Diskove nikada nisam voleo, ali sam poslednjih par godina poceo da uvidjam da imaju odredjenih prednosti 🙂 Pre svega sada je posebno u metalu na delu losa praksa da se albumi na silu izdaju kao dupli, valjda da bi kupac mislio da dobija nesto ekstra za svoje pare. To potpuno ubija slusanje, jer je album neprirodno podeljen. Okretanje ploca ne treba da bude smorno, to je zamena teza. Kod dobrih albuma sve ima svoje, zasto je neka pesma poslednja na A strani i zasto upravo neka pesma otvara B stranu. Diskovi su sjebali stvar sa duzinom trajanja, pa su svi vestacki produzavali trajanje albuma. Napraviti dobar album duzi od 45 minuta je teze nego sto isprva deluje i caka nije samo u dodavanju pesama u beskraj.
Sto se tice kvaliteta tona, kada je rec o analognim snimcima, ploce su apsolutno bolji izbor, to se dosta jasno cuje. Kod digitalno snimljenih albuma, vec nije tolika razlika, ali je glavni problem u tome sto dobar deo novijih ploca zvuci primetno slabije od starih. Nesto je promenjeno u sistemu proizvodnje, oko mastera ili sta vec. Moj Master of Puppets vinil iz 1986. radi primetno bolje od one "osvezne" verzije od pre par godina. Svako kome sam pustio se slozio. Nove ploce su generalno tise od starih, ali nije samo to u pitanju. Recimo Bastards od Motorheada picture vinil bolje svira od istog albuma u normalnom pakovanju, mislim da je cak i izdavac isti. Skoro mi je ortak doneo da preslusamo treci Nightwish na vinilu. Posle slusanja resim da malo isperem uši i pustim Idijote Gratis Hits live, skoro izašla ploča i Idijoti zvuče kao da mi je oprema propevala. Šire, jasnije, prirodnije. Kod vinila ima dosta do reza, do toga odakle su prebacivani snimci i verovatno još par faktora. Kod cd je mnogo manja mogućnost da kvalitet tona varira. Meni takođe svi originalni cd-i rade besprekorno, sem tamo gde se baš fizički vidi oštećenje.