Pročitah posle 2 i po meseca natezanja Pinčonov magnum opus V.
Da li sam ga malo više zamrzeo posle ovog romana, jesam, kako nisam! Da li je i dalje ingeniozan pisac koji me je oduševio Skrivenom manom i Objava broja 49, naravno. Sve što sam već dobio u manjim Pinčonističkim dozama, u V. je isporučeno u gabaritnom izdanju.
Kada bih morao da opišem knjigu nekom i da preporučim, da budem iskren ne bih mogao, jer bih zvučao poput kakvog ludaka dok objašnjavam likove koji se mešaju iz tadašnjeg vremena 1950, tik posle Drugog svetskog rata, pa se onda vraćamo u kolonizovanu Afriku 1919 godine i putujemo raznim tokovima svesti tih likova i događaja koji su svi na neki čudesan način povezani i još sijaset godina i lokaliteta, a Pinčon kakav jeste je gospodar toga da te navuče, daje ti u mrvicama tragove ali nikada ne odaje sve svoje karte.
Moje nezahvalno viđenje romana po ličnom nahođenju i osećaju, da sve ovo što se nama dešava kao ljudskoj rasi, starenje, istorijski događaji, ništa nije bitno, sve je prolazno, a nostalgija je najgora kurva.
Ako hoćete baš zajebanog pisca, u sjanom prevodu Čarobne Knjige (ne stvarno nije ni čudo što je slabo prevođen kod nas jer čovek rastapa moždanu masu sa kakvom lakoćom u svojih 26 godina (V. je prvi roman!) ima jebeno znanje pre interneta o istorijskim događajima, lokalnim običajima, a da ne pričamo tek o njegovom humoru i kako nekonvencionalno naziva svoje likove!) koja je ovde odradila đavolski dobar posao.
I pošto sam završio sa njim za ovu godinu, tri romana u kratkom roku, odmaram mozak pa da uzmem i pročitam Gravitaciju Duge.
Najsmešnija stvar je što sam uzeo skoro trilogiju Soj, napisali Giljermo del Toro i Čak Hogan, po kojoj je i kreirana serija, koja mi se zapravo dojmila, a posle Pinčona čitati ovako siromašne knjižice je odmor za um, ali i smehotresna olimpijada koliko je u stvari teško biti dobar pisac....