - sirova emocija koja gadja ravno u srce. Album je kao sto znamo sirovi zacetak onog cime ce se Kata baviti kasnije ali meni je bas ta nekakva robusnost i nesigurnost ono sto je najprivlacnije kod ovog dela. Najbolji primer za to su mi Jonasovi vokali, ovde zvuci totalno nesigurno, kao da se stidi sto peva i place dok to radi ali meni je apsolutno uhvatio srz Katatonie: dusa na izvol'te, bez ikakve sminke i ulepsavanja. Ako bih poredio srodne bendove, Opeth je pravi proger koji mora da bude sto zategnutiji i savrseniji, upicanjen u svakom aspektu a Kata covek obican koji se smeje i pati kao i svi mi, kakav prodje na ulici svaki dan pored nas, jednom recju zivot. Ta sumorna atmosfera koja probija na sve strane iz ovog albuma ga meni cini toliko dragim i savrsenim u svoj toj nesavrsenosti. Mozda nikad nisu bili najlepsi, najusviraniji, najpopularniji ali Kata i DO je nesto sto pogadja direktno u dusu bez ikakve zadrske.

Tonight's Decision meni isto vrlo lako omiljeni. To mi je najbolja Katatonija jer su zreli i melodicni i tuzni a ne tripuju se da su progeri. Sad kad pogledam Night is the New Day i Dead End Kings dosta cringy nazivi za albume, mislim da ih nisam ni pustio.

U periodu pre i posle izlaska novog albuma ovog monstruoznog benda nešto me je udario teški retro mud, krstario sam celom diskografijom uzduži popreko pa sam rešio da retrospektiram svoj put kroz Kata diskografiju s ove distance i uticajem koji je bend izvršio na mene, a koji je zaista nemerljiv. Od devedesetih sam bio dia hard fan tzv dark metal scene koja je cvetala u to vreme, klasici PL, The Gathering, Tiamat, Moonspell, Opeth... sve se vrtelo regularno i obožavalo ali ne znam ni sam kako, ovu četu sam zaobilazio. Nedostupnost muzike, manji izbor šta li, mea culpa. Fast forward to 2004, i zaista nikad neću zaboraviti prvi kontakt sa Katatonijom. Došao sam do legendarnog Solija na jedan u nizu muzičkih apdejtova , trebao sam drugaru da uzmem nešto za rođendan i palo mi je na pamet da to bude Viva. Pusti Soli da ja malo čujem kako to zvuči.... baaaaam, sećam se da nisam mogao da pratim šta mi čovek priča koliko me Ghost of the sun raznela u momentu. Pesma za pesmom isti osećaj, grabim album i ostavljam ga sebi, posle čega su usledili bukvalno meseci razbijanja istim. U sadejstvu s tad aktuelnim BV, Viva mi je bila zaista eye opener ka nekim drugim muzičkim sferama, pre tog sam bio poprilično straightforward metal a kasnije mi se otvaraju putevi u razne druge dimenzije. Činjenica, voleo sam i pre toga neke nemetal album, metal s raznim uplivima ali Viva je bila ta tačka koja mi je uobličila taj momenat puta dalje i istraživanja neke drugačije muzike (prevashodno bendova koje je Kata navodila kao svoje uzore) na čemu ću Vivi biti večno zahvalan i smatrati ga jednim od ključnih albuma svog života. Stoji da ima cringy momenata (a fucking lie, dont give a shit) u tekstovima ali kompletna celina je meni toliko turobno delo koje prosto proždire i ne pušta, od koga ne bih odvojio nijednu trunku pa čak i lažni zrak nade u Omerta koji simbolično biva naglo sasečen, sve funkcioniše perfektno. Tada to još ne znam ali Katatonia je prešla trnovit put da dođe do toga gde je bila tad, mutirala i menjala se, ja sam samo znao da moram da istražim pod hitno celu diskografiju. Možda što je prvi, više zbog uticaja koji je izvršio na mene ali za mene Viva ostaje najbolji Kata album, pravi manifest gitarske muzike novog veka i apsolutni klasik.

Kakve veze ima nastanak thrash-a sa Loadom koie eksperimentalan album?

Zadnji super, predzadnji dosadan, Anger bi bio fantastican da nisu bili toliko polupani u to vreme (pae na krau ispao mixed bag) Load i Reload klasa, naravno