Meni se još krčka, ali nije loš album. Nije kao da je neki povratak nakon The Future bites, jer nema odakle Steva da se vraća, The Future bites je bio sasvim korektan i nekako logičan nastavak svega što mu je prethodilo, njegov pečat je bio preko celog albuma. Slična priča je i ovde, i ja dobijam neki Insurgentes vibe, možda malo i Grace for drowning, verovatno zbog raznolikosti koju Igor pomenu. Mada me u džemerskim i atmosferičnim momentima podseća i na Up the downstair / The Sky moves sideways eru.
What life brings i Time is running out su mi nekako proverene, dopada mi se i Inclination, ali ima dosta pesama sa kojima kuburim još uvek. Glavni faktor ovde je to da, koliko god da je sve solidno i na nivou odrađeno, nema onaj impact koji su na mene svojevremeno imale Remainder the black dog, Luminol ili Routine. Sad, da li je to zato što ove pesme nisu toliko melodijski istančane ili same po sebi dirljive, ili sam ja vremenom malo oguglao na Wilsona, ko zna. Možda je ovo drugo. Mi "mlađi fanovi" se kunemo u Routine kao što se generacija pre nas ježila na Lazarus, a danas verovatno novi fanovi seku vene na Rock bottom.