Aj da složim prvo razočaravajuće albume:
Počnimo od 40 Watt Sun, 2 pesme odlične, ostatak živa dosada. Onda Big Big Train, verovatno svi mrzitelji prog rocka ovako zamišljaju taj žanr, erektilno disfunkcionalno verglanje u prazno. Pa ide novi Brodequin, ne znam što su se ljudi generalno popalili na ovo, Defated Sanity im objasnili kako se svira taj fazon. Caligula's Horse potpuni meh i whatever album, upali su malo u kolotečinu još na prošlom, što je ovde kulminiralo, kad budem hteo njih da slušam verovatno se nikad neću vraćati ovom albumu. Castle Rat hajpovan zbog atraktivne pevačice koja voli da se razgoliti, muzika AI occult rock / doom generator, šljiva dženerika. Chelsea Wolfe se vratila na industrial smaranje, ja mnogo više volim nju u akustičnoj i stripped down verziji. Daath izdali možda i najgori i najsterilniji album godine. Departure Chandelier najdosadniji BM godine, kanta. Dim najdosadniji screamo godine, paint by numbers. Dool takođe pobačaj nakon vanvremenskog prethodnika, par dobrih pesama tek donekle vade priču. Nije mi nešto ni novi Envy. Farsot kao neki Enslaved iz Bangladeša, trebalo bi da mi se sviđa ovakva muzika ali totalni meh ipak. Frost* mi ljudi nahvališe, ja sam umro od dosade negde na pola albuma. Hideous Divinity baš ono definicija svega što ne valja u tech deathu, sterilno do bola, novi Nile je na ovom tragu takođe, nažalost. Hippotraktor kara banana. Hot Water Music album pandan civilnom odsluženju vojnog roka, aj ako baš mora. Knocked Loose najprecenjenije smeće od benda, klasični novi wallmart heroji. Leprous više ne vredi ni komentarisati, gotovo Inflejmsovski nivo propadanja. Mitochondrion muzika za dizanje ug kredibiliteta a zapravo pet lejera buke i audio torture and not in a good way. Officium Triste prosek nad prosecima. Oranssi Pazuzu, hajp do neba za zvučno interesantan ali suštinski prosečan album. The Pineapple Thief najskromniji album u diskografiji, just bland. Planes Mistaken for Stars nažalost ispodprosečan swansong sa izuzetkom nekoliko pesama koje gađaju gde treba ali sve u svemu nedovoljno. Rotting Christ...poslušao reda radi a tako je album i napravljen, reda radi. Schammasch me nisu kupili novim izdanjem koje se suviše oslonilo na ambijent i atmosferu ali i to su bolje radili ranije. The Smile - muzika za ljude koji ne mogu da progutaju pravu eksperimentalnost. Spite - još jedan go prosek od black metala. Swallow the Sun valjda prvi podbačaj u karijeri ali ovo baš jeste generično i osrednje. Nisam nešto lud za novim Thou i Touche Amore, i jedni i drugi imaju mnogo boljih radova u diskografiji i aj na kraju da pomenem Zeal & Ardor koji me ne rade bukvalno ništa.