Leaderboard

Е, одслушах га хах. Јебеш га, мени оно није дет метал. Ни прогресивни, ни регресивни, ни напредни, ни назадни... Никакав. Неки жанр јесте, ал дет метал није сигурно. Нити ће бити па макар и за 50 год. А и не свиђа ми се ич. Смарачки албум скроз.

Da se vratimo malo na Use Your Illusion. Svi znate da je skoro bila tridesetogodsinjica od izlaska i bilo je po netu dosta nekih recenzija i prica. Ovo ovde je nesto malo drugacije, nesto sto do sad nije vidjeno na nasem "medijskom" prostoru. Koji je album bolji? Prvi ili drug? Zuti ili plavi? Vecno pitanje.... U pokusaju da se da odgovor - Junkyard Rock Stories predstavlja ultimativni albumski mec - album showdown! Bacite pogled obavezno! https://junkyardrock.blogspot.com/2021/09/trideset-godina-albuma-use-your.html P.S. Hard Skool je iz doba post - Illusions perioda, tako da tu smo negde!

Bogdan čita domaćeg neoliberala na engleskom.

Odličan tekst, gotovo se sa svim ovim slažem, s tim što sam ja uvek taj žuti zvao crveni.. haha, i uvek mi bio dosta draži, rokerskiji, ali se takodje slažem da su verovatno tri najbolje numere na plavom (Civil War, Estranged i T2 naravno.. haha), zapravo da su ove tri ubacili umesto par nekih sa crveno/žutog vrv bi album bio možda i bolji od AFD! Baš si me vratio u detinjstvo.. hahha

Брате, на којим ли си ти психоактивним супстанцама кад поистовећујеш Death са овом сплачином

Da upišem i ja nove Mejdene!

I da isprdim još svoja 2 centa na čuvenu Metallica vs Maiden temu koja se malo malo provlači dok me već drži utisak: Meni su lično najviše visine Metallica karijere srcu draže i bolje od vrhova Maiden diskografije, takav kombo albuma u periodu 84-91 je nešto specijalno i nadilazi žanrovsko opredeljenje. Fora je u tome što su padovi neuporedivi, Metallica je imala više padova u sam ambis inspiracije i praktično su već 30 godina oportunistički jahači sopstvene prošlosti uz tek po koji sjajan momenat u moru težeg mediokritetstva. Maideni sa druge strane pitanje da li imaju baš loš album u karijeri, konzistentni su, pa i ovaj Senjutsu iako možda nebitan u kontekstu cele diskografije nije sklepan album nego rad za poštovanje, osetiš tu metalnu grandioznost/pretencioznost slušajući ga. Takođe, uvek su bili to što jesu - heavy metal bend oslonjen na melodiju i pompezne narative, nikad nisu imali potrebu da budu bilo šta drugo osim heavy metal benda. Dakle, Metallica je vremenom postala brend koji peca mnogo širi auditorijum i to ove budalaštine sa desetostrukim remasterima i kolaboracijama sa Lady Gagom i Miley Cyrus plastično i pokazuju, oni su danas mnogo više biznismeni nego muzičari. Pa neka je Metallica i jedan od najvećih bendova na svetu - oni su davno prestali da pripadaju samo metalcima, Maideni oduvek pripadaju samo metalcima i zato su najveći metal bend na svetu, a ja čak i nisam neki fan.

Totamealandova recenzija mi ne da da napisem nesto vise jer je covek toliko detaljno objasnio sve da nema dalje, potpis i paraf. A evo i ovaj covek ovde je prilicno sumirao moje misljenje https://yourlastrites.com/2021/09/09/iron-maiden-senjutsu-review/ Jos jedan velicanstven album, u samom vrhu godine, bukvalno sve mi je palo u drugi plan otkad sam ga cuo a apsolutni vrhunac izdanja naravno monumentalno cudoviste od pesme Hell On Earth.

Na prvo slušanje, album mi se veoma dopada. To su Maideni: nostalgično, a moderno. Odličan vokal, odlični instrumentali, "šetnja" praktično kroz čitavu dosadašnju karijeru, a opet kao da poručuju - još smo tu, još smo energični i kreativni. "Stratego" i "Days of future past" imaju taj neposredni, razorni potencijal hita, "Lost in a lost world" mnogo podseća na "Stranger in a strange land" - i to je kompliment....ove epski duge, narativne, bogate, njihova su specijalnost. Sve u svemu, najdraži nisu razočarali, a ta stabilnost danas jeste velika stvar, držati nivo. Totamealand, hvala na odličnim mini-recenzijama! 👍

Ne bih mnogo da se vas davim svojim privatnim životom ali Hell on Earth će mi ostati verovatno zauvek u sećanju, jer mi je bila slučajno u plej listi kada sam u okolini Garmiš-Partenkirehena sedao u gondolu za Cugšpic. Ulazim ja tako u gondolu, počinje intro onako tiho i mirno, vožnja kreće sa 700 metara visine na 3000 m. I što je interesantno vožnja traje koliko i pesma. Interesantno je da gondola kreće polako i onda ubrzava na dobrih 10-15 metara u sekundi i otvara se pogled na jezero Ajb. I koliko god lep taj pejzaž bio, sa strane se vidi kako svako što se brže gondola kreće malo vegetacija sve više nestaje i ostaje samo alpski krš. Naročito je bilo strava kada pred kraj kreće “Lost in anger, life in danger […]” I na kraju gondola usporava i tempo se smanjuje i izlazim vani. Stvarno dobro provedenih 10 minuta. Gesendet von iPhone mit Tapatalk

Javlja mi se da nije ni nakon izlaska The Book of souls bilo previše track by track recenzija na forumu, tako da razmišljam da probijem led i vidim hoće li se još neko baciti na detaljnij review. Bilo bi zabavno. Da počnemo ovako. Iron Maiden je izdao još jedan odličan album i dokazao da mi je sa razlogom omiljeni bend. Razlog je sledeći. Nije novi album odličan zato što mi je Iron Maiden omiljeni bend, već mi je Iron Maiden omiljeni bend zato što je novi album odličan. Tako je već godinama. Iron Maiden je iznova i iznova praktično nepogrešiv. Slušati novi Iron Maiden je kao posmatrati bilo kod eksperta na delu, diviti se njegovoj veštini i biti zapanjen time kako gotovo da nijedan trenutak nije protraćen, gotovo da nijedna ideja nije besmislena, gotovo da nijedan potez nije pogrešan. Senjutsu je postigao upravo to. Senjutsu - Prošlo je vreme kada se za otvaranje Maiden albuma čuvala najkraća i najdirektnija pesma. U ovoj Maiden eri, album se otvara najnekonvencionalnijom numerom. Vokalna rešenja su posebno specifična, bilo da se radi od povremenim durskim harmonijama, ili o efektima koji se staraju za to da Diskinsonov vokal više zvuči kao urlik u pozadini radije nego stihovi koji treba da budu u prvom planu. Takođe mi se dopada ritmički obrazac koji je prisutan kroz celu pesmu i ni u kom momentu ne dovodi do razrešenja, što dodatno doprinosi osećaju napetosti. Uprkos ritmičkoj doslednosti, pesma izbegava monotoniju brojnim promenama tonaliteta i time što neke od najubedljivijih rifova čuva za kraj. Stratego - Koliko god da fanovi imaju tendenciju da sa novijih albuma kao adute izdvajaju duže pesme, meni se sažetije pesme često dopadaju koliko i one epskih razmera. Stratego je po mom mišljenju na nivou singlova kao što su Speed of light, Rainmaker i Different world. Disonantne umanjene kvinte, žustra ritam sekcija i izrazito zarazan refren čine ovu pesmu jednom od najpristupačnijih na izdanju, ali pesma istovremeno sadrži i dovoljno oscilacija u tempu i nepredvidivih strukturalnih ideja koje je čine uzbudljivijom i originalnijom nego što singlovi umeju da budu. The Writing on the wall - Koliko god da je kao prvi singl bila osvežavajuća zahvaljujući srednjem tempu, The Writing on the wall u kontekstu albuma ne smatram jednim od svojih favorita. Razume se doduše da i dalje govorimo o dobroj pesmi nesvakidašnjeg southern rock raspoloženja. Ističe mi se i povratak u rif nakon refrena, gde se primećuje da je rif toliko inspirativan da ga svaki član benda interpretira na svoj način. Gitare sviraju u oktavama, bas pokriva sopstvenu liniju, a McBrain akcentuje neočekivane osmine. Pesma će takođe uživo pružiti mogućnost Dickinsonu da komanduje publikom u svom stilu, budući da je ritmika savršena za tapšanje i skandiranje. Lost in a lost world - Harris još jednom pokazuje da je doktorirao umetnost epske Maiden numere. Ova pesma ne samo što je besprekorno struktuirana tako da je svaka sekcija u savršenom odnosu sa deonicama koje joj prethode ili sleduju, već je i svaka pojedinačna deonica interesantna i uverljiva. Lost in a lost world drži pažnju od prvog do poslednjeg minuta i pritom ne ostavlja utisak desetominutne kompozicije, što je rezultat Harrisovog osećaja za koherentnost, čiji je najbolji primer strofa koja prethodi refrenu a tek će se na kraju pesme ponoviti u drugačijoj instrumentalnoj konfiguraciji. Izdvajam i lepršavu instrumentalnu sekciju koje trenutno ne mogu da se zasitim. Ova pesma je spektakularna. Days of future past - Adrianu Smithu od povratka u bend nije strano da upliva u progresivne vode i doprinese komponovanju osmominutnih pesama, ali uvek je imao dobro uho za koncizne numere sa hit potencijalom. Zahvaljujući McBrainovoj interpretaciji ritmike rifa, Days of future past se ispostavlja da je jedan od bržih, temperamentnijih momenata na albumu. Takođe mislim da je ova pesma savršeno pozicionirana na albumu, vezujući se u pogledu tempa za aspekte prethodne numere, ali je dovoljno hitra da smo nakon nje spremni i na sporije deonice. The Time machine - Iako nije jedna od dužih pesama na albumu, ova sedmominutna numera sadrži sve komponente koje bi jedna epska Maiden pesma trebalo da sadrži. Da se našla na jednom od albuma koji su izašli osamdesetih, bila bi posmatrana kao klasičan Maiden ep. Gers od samog uvoda stavlja svoj pečat na pesmu, ali u narednim minutima prezentuje i neobične, ispresecane ritmičke figure, kao i neke od veselijih melodija na albumu. Zahvaljujući iznenadnim skokovima i padovima u tempu, The Time machine je za mene jedan od maštovitijih trenutaka na izdanju. Darkest hour - Smith svojim suptilnim izborom tonova na samom početku uspostavlja dramatičan i tragičan ton pesme, koja će se zahvaljujući svom konačno uobličenom tempu nazivati baladom albuma. Za dobru baladu je, međutim, krucijalna emotivna komponenta, koja se u ovoj pesmi konkretno ogleda u veličanstvenom refrenu koji pesmu dovodi do savršenstva. Dickinsonov visok vapaj i Smithova progresija akorada doprinose tome da Darkest hour ne samo sadrži jedan od najboljih modernih Maiden refrena, već istovremeno bude i najbolja pesma na albumu. Death of the Celts - Zahvaljujući pesmama The Red and the black i The Clansman, stekao sam utisak da Iron Maiden vešto inkorporira elemente keltske tradicionalne muzike u svoj zvuk, ali ipak to relativno retko rade. Death of the Celts je napokon prilika da pomenuti elementi ponovo budu u prvom planu. Vokalne melodije su jednako uspešno obojene keltskim raspoloženjem koliko i gitarske fraze. Sinematski senzibilitet benda je ovde ponovo u punom sjaju, budući da pesma zvuči kao muzika iz filma. Nalik Lost in a lost world, ni Death of the Celts ne deluje kao da je naročito dugačka. Imam osećaj da Maideni nisu ni svesni toga da je desetominutna kompozicija na pomolu dok na njoj rade. The Parchment - Iako se Steve Harris na poslednjih nekoliko albuma delimično odvikao od refrena koji se sastoje iz ponavljanja naziva, čini mi se da je u međuvremenu stekao nove navike. Jedna je da identična gitarska i vokalna melodija teku unisono, a druga je da gitarske harmonije koje su se ranije sastojale iz terci sada sačinjavaju oktave. I mada ni jedna ni druga karakteristika nisu loše po sebi, na ovoj pesmi možda previše dominiraju za moj ukus. Bez obzira na to, The Parchment me i dalje opčinjava hladnom atmosferom i zagonetnom strukturom, navodeći me da joj posebno posvećujem pažnju kad puštam album. Trenutno mi nije među omiljenima, ali je prisutan potencijal da mi se vremenom više otvori. Hell on earth - Možda bi bilo nerealno očekivali da Harris sa svakom od desetominutnih numera briljira, ali po mom mišljenju je najbolja kompozicija ostavljena za kraj. Mirni intro jako diskretno sugeriše melodijske teme koje će se provlačiti kroz pesmu, da bi se teme konkretnije i gitarski prezentovale u nizu onog momenta kada McBrain svojim nepredvidivim prelazom označi iznenadni početak razrajene sekcije. Hell on earth po meni sadrži najuzbudljivije melodije na albumu, krunišući ga refrenom zapanjujuće magnitude. Izgleda da Harris u svom maniru ostavlja neke od najturobnijih tema za sam kraj albuma, ali ih predstavlja kroz muziku koja je poletna i neodoljivo zabavna. Razmišljam o tome kako ćemo sagledati Senjutsu u kontekstu diskografije benda. Bili smo spremni da Empire of the clouds bude možda i poslednja pesma koju će Iron Maiden ikada snimiti. Ako se ispostavi da je ovaj album poslednji, Hell on earth bi svakako bila pristojna tačka na karijeru. Međutim, budući da je Senjutsu drugi dupli Iron Maiden album u nizu, voleo bih da bend izda još jedan dupli album pre nego što označe kraj. Bilo bi fenomenalno imati trilogiju duplih albuma, i imajući u vidu doslednost benda, ne bih se iznenadio odličnoj trilogiji. Ovo je izvanredan album i strog kandidat za album godine. Nek' mi Deris, Weikath i ekipa oproste - bili su tako blizu. Ocena: 9/10