Leaderboard

Javlja mi se da nije ni nakon izlaska The Book of souls bilo previše track by track recenzija na forumu, tako da razmišljam da probijem led i vidim hoće li se još neko baciti na detaljnij review. Bilo bi zabavno. Da počnemo ovako. Iron Maiden je izdao još jedan odličan album i dokazao da mi je sa razlogom omiljeni bend. Razlog je sledeći. Nije novi album odličan zato što mi je Iron Maiden omiljeni bend, već mi je Iron Maiden omiljeni bend zato što je novi album odličan. Tako je već godinama. Iron Maiden je iznova i iznova praktično nepogrešiv. Slušati novi Iron Maiden je kao posmatrati bilo kod eksperta na delu, diviti se njegovoj veštini i biti zapanjen time kako gotovo da nijedan trenutak nije protraćen, gotovo da nijedna ideja nije besmislena, gotovo da nijedan potez nije pogrešan. Senjutsu je postigao upravo to. Senjutsu - Prošlo je vreme kada se za otvaranje Maiden albuma čuvala najkraća i najdirektnija pesma. U ovoj Maiden eri, album se otvara najnekonvencionalnijom numerom. Vokalna rešenja su posebno specifična, bilo da se radi od povremenim durskim harmonijama, ili o efektima koji se staraju za to da Diskinsonov vokal više zvuči kao urlik u pozadini radije nego stihovi koji treba da budu u prvom planu. Takođe mi se dopada ritmički obrazac koji je prisutan kroz celu pesmu i ni u kom momentu ne dovodi do razrešenja, što dodatno doprinosi osećaju napetosti. Uprkos ritmičkoj doslednosti, pesma izbegava monotoniju brojnim promenama tonaliteta i time što neke od najubedljivijih rifova čuva za kraj. Stratego - Koliko god da fanovi imaju tendenciju da sa novijih albuma kao adute izdvajaju duže pesme, meni se sažetije pesme često dopadaju koliko i one epskih razmera. Stratego je po mom mišljenju na nivou singlova kao što su Speed of light, Rainmaker i Different world. Disonantne umanjene kvinte, žustra ritam sekcija i izrazito zarazan refren čine ovu pesmu jednom od najpristupačnijih na izdanju, ali pesma istovremeno sadrži i dovoljno oscilacija u tempu i nepredvidivih strukturalnih ideja koje je čine uzbudljivijom i originalnijom nego što singlovi umeju da budu. The Writing on the wall - Koliko god da je kao prvi singl bila osvežavajuća zahvaljujući srednjem tempu, The Writing on the wall u kontekstu albuma ne smatram jednim od svojih favorita. Razume se doduše da i dalje govorimo o dobroj pesmi nesvakidašnjeg southern rock raspoloženja. Ističe mi se i povratak u rif nakon refrena, gde se primećuje da je rif toliko inspirativan da ga svaki član benda interpretira na svoj način. Gitare sviraju u oktavama, bas pokriva sopstvenu liniju, a McBrain akcentuje neočekivane osmine. Pesma će takođe uživo pružiti mogućnost Dickinsonu da komanduje publikom u svom stilu, budući da je ritmika savršena za tapšanje i skandiranje. Lost in a lost world - Harris još jednom pokazuje da je doktorirao umetnost epske Maiden numere. Ova pesma ne samo što je besprekorno struktuirana tako da je svaka sekcija u savršenom odnosu sa deonicama koje joj prethode ili sleduju, već je i svaka pojedinačna deonica interesantna i uverljiva. Lost in a lost world drži pažnju od prvog do poslednjeg minuta i pritom ne ostavlja utisak desetominutne kompozicije, što je rezultat Harrisovog osećaja za koherentnost, čiji je najbolji primer strofa koja prethodi refrenu a tek će se na kraju pesme ponoviti u drugačijoj instrumentalnoj konfiguraciji. Izdvajam i lepršavu instrumentalnu sekciju koje trenutno ne mogu da se zasitim. Ova pesma je spektakularna. Days of future past - Adrianu Smithu od povratka u bend nije strano da upliva u progresivne vode i doprinese komponovanju osmominutnih pesama, ali uvek je imao dobro uho za koncizne numere sa hit potencijalom. Zahvaljujući McBrainovoj interpretaciji ritmike rifa, Days of future past se ispostavlja da je jedan od bržih, temperamentnijih momenata na albumu. Takođe mislim da je ova pesma savršeno pozicionirana na albumu, vezujući se u pogledu tempa za aspekte prethodne numere, ali je dovoljno hitra da smo nakon nje spremni i na sporije deonice. The Time machine - Iako nije jedna od dužih pesama na albumu, ova sedmominutna numera sadrži sve komponente koje bi jedna epska Maiden pesma trebalo da sadrži. Da se našla na jednom od albuma koji su izašli osamdesetih, bila bi posmatrana kao klasičan Maiden ep. Gers od samog uvoda stavlja svoj pečat na pesmu, ali u narednim minutima prezentuje i neobične, ispresecane ritmičke figure, kao i neke od veselijih melodija na albumu. Zahvaljujući iznenadnim skokovima i padovima u tempu, The Time machine je za mene jedan od maštovitijih trenutaka na izdanju. Darkest hour - Smith svojim suptilnim izborom tonova na samom početku uspostavlja dramatičan i tragičan ton pesme, koja će se zahvaljujući svom konačno uobličenom tempu nazivati baladom albuma. Za dobru baladu je, međutim, krucijalna emotivna komponenta, koja se u ovoj pesmi konkretno ogleda u veličanstvenom refrenu koji pesmu dovodi do savršenstva. Dickinsonov visok vapaj i Smithova progresija akorada doprinose tome da Darkest hour ne samo sadrži jedan od najboljih modernih Maiden refrena, već istovremeno bude i najbolja pesma na albumu. Death of the Celts - Zahvaljujući pesmama The Red and the black i The Clansman, stekao sam utisak da Iron Maiden vešto inkorporira elemente keltske tradicionalne muzike u svoj zvuk, ali ipak to relativno retko rade. Death of the Celts je napokon prilika da pomenuti elementi ponovo budu u prvom planu. Vokalne melodije su jednako uspešno obojene keltskim raspoloženjem koliko i gitarske fraze. Sinematski senzibilitet benda je ovde ponovo u punom sjaju, budući da pesma zvuči kao muzika iz filma. Nalik Lost in a lost world, ni Death of the Celts ne deluje kao da je naročito dugačka. Imam osećaj da Maideni nisu ni svesni toga da je desetominutna kompozicija na pomolu dok na njoj rade. The Parchment - Iako se Steve Harris na poslednjih nekoliko albuma delimično odvikao od refrena koji se sastoje iz ponavljanja naziva, čini mi se da je u međuvremenu stekao nove navike. Jedna je da identična gitarska i vokalna melodija teku unisono, a druga je da gitarske harmonije koje su se ranije sastojale iz terci sada sačinjavaju oktave. I mada ni jedna ni druga karakteristika nisu loše po sebi, na ovoj pesmi možda previše dominiraju za moj ukus. Bez obzira na to, The Parchment me i dalje opčinjava hladnom atmosferom i zagonetnom strukturom, navodeći me da joj posebno posvećujem pažnju kad puštam album. Trenutno mi nije među omiljenima, ali je prisutan potencijal da mi se vremenom više otvori. Hell on earth - Možda bi bilo nerealno očekivali da Harris sa svakom od desetominutnih numera briljira, ali po mom mišljenju je najbolja kompozicija ostavljena za kraj. Mirni intro jako diskretno sugeriše melodijske teme koje će se provlačiti kroz pesmu, da bi se teme konkretnije i gitarski prezentovale u nizu onog momenta kada McBrain svojim nepredvidivim prelazom označi iznenadni početak razrajene sekcije. Hell on earth po meni sadrži najuzbudljivije melodije na albumu, krunišući ga refrenom zapanjujuće magnitude. Izgleda da Harris u svom maniru ostavlja neke od najturobnijih tema za sam kraj albuma, ali ih predstavlja kroz muziku koja je poletna i neodoljivo zabavna. Razmišljam o tome kako ćemo sagledati Senjutsu u kontekstu diskografije benda. Bili smo spremni da Empire of the clouds bude možda i poslednja pesma koju će Iron Maiden ikada snimiti. Ako se ispostavi da je ovaj album poslednji, Hell on earth bi svakako bila pristojna tačka na karijeru. Međutim, budući da je Senjutsu drugi dupli Iron Maiden album u nizu, voleo bih da bend izda još jedan dupli album pre nego što označe kraj. Bilo bi fenomenalno imati trilogiju duplih albuma, i imajući u vidu doslednost benda, ne bih se iznenadio odličnoj trilogiji. Ovo je izvanredan album i strog kandidat za album godine. Nek' mi Deris, Weikath i ekipa oproste - bili su tako blizu. Ocena: 9/10

Jeste, ali ode Di Anno dve godine nakon smrti druga Tita... Posle je došla ova privatna striptizeta Mušana Topalovića Cace...

logično je da ga vole šta mislite kako se osećaju ljudi po selima oko Zrenjanina, recimo, dok funkcionišu Draxlmaier ili uskoro Linglong, od čega oni žive? jebe im se tačno za makroekonomiju, spoljnu politiku i sve ostalo što se ne odnosi na njihovu puku egzistenciju samo pacijenti mogu da prozivaju narod po selima u vreme kada ćute udruženja i komore lekara, inženjera, advokata, SANU, univerziteti i ostali pripadnici šatro elite Koštunica nije bio fikus šta fali Ustavu?

Ne bih mnogo da se vas davim svojim privatnim životom ali Hell on Earth će mi ostati verovatno zauvek u sećanju, jer mi je bila slučajno u plej listi kada sam u okolini Garmiš-Partenkirehena sedao u gondolu za Cugšpic. Ulazim ja tako u gondolu, počinje intro onako tiho i mirno, vožnja kreće sa 700 metara visine na 3000 m. I što je interesantno vožnja traje koliko i pesma. Interesantno je da gondola kreće polako i onda ubrzava na dobrih 10-15 metara u sekundi i otvara se pogled na jezero Ajb. I koliko god lep taj pejzaž bio, sa strane se vidi kako svako što se brže gondola kreće malo vegetacija sve više nestaje i ostaje samo alpski krš. Naročito je bilo strava kada pred kraj kreće “Lost in anger, life in danger […]” I na kraju gondola usporava i tempo se smanjuje i izlazim vani. Stvarno dobro provedenih 10 minuta. Gesendet von iPhone mit Tapatalk

Kontaminirana zona? Primitivizam.

Pretpostavljam cover za novi album Sent from my M2004J19C using Tapatalk

Toalet papir? Primitivizam.

ko što reče kuruz, ćute najobrazovaniji čak i oko sitnica, skupila se mudašca a neki zemljoradnik treba da skonta funkcioniše li sudstvo ili medijski sistem i šta se dešava u zdravstvu, dok SANU samo prima platu i drkađon, lekari te pošalju privatno u svoj džep, tužilaštvo boli kara da bilo šta procesuira elita srbuje jedino ko kao laje su ovi "opozicionari", koji nisu ni za govnjivu motku, prve bih ih na goli otok doduše, da se razumemo, ja kad slušam te kritičare na nekoj stranoj konferenciji, oni nas porede s Rusijom, a to je tek teška nebuloza, tamo se bukvalno iživljavaju po pojedinim društvenim sektorima. Vučić kakav god da je kazačok nije ni blizu i ona se nađeš između netačnih histerija o totalitarizmu i šutnje intelektualaca, i šta onda da radiš, gledaš rijaliti otprilike

kako su ih zaebali? Ljudi, vi i dalje ne kontate da vi niste reprezenti građana Srbije, da ih ima svakakvih, svakakvih klasa, nivoa obrazovanja, šta vi znate šta misli, kako se oseća, kako živi neki Srbin iz Donjeg Prčeva? Vučić nije lud, on jebe na statistiku, pojedinci se zgražavaju, on zadovoljava velike brojeve, ne gledaoce N1. Ne čujem da ga seljaci naročito mrze a oni su većina

Days of Future Past me je baš pozitivno iznenadio. Intro je veoma interesantan i zvučan, a cela pesma ima intersantnih, različitih motiva koji su dobro povezani u celinu. Da nema Dickinsona za vokalom, ko nije mnogo slušao Mejden ne bi mogao da provali da je uopšte Mejden u pitanju, a ipak je sve skladno i u njihovom maniru. Tekst jeste čudan, ali ima neku svoju dubinu. Igra se definitvno i sa motivima i sa vremenima. Na kraju krajeva: lik je zgrešio nešto žestoko pred Bogom, a kazna je da presuda večno traje i da besmrtan umire zauvek??? I uz to dani buduće prošlosti i šetnje na obali. Ladno nije na odmet ni da se da se čovek malo zamisli i uzgred nije dosadno za slušanje. :-) Gesendet von iPhone mit Tapatalk

Kao komunista i ne zaslužuje bolje

Bojim se da postaje Srbin.

Nisu oni deo vlasti zato što su sami tako hteli. Nego zbog Srbije brate, shvatili su da tako najbolje mogu da pomognu Srbiji.

POBEGAO SAMI IZ ZOOLOSKOG VRTA!

Sjajan je Willy's Wonderland . . .

Код мене и овај албум као и предходни није оставио никакав позитиван утисак. TBOS сам преслушао два, три пута те 2015 када је и изашао, али од тада га нисам пуштао уопште. Изгледа да ће и овај проћи исто. Развучен по обичају, и као да слушам неку кукњаву док Bruce пева, скоро па у свакој песми.

Ja ih ne vidim uopšte kao opciju, vidim ih kao građansku inicijativu koja je zalutala / "nevladinu organizaciju" koju neko plaća da osipa opoziciju. Sem što sad ni iz ugla građ inicijative ne mogu da prismrde ni bratu Egzistencijalnom Bagremu sa foruma jer ih SNS seče. Meni je stvarno neverovatno da se neko ko se zove neštonešto Beograd kandiduje za izbore na nivou države u bilo kom obliku, to je toliko egocentrično, samozadovoljno i naivno u svom, kako to nazvati, neznanju, zamlaćenošću, da bi bilo smešno kad ne bi podvlačilo deprimirajuću situaciju u opoziciji. Ok, jeste Beograd četvrtina stanovništva zemlje, ali treba dobrano da im bude glava u oblacima da misle da će šaka Beograđana da ih prebaci preko cenzusa. Tek da zamislimo fantastični scenario u kom bi oni došli na vlast, šta bi onda radili, u šta bi promenili ime ili šta već, toliko je nezamislivo da ne mogu ni na silu da zamislim. :D Imam utisak da je ljudima koji glasaju za njih bitno da pokažu sebi i drugima svoju pristojnost i kulturu, kako bi se osećali bolje što nisu glasali za korumpirane lopove i opresore (samo što ako odu ispod cenzusa, onda jesu glasali za pomenuti ološ) i da više ima tu ulogu neke psihiloške samopomoći i građenja zajedništva sa drugim pristojnim građanima, da bi se osećali bolje u vremenima kad dominira govedina na tvu i u politici, nego što ih zapravo zanima neka eventualna projekcija o krajnjem rezultatu njihovog izbora na glasanju. To je i ok, ali to može da pomogne ljudima koji razmišljaju binarno... Mojih pola glasa (verovatno i više) na sledećim izborima ide SNSu, neću ni da bijem noge do glasačkog mesta, bukvalno je svaki drugi način trošenja tih sat i kusur bolji. I odvratno mi je to, i pljuvao sam pre strastveno ljude koji neće da glasaju, ali opozicija je temeljno demolirana i moja samopomoć u tom pogledu je da se osećam kao gost negde gde postoji neki sistem i neka pravila u koja ću da se uklapam bez da ih mnogo preispitujem jer ne vredi živaca, dok ne dobijem mogućnost da gostujem u nekom boljem sistemu.

priča o gitaristima

muke mladog Lunara

smešno je kada se blek metal posmatra kao žanr koji treba samo na ekstreman način da se suprostavlja ustaljenim dogmama i religijskim glupostima barem je meni taj žanr oduvek bio sinonim za mržnju prema svemu, bilo da je reč o hrišćanstvu, islamu, crncima, belcima, Kinezima, kepecima, trandžama, Jevrejima, kome god praviti od blek metala safe space je besmisleno blek metal nije posvećen ljudskim pravima i dobrobiti čovečanstva, već sveopštem crnilu

pa kakav je to koncept U pravu je rahmetli Euro ''be evil not open minded" Trandza raus, ziveo Proskriptor.

najsmesnije kod black metala su svi ovi luzeri poput ovih i Nergala. svi su u nekom occult cosmic exploration fazonu, kapiraju neka nova prostransva, enlightened beings, a koncepti tipa transgender ljudi i kako ne biti glupi rasista su intelektualno nedostizne stvari za njih jer je realnost da su bili i ostali polupismeni white trash luzeri koji rade cosplay. skroz su sacreligious i evil i non-conformist, i ne postuju nikakva pravila drustva jer nista to ne vazi za njih, ako ne racunamo the sacred doctrine of gender

pa bas nije. folira se da je neki dzetset, voli jogu ali tu otprilike staje. mao je i onaj neki rasisticki IG post o crncima, pa nosio neke edgy black metal against antifa majice, bas je definicija nekog edgelord lika sto citara Ben Shapira na zurkama

ne mozes da cancelujes takve ljude kad im je 90 posto publike u slicnom fazonu bitno ih ismejavati though

Nergal je samo šaban i attention whore. A ovi redneci iz Absu i skandinavska mongoloid bratija su ipak na dosta nižem stupnju evolutivnog razvoja. Doduše, za klince ipak imam viši prag tolerancije.

LOL - kad ovo čujem, uvek mi izmami gorak osmeh. To su Dinkićeve propagandne budalaštine da zamajava narod zašto ih je ispalio za 1000 evra. Svetska ekonomska kriza je na Srbiju imala uticaj, taman koliko na neko izolovano bušmansko pleme u Africi. Čoveče, mi smo u tom periodu imali najveću razmenu sa Bosnom.... pa ne izvozimo mi desetine milijardi u Ameriku pa da nas pogodi ekonomska kriza. Ja razumem da je Izrael, Švajcarska, Austrija i td pogođena bila krizom, ali mi, šaka bednog jada? Dobijem transfer blama kad to čujem.