Leaderboard

St.Anger je otpad.

Ja moram da stavim opet disclaimer da nisam neki Maiden fanatik nit su mi oni lično nešto bitni bili u životu, pa s tim u vezi od povratka Dickinsona i Smitha u bend BNW mi je bio fantastičan (meni lično u top 3 Maiden albuma uopšte), Dance of death korektan ali slabiji od BNW, a ove posle albume sam čuo jednom ili nijednom. Međutim, potpuno mi je jasno zašto su Maideni tu gde jesu i preslušavanje Senjutsu-a samo potvrđuje tezu da se radi o bendu epskih razmera i epskih narativa, jednostavno moraš da poštuješ to što rade. Što se albuma tiče, meni je vrlo dobar, najbolji deo svakako kombo Lost in a Lost World (najbolja pesma na albumu) / Days of Future past (najbolji refren na albumu i šire), a svakako i dosta jak closer Hell on Earth kome bi dobro došlo malo trimovanja ali kad udara jako udara jako. Jedina baš bezveze pesma mi je The time machine, a i Darkest Hour mi nije ništa spec. Ostalo sve vrlo dobre Maiden pesme koje imaju svoje uspone i padove, ali je važno da su usponi dosta visoki a padovi nisu dramatični. Što se Brucea tiče, osete se godine i istrošenost ali isto i junački napor da se ipak izvuče najbolje iz sebe u trenutnom momentu. Sve u svemu, ovo je album kojim mislim da moraju biti zadovoljni i tvrdokorni i casual fanovi, lično mi ne smeta što se po koja tema protegne duže nego što treba, ovaj album je sve osim otaljavanja i još jedne recka u diskografiji a dosta pesama ima potencijal da postanu klasici i neizostavni deo set lista jer valjda ovi matorci nikada neće prestati da kolju. I ne treba.

I da isprdim još svoja 2 centa na čuvenu Metallica vs Maiden temu koja se malo malo provlači dok me već drži utisak: Meni su lično najviše visine Metallica karijere srcu draže i bolje od vrhova Maiden diskografije, takav kombo albuma u periodu 84-91 je nešto specijalno i nadilazi žanrovsko opredeljenje. Fora je u tome što su padovi neuporedivi, Metallica je imala više padova u sam ambis inspiracije i praktično su već 30 godina oportunistički jahači sopstvene prošlosti uz tek po koji sjajan momenat u moru težeg mediokritetstva. Maideni sa druge strane pitanje da li imaju baš loš album u karijeri, konzistentni su, pa i ovaj Senjutsu iako možda nebitan u kontekstu cele diskografije nije sklepan album nego rad za poštovanje, osetiš tu metalnu grandioznost/pretencioznost slušajući ga. Takođe, uvek su bili to što jesu - heavy metal bend oslonjen na melodiju i pompezne narative, nikad nisu imali potrebu da budu bilo šta drugo osim heavy metal benda. Dakle, Metallica je vremenom postala brend koji peca mnogo širi auditorijum i to ove budalaštine sa desetostrukim remasterima i kolaboracijama sa Lady Gagom i Miley Cyrus plastično i pokazuju, oni su danas mnogo više biznismeni nego muzičari. Pa neka je Metallica i jedan od najvećih bendova na svetu - oni su davno prestali da pripadaju samo metalcima, Maideni oduvek pripadaju samo metalcima i zato su najveći metal bend na svetu, a ja čak i nisam neki fan.

Gde si bre Trokrilni? Lizes li kurcinu Dacicevoj sviti? I zasto da?

Totamealandova recenzija mi ne da da napisem nesto vise jer je covek toliko detaljno objasnio sve da nema dalje, potpis i paraf. A evo i ovaj covek ovde je prilicno sumirao moje misljenje https://yourlastrites.com/2021/09/09/iron-maiden-senjutsu-review/ Jos jedan velicanstven album, u samom vrhu godine, bukvalno sve mi je palo u drugi plan otkad sam ga cuo a apsolutni vrhunac izdanja naravno monumentalno cudoviste od pesme Hell On Earth.

istina 0% zla

Death Magnetic je pad i Hardwired je solidan, ostalo sve klasa

Nisu mi poznati neki padovi Metalike..

ne moze nikog da zajebe za pare ako je samo digital release, pametno.

Pozdrav forumasima - HM sladokuscima, uspeo sam da sacekam i napravim ugodjaj slusanja albuma kada imam CD u rukama, pa da podelim prve utiske. Odmah da napomenem da je to samo na prvo slusanje, verovatno ce vremenom misljenje da mi se menja, samo je pitanje u kom pravcu. S ozbirom na to da nisam citao nikakve recenzije i komentare, radujem se da sada ovde sve natenane iscitam. Meni se ovo dopalo, uzivao sam slusajuci tu mejdensku muziku, bilo mi je i iznanedjenje kada se prvi CD obrnuo, proletelo mi je vreme. Pesme koje bih odmah izdvojio kao upecatljive su: Lost in a Lost World, Death of the Celts i The Parchment. Svidjaju mi se duge pesme generalno, poput poslednjih numera sa The Final Frontier-a (Starblind, Talisman, Isle of Avalon i Man who...) pa je valjda logicno sto mi je ovo bas ''leglo''. Jeste da su navedene pesme na isti kalup, lagan uvod, nema neki odredjeni refren, ali mnogo mi se svidjaju na prvu. Brus me je u nekim momentima bas prijatno iznenadio, bas mu leze neke pesme/delovi, ipak godine cine svoje i objektivno gledam na njegove vokalne sposobnosti, iako sam laik i nisam sluhista za navedeno, ali mislim da je to lako uocljivo. Npr. ima na youtube-u Flight of Icarus varijanta vocals only iz 83. godine, pa kada se uporedi sa verzijom sa njegove turneje - sve je jasno, cak i meni. Jedino razocaranje mi je naslovna numera, da li zbog toga sto sam od nje ocekivao najvise, ocekivao sam samurajsku atmosferu (kao sto se na slusanje odmah zna o cemu peva Mother Russia), ili zato sto se Brus ne cuje, kao da peva ''iz bunara'', aj' da se usudim, pa da kazem kao da je produkcijski lose. Sto se ostatka albuma tice, fale mi oni upecatljivi mejdenski refreni (kao Caught Somewhere in Time, The Talisman, Aces High itd.) koji ''uzburkaju more'', ali i bez toga je ovo meni ok. Da ne ulazim detaljnije, rano je, trebace jos slusanja da se mnogo toga prepozna, otkrije i to me raduje. Deluje mi da je kompleksan album i da treba vreme upoznati ga celog, jos kada se isprate reci, ne sumnjam da ce biti to jos bolje. Opsiran sam, pa da zavrsavam: uzivao sam u magicnom putovanju slusajuci Senjutsu, meni je sve to Iron Maiden i koliko god voleo jos par drugih bendova, nije cudo sto mi je ipak najveca euforija kada mejdeni izdaju album, svako prvo slusanje IM albuma mi je uvek bio praznik, takav je slucaj i sada. Jasno je da nema ovde hitova kao iz 80-ih, ali opet, ovo sto snimaju sada, meni se svidja. Harris-a smatram muzickim genijem danasnjice i ne mogu da zamislim kakve su mu ideje padale na pamet tokom karantina, pa bih voleo jos jedan album dok se ne penzionisu, sto je nerealno, ali eto, imam utisak da imaju jos toga da ponude. Moja ocena je pozitivna svakako... ili sam se previse ''zalaufao'' na prvo slusanje 😄. Vreme ce pokazati da li je ovaj album los, solidan ili mozda remek delo.

https://www.masina.rs/nacrt-zakona-o-unutrasnjim-poslovima-prosao-javnu-raspravu-uprkos-protivljenju-gradana-i-strucnjaka/

Mora pohvalim Haosovu recenziju (zapravo više izlaganje) o novom albumu, vrlo objektivno, to cenim!

Sta god, karo bih te 😄

Eh kad bi svi velikani ovako starili. Dok god čika Billa služi inspiracija a čika Jeffa grlo, nema šta da brinemo. Nisam dugo slušao Surgical steel ali mi na keca ovaj novi još bolji, više mi se sviđa flow albuma i produkcija je malo mekša, prirodnija, mada dozvoljavam da se nekome više sviđa hladnoća i oštrina SS produkcije. Što je najvažnije, riffovi i melodije su i dalje sjajni, nije ih Bill izvukao iz neke fioke za otpad i b-sides nego se punokrvno potrudio da budu dostojni Carcass imena. Wilding rasturio isto, odsvirao tačno ono što treba pesmama. Ako ima nešto dobro u vezi ove mrtve pandemije je što su mnogi muzičari imali vremena da se natenane posvete pisanju pesama umesto da štancuju bez obzira na inspiraciju. Bill Steer je jebeni genije. Šteta samo zbog ovog omota koji dizajnom nije loš ali je potpuno misplaced za ovakvu muziku, više pristaje nekom udžbeniku botanike ili omotaču za dečje sveske, al jebeš omot kad je muzika vrh.

Prvi album Maiden-a koji sam u životu preslušala, zahvaljujući kome sam ih zavolela. I dalje obožavam većinu pesama. 🥰

Na prvo slušanje, album mi se veoma dopada. To su Maideni: nostalgično, a moderno. Odličan vokal, odlični instrumentali, "šetnja" praktično kroz čitavu dosadašnju karijeru, a opet kao da poručuju - još smo tu, još smo energični i kreativni. "Stratego" i "Days of future past" imaju taj neposredni, razorni potencijal hita, "Lost in a lost world" mnogo podseća na "Stranger in a strange land" - i to je kompliment....ove epski duge, narativne, bogate, njihova su specijalnost. Sve u svemu, najdraži nisu razočarali, a ta stabilnost danas jeste velika stvar, držati nivo. Totamealand, hvala na odličnim mini-recenzijama! 👍

Na prvo slušanje nisam očekivao da će mi The Parchment biti jedna od interesantnijih pesama na albumu. Naizgled neupadljiva pesma ipak pravi utisak da je veoma teška za pevanje pogotovu jer je na početku dosta mračna i u toku menja skoro sve registre iako ako se ne varam uopšte ne peva iz grla (Head voice). Počinje veoma mračno i dramatično, da bi se malo čak i razvedrilo. Na kraju svaki gitarista dolazi do izražaja. Steve se nekako drži u pozadini. Definitivno najveće pevačko iznenađenje “Hear the cry we are ready to believe”. Ne znam da li sam jedini koji 07:20 čuje da je stvar sečena neprecizno kada kaže “Dark and bitter deep within”? Gesendet von iPhone mit Tapatalk

Omatorio, pa se umorio...

Podsetilo me što se pričalo ovde o zahvalnici Đokoviću, pa onako. Teško prike od mene track by track, prvo moram da preslušam album, a i onda bi trebalo baš da mi se svidi da upadnem u pisanije mode.

Ne bih mnogo da se vas davim svojim privatnim životom ali Hell on Earth će mi ostati verovatno zauvek u sećanju, jer mi je bila slučajno u plej listi kada sam u okolini Garmiš-Partenkirehena sedao u gondolu za Cugšpic. Ulazim ja tako u gondolu, počinje intro onako tiho i mirno, vožnja kreće sa 700 metara visine na 3000 m. I što je interesantno vožnja traje koliko i pesma. Interesantno je da gondola kreće polako i onda ubrzava na dobrih 10-15 metara u sekundi i otvara se pogled na jezero Ajb. I koliko god lep taj pejzaž bio, sa strane se vidi kako svako što se brže gondola kreće malo vegetacija sve više nestaje i ostaje samo alpski krš. Naročito je bilo strava kada pred kraj kreće “Lost in anger, life in danger […]” I na kraju gondola usporava i tempo se smanjuje i izlazim vani. Stvarno dobro provedenih 10 minuta. Gesendet von iPhone mit Tapatalk

Javlja mi se da nije ni nakon izlaska The Book of souls bilo previše track by track recenzija na forumu, tako da razmišljam da probijem led i vidim hoće li se još neko baciti na detaljnij review. Bilo bi zabavno. Da počnemo ovako. Iron Maiden je izdao još jedan odličan album i dokazao da mi je sa razlogom omiljeni bend. Razlog je sledeći. Nije novi album odličan zato što mi je Iron Maiden omiljeni bend, već mi je Iron Maiden omiljeni bend zato što je novi album odličan. Tako je već godinama. Iron Maiden je iznova i iznova praktično nepogrešiv. Slušati novi Iron Maiden je kao posmatrati bilo kod eksperta na delu, diviti se njegovoj veštini i biti zapanjen time kako gotovo da nijedan trenutak nije protraćen, gotovo da nijedna ideja nije besmislena, gotovo da nijedan potez nije pogrešan. Senjutsu je postigao upravo to. Senjutsu - Prošlo je vreme kada se za otvaranje Maiden albuma čuvala najkraća i najdirektnija pesma. U ovoj Maiden eri, album se otvara najnekonvencionalnijom numerom. Vokalna rešenja su posebno specifična, bilo da se radi od povremenim durskim harmonijama, ili o efektima koji se staraju za to da Diskinsonov vokal više zvuči kao urlik u pozadini radije nego stihovi koji treba da budu u prvom planu. Takođe mi se dopada ritmički obrazac koji je prisutan kroz celu pesmu i ni u kom momentu ne dovodi do razrešenja, što dodatno doprinosi osećaju napetosti. Uprkos ritmičkoj doslednosti, pesma izbegava monotoniju brojnim promenama tonaliteta i time što neke od najubedljivijih rifova čuva za kraj. Stratego - Koliko god da fanovi imaju tendenciju da sa novijih albuma kao adute izdvajaju duže pesme, meni se sažetije pesme često dopadaju koliko i one epskih razmera. Stratego je po mom mišljenju na nivou singlova kao što su Speed of light, Rainmaker i Different world. Disonantne umanjene kvinte, žustra ritam sekcija i izrazito zarazan refren čine ovu pesmu jednom od najpristupačnijih na izdanju, ali pesma istovremeno sadrži i dovoljno oscilacija u tempu i nepredvidivih strukturalnih ideja koje je čine uzbudljivijom i originalnijom nego što singlovi umeju da budu. The Writing on the wall - Koliko god da je kao prvi singl bila osvežavajuća zahvaljujući srednjem tempu, The Writing on the wall u kontekstu albuma ne smatram jednim od svojih favorita. Razume se doduše da i dalje govorimo o dobroj pesmi nesvakidašnjeg southern rock raspoloženja. Ističe mi se i povratak u rif nakon refrena, gde se primećuje da je rif toliko inspirativan da ga svaki član benda interpretira na svoj način. Gitare sviraju u oktavama, bas pokriva sopstvenu liniju, a McBrain akcentuje neočekivane osmine. Pesma će takođe uživo pružiti mogućnost Dickinsonu da komanduje publikom u svom stilu, budući da je ritmika savršena za tapšanje i skandiranje. Lost in a lost world - Harris još jednom pokazuje da je doktorirao umetnost epske Maiden numere. Ova pesma ne samo što je besprekorno struktuirana tako da je svaka sekcija u savršenom odnosu sa deonicama koje joj prethode ili sleduju, već je i svaka pojedinačna deonica interesantna i uverljiva. Lost in a lost world drži pažnju od prvog do poslednjeg minuta i pritom ne ostavlja utisak desetominutne kompozicije, što je rezultat Harrisovog osećaja za koherentnost, čiji je najbolji primer strofa koja prethodi refrenu a tek će se na kraju pesme ponoviti u drugačijoj instrumentalnoj konfiguraciji. Izdvajam i lepršavu instrumentalnu sekciju koje trenutno ne mogu da se zasitim. Ova pesma je spektakularna. Days of future past - Adrianu Smithu od povratka u bend nije strano da upliva u progresivne vode i doprinese komponovanju osmominutnih pesama, ali uvek je imao dobro uho za koncizne numere sa hit potencijalom. Zahvaljujući McBrainovoj interpretaciji ritmike rifa, Days of future past se ispostavlja da je jedan od bržih, temperamentnijih momenata na albumu. Takođe mislim da je ova pesma savršeno pozicionirana na albumu, vezujući se u pogledu tempa za aspekte prethodne numere, ali je dovoljno hitra da smo nakon nje spremni i na sporije deonice. The Time machine - Iako nije jedna od dužih pesama na albumu, ova sedmominutna numera sadrži sve komponente koje bi jedna epska Maiden pesma trebalo da sadrži. Da se našla na jednom od albuma koji su izašli osamdesetih, bila bi posmatrana kao klasičan Maiden ep. Gers od samog uvoda stavlja svoj pečat na pesmu, ali u narednim minutima prezentuje i neobične, ispresecane ritmičke figure, kao i neke od veselijih melodija na albumu. Zahvaljujući iznenadnim skokovima i padovima u tempu, The Time machine je za mene jedan od maštovitijih trenutaka na izdanju. Darkest hour - Smith svojim suptilnim izborom tonova na samom početku uspostavlja dramatičan i tragičan ton pesme, koja će se zahvaljujući svom konačno uobličenom tempu nazivati baladom albuma. Za dobru baladu je, međutim, krucijalna emotivna komponenta, koja se u ovoj pesmi konkretno ogleda u veličanstvenom refrenu koji pesmu dovodi do savršenstva. Dickinsonov visok vapaj i Smithova progresija akorada doprinose tome da Darkest hour ne samo sadrži jedan od najboljih modernih Maiden refrena, već istovremeno bude i najbolja pesma na albumu. Death of the Celts - Zahvaljujući pesmama The Red and the black i The Clansman, stekao sam utisak da Iron Maiden vešto inkorporira elemente keltske tradicionalne muzike u svoj zvuk, ali ipak to relativno retko rade. Death of the Celts je napokon prilika da pomenuti elementi ponovo budu u prvom planu. Vokalne melodije su jednako uspešno obojene keltskim raspoloženjem koliko i gitarske fraze. Sinematski senzibilitet benda je ovde ponovo u punom sjaju, budući da pesma zvuči kao muzika iz filma. Nalik Lost in a lost world, ni Death of the Celts ne deluje kao da je naročito dugačka. Imam osećaj da Maideni nisu ni svesni toga da je desetominutna kompozicija na pomolu dok na njoj rade. The Parchment - Iako se Steve Harris na poslednjih nekoliko albuma delimično odvikao od refrena koji se sastoje iz ponavljanja naziva, čini mi se da je u međuvremenu stekao nove navike. Jedna je da identična gitarska i vokalna melodija teku unisono, a druga je da gitarske harmonije koje su se ranije sastojale iz terci sada sačinjavaju oktave. I mada ni jedna ni druga karakteristika nisu loše po sebi, na ovoj pesmi možda previše dominiraju za moj ukus. Bez obzira na to, The Parchment me i dalje opčinjava hladnom atmosferom i zagonetnom strukturom, navodeći me da joj posebno posvećujem pažnju kad puštam album. Trenutno mi nije među omiljenima, ali je prisutan potencijal da mi se vremenom više otvori. Hell on earth - Možda bi bilo nerealno očekivali da Harris sa svakom od desetominutnih numera briljira, ali po mom mišljenju je najbolja kompozicija ostavljena za kraj. Mirni intro jako diskretno sugeriše melodijske teme koje će se provlačiti kroz pesmu, da bi se teme konkretnije i gitarski prezentovale u nizu onog momenta kada McBrain svojim nepredvidivim prelazom označi iznenadni početak razrajene sekcije. Hell on earth po meni sadrži najuzbudljivije melodije na albumu, krunišući ga refrenom zapanjujuće magnitude. Izgleda da Harris u svom maniru ostavlja neke od najturobnijih tema za sam kraj albuma, ali ih predstavlja kroz muziku koja je poletna i neodoljivo zabavna. Razmišljam o tome kako ćemo sagledati Senjutsu u kontekstu diskografije benda. Bili smo spremni da Empire of the clouds bude možda i poslednja pesma koju će Iron Maiden ikada snimiti. Ako se ispostavi da je ovaj album poslednji, Hell on earth bi svakako bila pristojna tačka na karijeru. Međutim, budući da je Senjutsu drugi dupli Iron Maiden album u nizu, voleo bih da bend izda još jedan dupli album pre nego što označe kraj. Bilo bi fenomenalno imati trilogiju duplih albuma, i imajući u vidu doslednost benda, ne bih se iznenadio odličnoj trilogiji. Ovo je izvanredan album i strog kandidat za album godine. Nek' mi Deris, Weikath i ekipa oproste - bili su tako blizu. Ocena: 9/10

Days of Future Past me je baš pozitivno iznenadio. Intro je veoma interesantan i zvučan, a cela pesma ima intersantnih, različitih motiva koji su dobro povezani u celinu. Da nema Dickinsona za vokalom, ko nije mnogo slušao Mejden ne bi mogao da provali da je uopšte Mejden u pitanju, a ipak je sve skladno i u njihovom maniru. Tekst jeste čudan, ali ima neku svoju dubinu. Igra se definitvno i sa motivima i sa vremenima. Na kraju krajeva: lik je zgrešio nešto žestoko pred Bogom, a kazna je da presuda večno traje i da besmrtan umire zauvek??? I uz to dani buduće prošlosti i šetnje na obali. Ladno nije na odmet ni da se da se čovek malo zamisli i uzgred nije dosadno za slušanje. :-) Gesendet von iPhone mit Tapatalk

Jako interesantno štivo za čitanje, moram priznati. Sto se tice albuma, nakon petnaestak slusanja, izdavaj mi se Lost in a lost world, onaj sam pocetak me jako asocira na nesto sa Chemical weddinga ili Accident of Birth. Death of Celts i Hell on Earth isto dobre, samo da su malo kraće.

https://www.b92.net/zivot/komentari.php?nav_id=1918104 ovde se izgleda prelila diskusija između jumetalci, noloboti i turci mejdenovci . . .

najbolja na albumu, izdvaja se kao The Red and the Black sa prošlog

Поново данас преслушах албум. Ево моје листе по квалитету песама, која је ваша? 1. Days Of Future Past 2. The Writing On The Wall 3. Lost In A Lost World 4. Stratego 5. Darkest Hour 6. Death Of The Celts 7. Hell On Earth 8. The Parchment 9. Senjutsu 10. The Time Machine

Lost in a Lost World je baš dobra.

Covek je uprostio, ali je jako blizu sustine. Od dva glavna autora pesama na albumu, Harris-ove pesme imaju jak X Factor/Virtual XI sensibilitet nasuprot Smith/Dickinson tandemu koji šaraju, ali sve vreme kroz post-2000 period, Brave New World/Dance of Death/AMOLAD sa izuzetkom Darkest Hour koji deluje kao neki rodjak Wasted Love. Naravno tu su dve Gersove zanimljive stvari koje su univerzum za sebe, intersubjektivno naginjem ka Stratego-u.

Možemo da nabrajmo do sutra jake albume iz te godine Panopticon, SMRC, Terrifyer, Epitaph, The end of heartache, Isa, Wintersun, The war within...mi na keca padaju na pamet.

pokazalo se sinoc ko je trenutno broj 1 u blek metalu

Прве 2-3 песме су баш досадне па сам се баш плашио шта ће бити у наставку али после тога иду стварно ок ствари тако да је целокупан утисак сасвим солидан. Можда ми је за нијансу бољи од хируршког челика али тек на прво слушање. Искристалисаће се ствари после пар слушања.

Od rijaliti politicara gori su samo rijaliti Ded Men Drinking analiticari.

Što se mog mišljenja o ovom albumu tiče, potpis i paraf na ovu recenziju:

Ne bih baš na 0% ali sigurno najsladunjaviji bm klasici. Ohyeah!