SixStepsOnTheMoon

ovaj model cipela mi sjajan,ali da zna neko model sa sličnom formom samo ima razlike u prednjem dijelu.

http://www.youtube.com/watch?v=uLaCx87rxmY

Svakako da je taj put života veoma težak i traži određena odricanja jer od svakog se traži hrabrost i odgovornost da prihvati tajnu krsta a samim tim i tajnu Hristovu koja se sastoji u tajnom jedinstvu Boga i čovjeka u Vaskrslom Hristu.Barem se na početku javi taj veleki dualizam između recimo zadovoljstva koje pravoslavno hrišćanstvo vidi u nasladi u strastima u navikama i koje su neminovno vrlo privlačne čak i nekad pored njihove potpune izobličenosti,perverznosti jer strast ima tu tendenciju da se prikazuje kao nepresušan izvor u čije ponore čovjek zalazi predajući im se i sa druge strane bola koje ta naslada i to zadovoljstvo posle toga ili određenog vremena donese,bivajući da ostavlja ogromnu prazninu u čovjekovom biću i ono što je tu najosjetljivije jeste da mu na kraju ne pruža nikakvu utjehu.Tako da i kroz taj život,koji traži određeni podvig ostaje taj dualitet sever i jug, život i umetnost, umerenost i neumerenost, zdravlje i bolest, građansko i umetničko, askeza i razuzdanost, svet površnosti i svet duha...Dok se kroz naše razapinjanje u ovom svetu na krstu ipak ne odbacuje i ne prezire bilo koji drugi put,traži se da se taj dualizam prevaziđe da se preobrazi u istinski život koji nudi lutrugujsko-asketski etos pravosalvne crkve. Ali to svakako na ovako jedan možda za ateistu,nehrišćnina,racionalistu poetičan način ne može da se govori tj. da se iskustvo pravoslavne vere prepriča na doživljaju jer je on uvjek unutar iskustva koje nije razumski prihvatljivo nije intelektualno uzvišeno ali ostaje autentično i životno iskustvo koje prije svega svjedoči vječnost koje kako je Hristos rekao "Царство Божје унутра је у вама". Mislim ovaj tekst je krajnje inspirativan jer na jedan način govori o "najvećem iskustvu koje čovjek može da stakne" u svom prihvatanju Hristocentričnosti i na neki način govori o položaju tih dizača tri prsta,pariJota,srbija to tokija vjernika : http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/IskustvoMitropolitAtanasije.htm Ili možda pitanje koje večiti skeptik iznova treba da se postavlja da li je čovjek u svojim krajnjim dubinama religiozan? http://www.rastko.rs/kosovo/delo/11641

Mene to više podsjeća na neki pokušaj ka restro fazonu...ali dobro sobzirom da se cura kako stoji na sajtu : "Senkina Radionica je igraonica u kojoj se SenQa Pu igra sa starim materijalima uz pomoc stare polovne šivaće mašine." - onda mi je i jasno da je ovo samo neki amaterski kreativni pokušaj i to cijenim.Mnogo mi se inače svidjaju cure za mašinom...zna li koja yumetalka da šije ili oplete nešto... Kao da je?Pa zar treba da te podsjećam...predgrupa WovanHand-u...najbolji bend na svijetu ali kao i svim velikim bendovima sa minimalnim zvukom tako i njima treba pažnja : http://www.youtube.com/watch?v=vLkxtMjarKI

Morpheus tebi predlažem ovaj klip gore...uz kokice.

http://www.youtube.com/watch?v=dslwTNWBtx4&feature=player_detailpage

Антропоморфизам као рак-рана на Телу Цркве Данас се антропоморфизам уселио готово у све поре религиозне свести. Док је за друге религије још и својствен, непојмљиво је његово присуство унутар богочовечанских димензија православне Цркве. Углавном се такав стадијум тумачи као психологизам који човек пројектује на Бога док објективна (благодатна) стварност не одговара самом бићу Бога (зато ће еп. Атанасије Јевтић лепо запазити да чак ни појам онтологије не можемо у потпуности применити на Бога јер је Он Својом апофатичношћу и изнад тога). Апостол нам у својим посланицама говори да је тајна Будућег века уствари и даље – тајна. „Што око не виде, … у срце човечије не сиђе…“ само показује да је пуноћа есхатолошке реалности изнад категорија, дефиниција и поимања овога века, и да сам човек не може да (бар не у пуноћи) наслути каквоћу визије коју апостол излаже. Проблем који се намеће јесте приступ човека тој увекистој есхатолошкој новини, јер човек не само да уноси своје идеје, страсти, националност, брак, итд. у ту вечну ТроИпостасну Стварност, него и очекује да ће такве овостране пројекције затећи у оностраном. А то баш и не одговара концепту апостолског: “Што око не виде, … у срце човечије не сиђе…“. Тако долазимо до обоготворења одређених ствари, норми, догађаја и људи, или националног антропоморфизма, идеолошког, страсног, итд, а све у димензијама простор-времена. Опет, дакле, човек уноси у биће Божије оно што Богу као бићу објективно не припада. Узмимо за пример национализам. Син Божији није имао национални идентитет пре него што је свет створен већ је заснивао (као што још увек заснива Својим Јесам) Своје Биће у персоналној комуникацији са Оцем и Светим Духом. Чак и када улази у историју Свог Очовечења, не долази да прими национални идентитет већ да успостави тријадолошки, и не да узнесе национални идентитет већ било ког човека, самог човека, без обзира на пол, психологију, нацију, итд. (о чему лепо пише и св. Максим Исповедник говорећи о превладавању свих различитости унутар Литургијске перспективе). Рећи да Христос уноси у Своје есхатолошко биће национални идентитет једнако је кривотворно као рећи да се у средишњем делу Тројичног Бића налази крст (Зизјулас). Данас идеју национализма покушавају да оправдају Христовом националношћу али тајећи НАДнационални карактер есхатона, или још горе, уводећи национални антропоморфизам у Божије Биће. На примеру Педесетнице, првог рођендана Цркве, видимо чудесну наднационалну перспективу тајне Цркве – сви говоре својим језицима али разумеју језик странца поред себе јер им на неки начин Дух Свети „преводи“ као посредник. Зато не можемо ни рећи којим су националним језиком људи говорили у тај дан јер је дошло до преображаја а што је опет само икона (сенка) онога што ће тек доћи по свеопштем васкрсењу. Слично је и са светом тајном брака, лако можемо доћи и до брачног антропоморфизма унутар Царства. Мало људи разликује да се у њој парови венчавају првенствено за Христа а не једно за друго. У есхатону према речима Христовим, нема више мушког ни женског него су као (бесполни) анђели, а што Христос лепо одговара ономе ко га изазива питањем чија ће жена бити васкрсењу ако ју је више мужева имало за живота. Ако идемо том логиком да ју је сваки волео као што данас један мушкарац воли једну жену схватићемо проблематику, јер идентитет у есхатону неће одредити брачност, полност, родитељство, итд. већ Бог Који ће постати све у свему. Идеја полности, брака, родитељства, итд., иде тако далеко да су неки поставили питање како ћемо Богородицу Марију знати као мајку Исуса Христа ако оспоримо (а није реч о оспоравању већ преображењу) материнско познање родитеља у есхатону, али такво питање је неесхатолошко јер се заснива на полности, родитељству, итд. као реалностима овога века. Довољно је видети мишљење св. Сименона Новог Богослова па схватити да смо у есхатону сви мајке Исуса Христа. О том Богоауторитету сведочи Сам Христос који кад му говоре ученици да му је дошла мајка са браћом, Он показује да Његов идентитет не извире из ње него из односа са Оцем чинећи Његово дело и да су други сабрани око Њега браћа и мајка Његова. Није реч о дуализму и трењу између овог и оног света (на релацији историја – есхатон), већ да у стварности пуноће Другог и славног доласка Христовог, ништа од тога неће бити приоритетно (измениће се) пред славом која ће се јавити и све наведене разлике усагласити у Своје Тријадолошко јединство нестворено-љубећих енергија. Национализам, брак, полност, психолошке разлике, итд. имају потврдну афирмацију у овом свету (мада се због смртности природе показује и нефункционалност истих у сукобима и деобама), али у есхатону таквих подела и категоризација неће бити јер ће све и сви бити преображени Лепотом Божијом усличњавајући се Његовој Нествореној Красоти. У супротном, упадамо у антропоморфизам (било које врсте) и замењујемо узвишене харизме Духа Светога за ниже дарове који нису од Оца Светлости. Јер уместо да будемо преображени Богом, ми желимо да Бога и друге преобразимо собом, слично агенту Смиту из филма „Матрикс“ који својим надменим ударцима жели да преобрази друге у себе, свој егоцентричан дупликат, поништавајући личносну егзистенцију (тиме и слободу) оних који би да остваре своје постојање на други начин. А то је већ за некога ко живи такав антропоморфизам увелико смрт и пакао… http://upodobljavanje.wordpress.com/2011/12/12/%D0%B0%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D0%BA-%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D0%BB%D1%83-%D1%86/

Zanimljivo je da su od svih filosofa na zapadu Niče i Šopenhauer po Soiranu naijiskreniji i najdublji.

Pa eto vidiš kako strasti evoluiraju od romantizma do erotike...nema pohota razdire čitavu ličnost. wtf?šta sam ja sad upravo pričitao? Kako duboko narodski rečeno...svi ga razumiju što je najvažnije.

Има и ту истине,уствари то је у неким условима једини излаз у борби против страсти блуда.О томе говори и Апостол Павле : посланица Корнћанима То можемо на пп

Срце треба ти доста тога да прочиташ,можемо да размијенимо неке препоруке на задату тему Иначе сви који се уздржавају после одређеног времена независно од себе и своје контроле из тијела крену истечења што је нормална реакција организма.

Не ја,него благодат божија - каже Апостол Павле.Етички идеализам је управо присутан тамо гдје благодат божија нема простора да дјелује,јер за хришћанина је морал стање његове душе док је за нехришћане морал само придржавање одређених друштвених норми,што значи бити моралан значи изгледати морално...што у себи временом рађа огромно лицемјерство. У хришћанству човјек не жели да умакне природи као некој звјери него тежи да ту природу преобрази али само силом благодати и јеванђелском природом,која подразумијева велико смирење и искреност. А ти цитати Хајнеа су превише млитави,типичне за једног романтика...

Шта је ово цитат из романтичних магазина "Лепота и Здравље" или можда "Men's Health"? Ово на крају "vi ćete biti srećna i produktivna osoba!" звучи тако наивно да фали само још ова слика ; и молим те заборавио си да кажеш 2 литра воде дневно : Опет бла бла прича,нигдје мало дубљег помена о неконтролисаној људској природи и њеном подвигу који треба принесе да би пронашла себе и поставила се на истински начин према себи,ближњима и цијелој творевини.Разврат јесте контрапродуктиван јер је ствара потпуну деструкцију личности али аскетизам далеко од тога је бесмислен а камоли контрапродуктиван...У Хришћанству су управо највеће аскете и највећи учитељи Цркве јер су дубоко зарањали у слабост људске природе а њихова дјела су огледала у које лако може свако да се препозна.

http://www.scribd.com/doc/75660113/%D0%9D%D0%B5-%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B5-A%D1%80%D1%85-%D0%A0%D0%B0%D1%84%D0%B0%D0%B8%D0%BB-%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD

A šta je za tebe seksualna sloboda...šta ona podrazumijeva? Možeš li da navedeš primjer "lažnih načela kojih se ljudi slepo pridržavaju",ili ćemo ovu tvoju neargumentovanu generalizaciju svi slijepo da prihvatimo kao nešto što treba da ima neki smisao... Strast je zavisnost...a seks kao nešto što čovjeku i nije prijeko neophodno (kao recimo hrana i voda) ne možemo odmah da povezujemo sa pojmom ljubavi...strast i ljubav su suprotne pojave iako se danas u vijeku tkz. seskualnih sloboda i gubljenja kompasa u istom često kaže "hajde da vidimo ljubav" što veze sa vezom nema i čista je provokacija koja opravdava tanku liniju koja stoji između ljubavi i razvrata u kojoj ovaj drugi pojam zauzima počasno mjesto pa kazati nekome da je razvratnik i da se njegovo srce nalazi u stanju jedne duhovne paralize je veoma neevropski i nedemokratski. Zato sve stoji ono što je rogozub na prethodnoj strani rekao a ovjde očigledno mnogi slabo imaju vremena da čitaju a kamoli da promišljaju o rečenom.On je upravo govorio o seksualnosti kao strasti u kojoj se uvjek krije potecnijalna okkrutnost koja vremenom biva sve vidljivija. Pošto se nalaziš na temi pravosalvje a ja kao hrišćanin ću ti reći : Sputavanje svoje prirode u akesteksom etosu pravoslavne Crkve je uvjek potpomognuto blaogodaću božijom.Čovjek svojim snagama bi zaista izgledao kao mazohista i pokušajem da snagom svoje prirode prevaziđe te strasti bi bilo ravno ludilu a i takvi najčešće završavaju u ludnicama.Čovjek se povratku svojoj prirodi u kojoj je blagodaću bio obučen prije Pada vraća oblačenjem u nove odežde koje je donio Hristos najpre krštenjem a onda i sopstvenim podvigom,tj.uključivanjem svoje volje i uma u podvig ispunjenja jevanđelskih zapovjesti. Ti viši oblici svijesti i putevi do prosvetljenja,o tome ne bi,jer vjerovatno ni sama ne znaš o čemu pričaš. Baš me iznenenadio Novalis,mada vjerovatno nije bio njegov dan.

http://www.youtube.com/watch?v=yQ8ohuIaKCU

Odlicno,drago mi je da je jos neko voli Siorana.Ja sam ga nedavno otkrio i ta njegova mracna vizija covjecanstva moze mnogo toga da kaze. Cioranove vježbe Peter Sloterdijk I zadnji lik koji bih volio prezentirati u ovim uvodnim razmatranjima, rumunjski aforističar Emile M. Cioran, rođen 1911., koji je od 1937. do 1995. živio u Parizu, može se pripisati velikom okretanju o kojem se na ovom mjestu raspravlja. On je za nas važan informator, jer se kod njega može promatrati kako napreduje formalizacija askeze, a da se pri tome ne odustaje od vertikalne napetosti. Na svoj način Cioran je također umjetnik u gladovanju: čovjek koji metaforički posti, time što se suzdržava od čvrste ishrane za identitet. I on se prevladava, štaviše, kao Kafkin protagonista slijedi svoju najjaču težnju, gađenje spram punog sopstva. Kao neko ko metaforički gladuje, on čitav život ne radi ništa drugo do razrađuje bazu najvećeg odbijanja – demonstrirajući pri tome razviće skepse suzdržavanja od suda sve do rezerve protiv iskušenja egzistiranja. Najviše ćemo se približiti fenomenu Cioran ako odaberemo dvije Nietzscheove izjave kao nit vodilju: ''Ko samog sebe prezire, ipak pri tom još uvijek poštuje sebe kao prezirača''. ''Pouka: koji bi pametni čovjek danas još napisao neku časnu riječ o sebi? – taj bi već morao pripadati redu svete drzovitosti''. Zadnja primjedba odnosi se na skoro neizbježnu neprijatnost svake biografije velikih ljudi koja ide u detalje. Više od toga, ona označava psihološku i moralnu nevjerojatnost iskrenog samoprikazivanja. Istovremeno ona imenuje uvjet pod kojim bi iznimka bila moguća: u Cioranu bi se zaista mogao prepoznati iguman kaluđerskog reda čiju je izglednost nagovijestio Nietzsche. Njegova sveta drzovitost proishodi iz geste koju je Nietzsche smatrao najmanje vjerojatnom i poželjnom – prekidu s normama diskrecije i takta, da se i ne govori o patosu distance. Nietzsche se sam toj poziciji približio samo jednom, naime, kad je u psihološkim pasažama Ecce homo prakticirao ''cinizam'', neizbježan za iskreno samoprikazivanje – za tu gestu smjesta je reklamirao predikat ''svjetsko-historijski'', kako bi osjećaj mučnosti kompenzirao veličinom podviga. Dospio je, doduše, prije do baroknog samohvalisanja nego do indiskrecije protiv sebe samoga, ukoliko taj put samohvalisanje nije značilo dublju formu izlaganja. Uostalom, Nietzsche je ostao bojažljiv prorok, koji je otkočenja, što ih je vidio kako dolaze, opažao samo kroz procjep na vratima. Ko se, kao Cioran, datirao poslije Nietzschea, bio je osuđen da nastavi. Mladi Rumunj Nietzscheovo upućivanje nije slijedio samo time što se, zajedno s drugim samoizlagačima (Selbstblössern) kao što su Michael Leiris i Jean Paul Sartre, postavio na čelo reda svete drzovitosti, već je ozbiljio i program da posljednju mogućnost samopoštovanja zasnuje na preziranju samoga sebe. Mogao je to učiniti jer je usprkos neobičnom podvigu iza leđa imao duh vremena. Epohalni okret prema eksplikaciji latentnog obuzeo ga je i primorao da zapiše stvari kakvih bi se nekoliko godina ranije svaki autor još bio preplašio. U tom okretanju ''časna riječ o sebi'', što ju je Nietzsche postulirao i praktički isključio, dospjela je do besprimjerne ofenzivne snage. Iz puke časnosti nastaje način pisanja bezobzirnosti prema samome sebi. Čovjek više ne može biti autobiograf, a da ne postane autopatograf, što znači da objavi svoj bolesnički spis. Častan je onaj ko priznaje što mu manjka: Cioran je bio prvi koji je stupio na pozornicu da to objasni: meni manjka sve – i iz istog razloga svega mi je previše. Devetnaesti je vijek doveo žanr ''časne riječi'' samo jedan jedini put do vrhunca: u Zapisima iz podzemlja F. M. Dostojevskog iz 1864. Nietzscheova reakcija na taj komad dovoljno je poznata. Cioran je pola vijeka pisao svoje zapise iz mansarde, u kojima je s divljenja dostojnom monotonijom obrađivao svoju jedinu temu: kako se nastavlja kada čovjeku manjka sve i previše mu je svega. Svoju šansu kao autor prepoznao je veoma rano, obukavši jelek koji mu je ponudio Nietzsche – navukao ga je na sebe još tokom rumunjskih godina i nikad ga više nije svukao. Ako je Nietzsche metafiziku tumačio kao simptom patnje zbog svijeta i kao pomoćnu organizaciju za bijeg od svijeta, Cioran je tu dijagnozu prihvatio bez najmanjeg pokušaja da joj se protivstavi. Ono što je on odbijao, bio je Nietzscheov bijeg u suprotnom smjeru: potvrđivanje nepotvrdivog. Nadčovjek je za njega djetinjasta fikcija, naduvena pazikuća, koja s prozora vješa svoju zastavu, dok je svijet kao i uvijek neprihvatljiv. Ko govori o vječnom vraćanju jednakog, ako je jednokratno egzistiranje već jedanput previše? U svojim studentskim godina Cioran je neko vrijeme eksperimentirao s tada uobičajenim revolucionarnim potvrdama, vrzmajući se u krugu isparavanja rumunjskog desnog ekstremizma. Dopali su mu se tada modna mistika sveopće mobilizacije i politički vitalizam, hvaljen kao ljekarija protiv skepse i pretjeranog unutrašnjeg života. Sve to pozivalo ga je da spasenje traži u fantazmi ''nacije'' – bliskom srodniku aveti koja se danas ukazuje kao ''religija u vraćanju''. Nije se Cioran dugo zaustavljao na toj poziciji – ako je ona to uopće bila. Sve veće gađenje spram histeričnih izleta u pozitivitet vratilo mu je s vremenom jasnoću uvida. Kada je 1937. godine preselio u Pariz, kako bi ga skoro šezdeset godina nastanjivao poput eremite, on doduše još nije bio sasma izliječen od iskušenja da učestvuje u velikoj povijesti, ali se sve više udaljavao od egzaltacija svoje mladosti. Agresivno-depresivni temeljni štimung, koji ga je obilježavalo od samog početka, sad je u drugom obliku došao do izražaja. U toj fazi Cioranu je pošlo za rukom da se definitivno udomaći u rodu ''časne riječi o sebi''. ''Zbog nemogućnosti da ubijam ili da ubijem sebe, zalutao sam u literaturu. Isključivo ta nesposobnost načinila je od mene pisca''. Nikada on više neće koristiti jezik angažmana, koji je tokom svojih rumunjskih dana izvukao iz talenta pubertetskog imitatora. Otpalo je slijepo divljenje što ga je nekad gajio prema Njemačkoj i njenom brutalnom uzdizanju. ''Ako sam izliječen od ikoje bolesti, onda sam izliječen od te''. U časnu riječ o vlastitoj bolesti za onoga koji je ozdravio spada priznanje da se želio izliječiti nečasnim sredstvima. Jednom zavazda oslobođen tog zla, posvetio se zadatku da iznađe pisca Ciorana, koji bi psihopatskim kapitalom, što ga je stekao u mladosti, trebao osnovati preduzeće. Figura, koja se tada sama stvorila, mogla je biti lik iz romana Huga Balla: ona predstavlja ''izigranog čovjeka'', sveca iz varijetea, filozofskog klauna koji očaj i htijenje da se postane niština (Nichts-Werden-Wollen) razrađuje u reviju numera. U Cioranovom ''životnom djelu'' posvjetovljenje askeze i informalizacija spiritualnosti mogu se promatrati s najvišim mogućim stepenom pregnantnosti. Kod njega se srednjoevropski egzistencijalizam jogunjenja (Trotz-Existentialismus) nije prevodio u angažirani egzistencijalizam otpora (Widerstandsexistenzialismus), kao što se to moglo promatrati kod pariških mandarina, već u beskrajnu seriju činova degažmana. Oeuvre tog egzistencijaliste odbijanja sastoji se od niza pismenih otkaza upućenih iskušenjima involviranja i zauzimanja pozicije. Time se sve jasnije kristalizira njegov centralni paradoks: položaj čovjeka bez položaja, uloga aktera bez uloge. S prvom u nizu svojih pariških knjiga – Précis de décomposition, Kratki pregled raspadanja, 1949 – Cioran je kao stilista već postigao majstorski nivo – pod naslovom Lehre vom Zerfall, Učenje o raspadu, Paul Celan preveo ju je na njemački. Cioran je duh epohe lišavanja (Geist der Ohne-Epoche) izvjesno primio u sebe s trajnim rezultatima, ali štake, koje je htio razbiti, one su iz identiteta, pripadnosti i dosljednosti. Bio je uvjeren samo u jedan princip, po kojem je važno da čovjek ne bude uvjeren ni u šta. Iz knjige u knjigu nastavljao je svoju egzistencijalističku akrobatiku na podu, čija blizina s vježbama Kafkinih umjetničkih figura upada u oči. Njegova numera bila je zacrtana od samoga početka: to je numera mamurnog marginalca koji se kao beskrovnik (sans abri), apatrid (sans papiere) i bestidnik (sans gêne) ne probija samo u gradu, nego i u univerzumu. Najupečatljivija zbirka njegovih autobiografskih ispoljavanja ne nosi uzalud u svom njemačkom izdanju naslov Cafard. Kao praktični parazit Cioran se naslanjao na grčko značenje te riječi: parasitoi, sasjedioci (Beisitzer) za prostrtim stolom, nazivali su Atenjani one goste koje se pozivalo da bi doprinijeli zabavi društva. Rumunjskom emigrantu u Parizu nije palo teško ispuniti takva očekivanja. U jednom pismu roditeljima konstatirao je: ''Da sam po naravi bio šutljiv, odavna bih bio umro od gladi''. Na drugom mjestu veli: ''Sva naša poniženja zasnivaju se na tome da se ne možemo odlučiti da umremo od glasi''. Cioranovi aforizmi čitaju se kao praktično primjenjiv komentar Heideggerovom učenju o štimunzima, to jest atmosferskim impregnacijama individualnog i kolektivnog ''thymosa'' (strast, žestina, ono što dušu čini srčanom, prim. prev.) koji egzistenciji ''dodjeljuju'' pred-logički ton a priori. Ni Heidegger ni Cioran nisu se potrudili o davanju i davaocu, odnosno davateljici štimunga govoriti s opširnošću koja bi bila primjerena značenju fenomena – vjerojatno na temelju činjenice da su i jedan i drugi bili skloni prekinuti psihološku analizu, kako bi hitro prešli u sferu egzistencijalnih iskaza. Doista, Cioran je svoju agresivno-depresivnu ugođenost prihvaćao kao atmosfersku pračinjenicu svoga postojanja. On smatra kobnim to što mu je svijet dat u distoničkim zvukovnim bojama: prezasićenosti, dosadi, besmislenosti, neukusu, pobunjeničkom gnjevu na sve što je slučajnost. Iskreno on potvrđuje Nietzscheovu dijagnozu po kojoj ideale metafizike valja tumačiti kao duhovne izraze psihičke, ali i psihofizičke bolesti. Prelazeći na liniji ''časne riječi'' preko sebe dalje nego bilo koji drugi autor prije njega, on otvoreno priznaje da mu je stalo do otvaranja protivračuna za ''promašeno stvaranje''. Misliti znači ne misliti – kao što je sugerirao Heidegger, ono znači: osvetiti se. Tek je Cioran ozbiljio ono što je Nietzsche htio razobličiti, kao da taj fenomen postoji od davnina: filozofiju čistog resantimana. No što ako je takva postala moguća tek na Nietzscheov podstrek? U njoj se egzistencijalizam jogunjenja njemačkog porijekla – zaobilazeći francuski egzistencijalizam otpora, koji je Cioran prezirao kao plitku modu – pretvara u kripto-rumunjski i dačansko-bogumilski obojen egzistencijalizam neizlječivosti. Tek se na granici prema azijatskom inegzistencijalizmu taj zaokret zaustavlja. Cioran se doduše tašto-evropski u svim etapama svoga života poigrava s osjećajem obuhvatne nezbiljnosti, ali se nije mogao odlučiti da slijedi budizam, kad taj napušta tezu o zbilji, a s njom ujedno i tezu o bogu. Ta je, kao što je poznato, služila tome da se zbilja koju poznajem garantira ''posljednjom zbiljom'', koja nam je skrivena. Iako ga budizam privlači, Cioran ne želi učestvovati u sprovođenju te ontologije. Ne samo da prezire stvarnost svijeta, nego mu je ujedno namjera da se u njoj održi neoštećen, zbog čega, makar i samo sofistički, mora prihvatiti stvarnost stvarnosti. Niti se želi izbaviti sam, niti želi dopustiti da bude izbavljen. Njegovo mišljenje jedna je jedina reklamacija očekivanja da bi mu izbavljenje moglo biti potrebno. Sve bismo to mogli ostaviti da počiva samo na sebi kao bizaran plod uzgajanja u biotipu parizijanizma poslije 1945., kad ovdje na vidjelo ne bi izlazila značajna tendencija koja iznuđuje radikalnu promjenu na planeti vježbača. Cioran je, kao što smo primijetili, krunski svjedok asketološki dalekosežnog prijeloma koji tematiziramo kao emergenciju antropotehnike. On nam skreće pažnju na informalizaciju spiritualnosti, za koju sam rekao da je valja razumjeti kao protiv-tendenciju despiritualizaciji askeze. Cioran je vježbač novog tipa, čija se originalnost i represivnost pokazuju u činjenici da vježba odbijanje svakog ciljanog vježbanja. Metodičke vježbe moguće su, kao što znamo, samo tamo gdje nam se pred očima nalazi obavezni cilj vježbanja. Upravo njegov autoritet Cioran osporava. Prihvatiti cilj vježbanja ponovo bi značilo: vjerovati – pri čemu ''vjerovanje'' ovdje označava mentalno djelovanje kojim početnik anticipira cilj. S tim predvođenjem u cilj (Vorlaufen-in-das-Ziel) dat je četvrti modul ''religioznog'' kompleksa ponašanja. Anticipiranje se u pravilu odvija tako da gledamo na nekog savršenog, od kojeg s vjerom i nevjericom primamo poruku da bismo jednog dana mogli postići isto što i on. U sljedećim poglavljima vidjet ćemo kako su pod primjenom te unutrašnje operacije armije vježbača milenijumima stavljane u pokret. Bez modula ''predvođenje u cilj'' nema vitae contemplativae, monaškog života, ni kretanja u roju prema novim obalama, nema htijenja da se bude kakav je nekad bio neko veći. Stoga se nikad ne može dovoljno naglasiti: najefektivnije antropotehnike proizlaze iz svijeta jučerašnjice – a danas glasno hvaljena ili odbacivana genska tehnika ostat će dugo vremena, makar postala kod čovjeka i u velikoj mjeri praktikabilna i prihvatljiva, samo anegdota. Vjerničko predvođenje u savršenstvo nije ono što Cioran traži. On se dakako strasno ''interesira'' za religiozne spise, u kojima je riječ o usavršavanju i izbavljenju, ali vjerničku operaciju kao takvu, anticipiranje mogućnosti da ćemo kasnije dospjeti tako daleko, on ne provodi. Njegovo ne-vjerovanje prema tome ima dvije strane – stranu ne-mogućnosti, jer vlastiti temeljni štimung rastače naivnost nužnu za prihvaćanje savršenstva i stranu ne-htijenja, jer je zauzeo stav skeptika i od tog definitivnog provizorija ne želi odustati u korist pozicije. Zato mu ne preostaje ništa drugo nego eksperimentirati s ostacima. Sebe vidi primoranim svirati na instrumentu na kojem bi ciljano oblikovanje bilo besmisleno – na neugođenom instrumentu vlastitog postojanja. No upravo njegovo sviranje na instrumentu na kojem se ne može svirati pokazuje nepotiskivu univerzalnost dimenzije vježbanja: jer time što vježba gdje nema primjerenog instrumenta, ''anti-prorok'' razvija neformalnu verziju majstorstva. On postaje prvi majstor ne postizanja ničega (Meister des Es-zu-nichts-Bringens). Kao Kafkin umjetnik u gladovanju, on će od svoje averzije načiniti virtuoznu vježbu i razviti forme mogućnosti (Könnensform) koje odgovaraju njegovu cafardu. I u njoj se čuje apel, koji se vraća svakoj artistici: ''Cijelo vrijeme sam želio da se divite…''. Dok Kafkin umjetnik u gladovanju čeka do samog kraja kako bi izgovorio suprotni poziv: ''Ali vi tome treba da se divite'', Cioran od samog početka nudi materijal za skidanje magije s njegove umjetnosti, razotkrivajući ga gotovo sa svake strane kao popuštanje pod stegom temeljnog štimunga. Štimung govori, kad Cioran primjećuje: ''Nisam u stanju da patim''. ''Moje knjige ne izražavaju vizije, nego osjećaj života''. Protiv mogućnosti da se osjećaji života terapeutski modificiraju, gajio je prezrivu netrpeljivost – naposljetku, živio je od produkcije svoje cjelokupnosti i jedva da bi mogao sebi priuštiti pokušaj da se promijeni. Svojim prinosom otkriću da je čak i nepaženje na sebe (Sich-Gehen-Lassen) kadro da bude umjetnost, te da, ako mu se pridoda volja za umijećem, iziskuje obavezan .mislise., Cioran je u redu svete drzovitosti pomogao da pridobije jedno pravilo. Ono se čuva u Kratkom pregledu raspadanja, knjizi čudesnih vježbi, o kojoj želim pokazati kako pravu povelju moderne ''kulture'' formulira kao agregat nedeklariranih askeza – knjizi koja probija svaki uvez. U kojoj je mjeri Cioran bio svjestan svoje uloge u prevođenju spiritualnog habitusa u profanu neugođenost i literarno gospodarenje njome pokazuje Učenje o raspadu, na kojem se zasniva njegova reputacija (pri čemu bi prevod naslova kao ''Nit vodilja rastakanja'' bio isto tako moguć). Izvorno ta se zbirka trebala zvati ''Negativne vježbe'' (Excercies négatifs) – što bi moglo značiti kako vježbe poricanja, tako i anti-vježbe. Ono što je Cioran podastro bilo je pravilo koje je svoje adepte trebalo voditi na putu prema neupotrebljivosti. Kad bi postojao cilj tog puta, on bi glasio: ''Biti nepotrebniji od sveca…''. Tendencija novih pravila je anti-stoička. Dok stoički mudrac čini sve da sebe dovede u formu za univerzum – rimski stoicizam bio je prije svega činovnička filozofija, atraktivna za ljude koji su željeli vjerovati da je časno kao ''vojnik kozmosa'' ustrajati na položaju koji im je dodijelila providnost –, sioranovski asketa mora odbaciti tezu o kozmosu kao takvu. On odbija prihvaćanje vlastitog postojanja kao sastavnog dijela dobro uređene cjeline, štaviše, on mora dokumentirati neuspjelost univerzuma. Kršćansko tumačenje kozmosa kao kreacije Cioran prihvaća samo utoliko što se pri tome u igru upliće bog kao optuživi uzročnik totalnog promašaja. Na trenutak Cioran dospijeva u blizinu Kantovog moralnog dokaza postojanja boga, premda s obrnutim predznakom: postojanje boga nužno valja postulirati, jer se bog mora izviniti za svijet. Procedura koju je Cioran razradio za svoje anti-vježbe počiva na uzdizanju besposlice u oblik vježbanja egzistencijalnog revolta. Ono što naziva ''besposlica'' zapravo je svjestan i nikakvim strukturiranom radom otežan tok kroz duševna stanja manično-depresivnog spektra – postupak koji anticipira kasnije veličanje dérivea, proticanja kroz dan kod situacionista pedesetih godina. Svjestan život u proticanju jednak je uvježbanom pojačanju osjeta diskontinuiteta, kojem je Cioran bio sklon na osnovi svoje ćudljivosti. Efekt pojačanja dodatno se dogmatski nadvisuje borbenom tezom da je kontinuitet ''luđačka ideja'' – bilo bi dovoljno da je se nazove konstruktom. Postojanje sada znači: osjećati se nelagodno u uvijek novim tačkama sadašnjosti. Punktualizmu sioranovskog samopromatranja, koje se klati između momenata kontrakcije i difuzije, odgovaraju literarna forma aforizma i publicistički žanr zbirke aforizama. Autor zarana postiže relativno jednostavnu i stabilnu rešetku sastavljenu od šest ili osam tema, uz pomoć koje pročešljava svoja stanja u proticanju, kako bi od tačke doživljavanja dospio do odgovarajućeg tematskog čvora. S vremenom teme – kao parcijalne ličnosti ili redakcije koje rade jedna pored druge – stvaraju vlastiti život, na temelju kojeg se razvijaju nastavljajući se same na sebe, a da ne moraju čekati na povod u doživljaju. ''Autor'' Cioran samo je glavni urednik, koji kao editor obrađuje proizvode svojih pisarnica. On sastavlja u knjige ono što mu njegovi unutrašnji saradnici rutinski dostavljaju. Na neredovitim sjednicama oni mu predaju materijal – aforizme iz odjeljenja za bogohuljenje, primjedbe iz studija mizantropije, ubode iz sekcije za deziluzioniranje, objave iz press-biroa cirkusa osamljenika, teze iz agenture za pretjerivanje nad bezdanom i otrove iz redakcije za preziranje savremene književnosti. Samo formulacija misli na samoubojstvo ostaje u kompetenciji glavnog urednika. Ona ipak sadržava vježbu o kojoj ovise svi ostali nizovi putovanja. Samo ona od krize do krize dopušta ponovno uspostavljanje osjećaja da ćemo u bijedi ostati suvereni – osjećaja koji neugođenom životu pruža minimum uporišta. Uostalom, odgovorni za teme znaju što proizvode susjedne redakcije, tako da se sve više međusobno citiraju i prilagođavaju jedni drugima. ''Autor'' Cioran smišlja samo naslove knjiga, koji nagovještavaju žanr – silogizmi, kletve, nadgrobni natpisi, priznanja, životi svetaca, niti vodilja propasti. Njegovi su uz to međunaslovi, koji podliježu sličnoj logici. U svakidašnjici on je mnogo manje pisac nego čitalac, a ako je u njegovom životu postojala djelatnost koja bi izdaleka nalikovala uređenom poslu ili formalnoj egzistenciji, to je bilo čitanje i ponovno čitanje knjiga koje su mu služile kao izvori utjehe i povodi za neslaganje. Život svete Tereze iz Avile pročitao je pet puta u španskom originalu. Brojne lektire uklapaju se u proces anti-vježbi i zajedno sa sjećanjima na izrečeno čine klupko uzajamnih djelovanja na n-tu potenciju. ''Negativne vježbe'' rumunjskog ''petparačkog budista'' – kako se u Silogizmima gorčine sam naziva – obalni su pomorski znakovi u novijoj povijesti spiritualnog ponašanja. Potrebna im je samo još eksplikacija važećih otkrića – s onu stranu kompanije temeljnog štimunga (Grundstimmungskumpanei) koja je u dosadašnjoj recepciji Ciorana zadavala pravila. Skepsa, koja se autoru spočitava u sazvučju s mnogim njegovim jezičkim igrama, sve je drugo samo ne ''radikalna''; ona je virtuozna, elegantna. Ono što Cioran radi može se učiniti monotonim, ali nikad ne vodi u tupavost, koja prianja uz radikalizam. Ono što on govori i čini služi uzdizanju njegovih patnji na određen stepen umijeća. Cioranovo djelo pokazat će nam se bitno manje kontradiktornim čim u njegovim mnogobrojnim paradoksima opazimo emergenciju fenomena vježbe – još jednom, dakle, ''jednu od najširih i najdužih činjenica koje postoje'' u jednoj neuobičajenoj deklinaciji. Ako je po svom temeljnom štimungu još i bio ''pasivno-regresivni bastard'' – kako su se sedamdesetih godina prigodno izražavali grupni terapeuti – po svom etosu on je bio čovjek vježbi, artista koji je i iz lijenosti znao napraviti numeru – iz očaja apolinijsku disciplinu, iz popuštanja etidu u skoro klasičnoj maniri. Povijest učinka Cioranovih knjiga otkriva da je odmah bio prepoznat kao paradoksalni majstor vježbi. Po prirodi stvari one su se obraćale samo malom broju čitalaca, ali su kod njih nailazile na duboku rezonancu. Mali broj intenzivnih recipijenata otkrio je u spisima ozloglašenog autora čak i nešto čiju bi egzistenciju on zacijelo poricao – bratski titraj, skrivenu sklonost da ''redu trapista bez vjere'', u koji se koketno i neodgovorno uvrštavao, podari nešto gušću konzistentnost. Bilo je kod njega neke tajne spretnosti da očajnicima, koji su bili bespomoćniji i od njega samoga, daje savjete – i jednog bitno manje zatajivanog nagona da se proslavi svojim vježbama iz bijega od svijeta. Neka je onome što je nazivao tentation d'exister (iskušenje postojanja, prim. prev.) manje-više rezolutno i odolijevao – čak u bordelima, čak u mondenskom društvu – iskušenju da postane uzor bio je spreman podleći u svojoj diskreciji. Zato nije pogrešno vidjeti u Cioranu ne samo praktikanta informalizirane askeze, nego i neformalnog trenera, čiji vlastiti modus vivendi iz daljine djeluje na druge. Dok je obični trener – upravo smo našli njegovu definiciju – onaj ''koji želi da ja želim'', spiritualni trener otpravlja dužnost kao onaj koji ne želi da ja ne želim. On je taj koji odgovara kada bih želio odustati. Za ostalo zadovoljit ću se napomenom da su Cioranove knjige za neodređen broj čitalaca pružale efektnu profilaksu po pitanju samoubojstva – isti učinak imali su, kažu, i lični razgovori s njim. Oni koji su tražili savjet zacijelo su naslutili na koji je način Cioran otkrio najzdraviji način da bude neizlječiv. Ja Cioranovo djelo ''negativnih vježbi'' čitam kao daljnju napomenu da je kod proizvođenja ''visoke kulture'', što god to u detalju moglo značiti, na djelu neizbježan asketski faktor. Nietzsche ga je učinio vidljivim, podsjećajući na neizmjeran sistem rigidnih dresura koji čini bazu za nadgradnju morala, umjetnosti i svih ''disciplina''. Ovaj asketizam u prvi plan stupa kad najbjelodanije standardne vježbe kulture što ih zovemo ''tradicijama'' dospiju u zbunjenost kafkijanskog umjetnika u gladovanju: čim se može reći da se interes za njih ''tokom zadnjih godina veoma smanjio'', uvjeti mogućnosti njihovog postojanja postaju upadljivi. Kada se iscrpi zanimanje za jedan oblik života, tu i tamo se oslobađa tlo nad kojim su se izdizale vidljive partije onoga što je izgrađeno na njemu. Peter Sloterdijk, Du musst dein Leben ändern, Frankfurt/M 2009, str. 118-132. S njemačkog preveo Mario Kopić

Ljudi nemojte se ljutite...svako neka nešto kaže,koliko može i umije...ljubimo jedni druge jer tada smo najjači. Протојереј Александар Шмеман: Вера у Христа и(ли) вера у чудо Jедан од највећих неспоразума међу верујућима и неверујућима састоји се у односу једних и других према чуду. Верујући много воле да се позивају на чуда, због чега се ствара утисак да је целокупна њихова вера и заснована само на „чудима“, на натприродним појавама. Верујући не схватају да та непрестана позивања на чуда, на приче о лавовима који копају гробове за свете отшелнике, о чудесним уплитањима оностраног у свакодневни живот, о сновима и виђењима – веома често, уместо да убеде неверујуће и да их привуку вери, постижу противан ефекат и само их још више разјарују и окрећу против вере. И заиста, ако би у свету уистину било толико чуда – свуда, стално, свакодневно – као што то тврде неки верујући и као што се може пронаћи у одређеној верској литератури – онда је сасвим неразумљиво како у свету још увек постоје неверујући… С друге стране, са стране неверујућих, њихово упорно порицање ма чега „чудеснога“, њихова несавладива жеља да не признају, не виде, не осете, макар и разуму несхватљиве, али несумњиве продоре у живот оног неизрецивог и необјашњивог, што се не може свести само на таблицу множења – такође сведочи о неком страшном духовном слепилу и ускогрудости. ДВА ТАБОРА Тако су се створила, и стоје један насупрот другоме, два табора – подједнако тврдоглава и подједнако непомирљива. Једни тврде, и када је потребно и када није: чудо, натприродно нарушавање природних закона. Други, пак, одговарају: нема никаквих чуда, све се до краја може објаснити, све је то разумски објашњиво, рационално. Очигледно је, дакле, да су и једни и други, и верујући и неверујући, једноставно заборавили – а можда никад нису ни знали – да питање о чудима у Хришћанству уопште није тако једноставно и да се никако не може свести на просту дилему: или природно, или натприродно, или природни закони, или њихово нарушавање. Управо би из тог разлога разматрање питање о чуду требало започети од његовог хришћанског схватања и разумевања. На самом почетку, требало би напоменути да Јеванђеље пориче чудо као „узрок вере“, као доказ постојања Божјег. На једном месту је речено да Христос није могао да учини чудо због неверовања људи. Ма како, дакле, да дефинишемо чудо, за хришћане вера не потиче од чуда, него чудо потиче од вере. Ни то још није све, јер се управо и ради о томе да сама суштина Хришћанства пориче чудо као основу религије, као „срж“ религије. И заиста, чему учи, и шта обзнањује Хришћанство? Да је Христос – Син Божји, Бог Који је постао човек, примивши на себе нашу, човечју природу. То искључује сваку могућност да људи буду приведени Богу путем „натприродних“ доказа и доказивања, јер је очигледно да би Христос, да је хтео да примора људе да поверују у Њега, Он то као Бог и учинио посредством чуда. То се није догодило, и Христос је у сећању Цркве и у сећању човечанства превасходно остао у лику сиромашног и прогоњеног Човека и бескућника. Христос се умарао, плакао, страдао, био искушаван. У ноћи када ће бити предат на смрт, Он је свог Оца молио да не допусти да окуси очајање смрти. Када је, пак, Христос извршио највеће од свих чуда – када је васкрсао из мртвих – ни ученици, ни жене, који су дошли на гроб, нису Га препознали никако другачије него вером, неким унутрашњим и тајанственим, а не нашим „објективним“ знањем. Пре тога су, међутим, сви одбацили Христа, сви су Га се одрекли, и Христос умире на Крсту. И зато, када започне ширење вере у Христа, када започне Његово прихватање као Бога, Спаситеља и Учитеља, оно неће започети „доказима“ који потичу од чуда, него управо од прихватања Христа у том човечјем, смиреном лику. Управо је тада, када је Сам Христос, идући на Крст, рекао: „Жалосна је душа Моја до смрти“ (Мт 26,38), када је умирао на Крсту, римски капетан, који Га је распињао, рекао: „Заиста Човек овај Син Божји беше“ (Мк 15,39). Ово је довољно да бисмо утврдили следеће: чудо, схваћено као неко неразумљиво, видљиво нарушавање најелементарнијих, апсолутних природних закона, као неки божански „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога – не чини срж хришћанског доживљаја, хришћанског поимања чуда. Понављам да они који прихватају Христа, не чине то због чуда, него због љубави, прихватају Га и следе за Њим превасходно срцем. Управо такво разумевање хоће и тражи Сам Христос: „Ако Ме љубите, заповести Моје сачувајте…“ (Јн 14,15). „Ако Ме љубите“… ЈЕВАНЂЕЉЕ И ЧУДА Упоредо с тим, Јеванђеље је уистину препуно чуда: чудесних исцељења, васкрсавања мртвих, виђења и томе сличног. Како да се та несумњива „чуда“ хришћанске вере усагласе са њеним порицањем чуда као обичног доказа? О томе ћемо говорити у ономе што следи. Пре свега, међутим, морам да кажем да је тајна чуда, у његовом хришћанском поимању, неодвојива од тајне слободе, а то значи и од хришћанског схватања човековог места у свету, његовог места у природи – и по односу према природи, и према њеним такозваним законима. Према томе, чудо и доказ чуда не чине средиште хришћанске вере, као што се понекад може закључити на основу речи и списа верујућих људи. Негде сам рекао да је један од највећих грехова самих верујућих против њихове вере њихово свођење религије до нивоа натприродних појава које нарушавају природне законе и тиме наводно доказују и постојање Бога и истинитост хришћанске религије. Поновићу још једном да је у Јеванђељу речено да у неким местима Христос није могао да начини чудо због неверовања људи, чиме се потврђује хришћанско учење о томе да не потиче вера од чуда, него чудо од вере. Пређимо сада на други став – на онај који је карактеристичан за неверујуће и који је, нажалост, врло често повезан с неуздржаним причама самих верујућих о чудима. Овај став подразумева радикално побијање чуда као нечега немогућег, као и покушаје да се објасне, па чак и унизе оне тајанствене и необјашњиве појаве које верујући називају „чудом“. Ако у првом случају имамо пример да сами хришћани издају дух Хришћанства, у другом је пред нама ништа мања ускогрудост, слепило, неразумевање и тврдоглавост. Пре свега, међутим, морамо разумети оба ова става у њиховим дубоким психолошким коренима. ЧУДО КАО НАЈБОЉИ ДОКАЗ ЗА НЕВЕРУЈУЋЕГ Ако верујући тако много говори о чудима и о чудесном, онда то није зог тога што сама његова вера нужно зависи од тих чуда, него зато што се њему чини да је чудо најбољи доказ за неверујућег. Тако је тешко говорити о суштини вере, о блаженој испуњености душе вером, о љубави и радости које се вером откривају! Верујући из најбоље намере, да тако кажемо, покушава да пренесе то искуство на оне речи, за које се њему чини да су „објективне“ и способне да сруше скептицизам, неверовање неверујућег. Он често не разуме да шкоди и самоме себи и вери коју брани, јер то чини због преобиља ревности и љубави према Богу. Неверујући, са своје стране, ако тако тврдоглаво и упорно пориче чак и очигледна чуда, такође то не чини због неких негативних осећања, него због тога што и он нешто брани. Шта? Управо оне „природне законе“, о чијем нарушавању тако воле да причају поборници и заштитници чуда. Неверујући ту исказују и својеврсно поштовање према религији јер, ако је Бог створио природне законе, кажу они, зашто их онда све време „нарушава?“ Уколико верујући види и хоће да „докаже“ пре свега свемогућство Божје, Бога као Бога, неверујући са подједнаком ревношћу брани онај непоколебиви и на свој начин такође чудесни, па чак и необјашњиви поредак и устројство живота и васељене, изван којега све постаје хаос и самовоља. Човек са тако свесним ставом неће прихватити веру због „чуда“, јер му она изгледају не само непотребна, него чак и као нешто што унижава појам о религији. „Ако је то религија, ако је то вера“, као да говори такав човек, „само ви останите уз њу, то није за мене!“ Можда би се, у садашњем тренутку, разрешење овог многовековног неспоразума састојало у томе да се, са бесплодне расправе о чуду, најпре пређе на покушај разумевања онога о чему говори Хришћанство, о чему говори Јеванђеље, када говори о чуду. Као да су се сви договорили да чудо дефинишу као нарушавање природних закона, и да при том расправљају да ли је оно могуће или није! А шта ако хришћанско чудо – уопште не значи нарушавање природних закона, ако је оно више, крајње испуњење тих закона, ако између њега и тих толико помињаних „закона“ нема никакве противуречности које виде и они који хоће чуда, и они који их побијају? Да, то је тешко доказати, јер је овде реч о нечему што се више може осетити, увидети и прихватити срцем, него доказати. Такво поимање чуда карактеристично је за онога ко и сам живот и свет, а самим тим и „природне законе“ превасходно схвата као чудо. Сам природни закон схвата се, у том случају, као неко чудо, необјашњиво у својој дубини и својој мудрости. Зар нису управо такво искуство имали они велики научници који су и откривали природне законе, који су дубље и присније продрли у тајне природе, него остали људи? Такво је, у сваком случају било Ајнштајново и Пастерово искуство. Такво је било и искуство великог француског палеонтолога и антрополога, Тејар де Шардена. Ако је, пак, сам свет, ако је сам живот чудо у које никада нећемо престати да проничемо, које никада неће престати да задивљује и усхићује човека – онда се граница између религиозног чуда и тог општег осећања чудесног на неки начин брише. Наиме, религиозно чудо разликује се од те васељенске чудесности само у једном: то чудо је плод љубави, а љубав је најтајанственији, најмање проучени али, сигурно, и најдубљи од свих природних закона. Христос је чинио чуда, али никада зато да би тиме „доказао“ своје божанство или да би људе приморао да поверују у Њега. Напротив, Он је чуда чинио због тога што је љубио, сажаљевао, састрадавао, и што је страдања и потребе других људи схватао као своје сопствене. И све што ми знамо о љубави, целокупно наше искуство љубави, ма колико да је оно ограничено – указује на њену потресну, уистину чудесну силу и могућности. У љубави постаје могуће оно што нам се, људски посматрано, чини као немогуће. У љубави човек превазилази своју природну ограниченост и открива још један – виши природни закон, који за њега обично остаје скривен. Он, на тај начин, у љубави налази кључ за све природне законе и њихову крајњу потчињеност човеку, његовом духу и његовом царском достојанству. Чуда без љубави су – обмана и самообмана, и она се заиста морају и могу порицати. Љубав је, међутим, чудо, и то чудо открива нам чудесне могућности. А њих не увидети и не признати – значи не увидети и ништа не разумети на земљи. Извор: Православље

Generalna zabluda svih koji ne shvataju liturgijski etos preobrazaja licnosti i njene teznje da se saborazi tj. tezi maksimi onog preobrazenja koje je Hristos deneo u svjetlosti jevandjelskih zapovjesti. Tvoji argumenti su prirodna reakcija i meni sasvim bliska ali ne i konacna...razmisljaj o tome.

Sioran je mislilac koji može dvostruko da deluje, zavisno od prirode onoga koji ga čita. Slabe obeshrabruje, ali jake čeliči za životne strahote. Njegova filosofija, nastojanjem da odbaci sve moguće iluzije, deluje oslobađajuće na ljude sklone da žive u iluzijama, ali ne i na one koji su slabi i skloni neaktivnosti: njih može odvesti u propast. Sioran pretežno izražava ideje koje su istoriji ljudske misli već manje-više poznate, ali je on te ideje radikalizovao, zaoštrio, doveo do ekscesa. A to je baš ono što ga čini jednim od mislilaca tipičnih za duhovnu klimu našeg vremena. Sledbenik više filosofa i ideologa, on je stvorio filosofiju koja je antifilosofija i ideologiju koja je antiideologija. Primena njegove filosofije, međutim, može da bude samo nemoć, iz koje svaki čovek i svako društvo nastoji svim snagama da izađe i da ostvari neke, bar dogledne ciljeve. Ali prava primena njegove misli je njegovo književno delo. Oštroumni kritičar mnogih društvenih zala i čovekovih nedostataka, on i u svoje stavove o indiferentnosti unosi uzbuđenost i polet, koji njegov stil čine duboko ličnim i zavodljivim. Dok ga čitamo, čini nam se da zajedno s njim učestvujemo u uzbudljivoj avanturi otkrivanja često skrivenih nepravdi istorije i nesposobnosti čoveka da radikalno izmeni svoj položaj. Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran se donekle iskupljuje za jednostranost i neprihvatljivost svog nihilizma. Emil M. Sioran rođen je 1911. godine u selu Rasinari u Karpatima, Rumunija, kao sin pravoslavnog popa (na rumunskom jeziku njegovo ime se izgovara Čoran). Po završetku gimanzije u Sibiu-u, studirao je filosofiju u Bukureštu, gde je i diplomirao, odbranivši rad o Bergsonu. Svoju prvu knjigu, na maternjem jeziku, pod naslovom „Na vrhovima očajanja“, objavio je 1933. godine i za nju dobio i nagradu. Tokom 1936. i 1937. godine bio je profesor u gimnazijama u Brašovu i Sibiu-u, a krajem 1937. godine dobio je stipendiju Francuskog instituta u Bukureštu za nastavak studija u Parizu, gde je trebalo da pripremi disertaciju i Ničeovoj etici, koju, kako sam priznaje, nikada ozbiljno nije nameravao da napiše. Od tog momeneta, međutim, nije napuštao Francusku, a deset godina kasnije počeo je da piše na francuskom jeziku i u međuvremenu postao jedan od korifeja savremene francuske misli. Nikada se nije vratio u Rumuniju. Sioran je bio poslednji veliki „mrzovoljnik“ ovoga veka. Uticaj njegovog dela u direktnoj je suprotnosti sa njegovim načinom života, usamljenošću i odnosom prema javnosti i onim što obično nazivamo slavom. Stanovao je u potkrovlju u blizini Luksemburškog parka i tvrdoglavo odbijao da učestvuje u javnom životu. Između ostalog, odbio je nagradu Francuske akademije u iznosu od 200 000 franaka. Najčešće se hranio po jevtinim studentskim menzama. Nikada se nije ženio ali nije bio ženomrzac. Pored uzglavlja je stalno držao „Knjigu o Jovu“ (a pri tome se gnušao žrtvovanja). U mladosti je izučavao Bergsona, Šestova i Kjerkegora i bio pod velikim uticajem nemačkog filozofa Zimela. Celoga života je prebacivao sebi zbog toga što ne može da raskrsti sa životom. Njegove knjige su taj stav samo pojačavale. Napustivši rumunsko govorno područje i preselivši se u francusko ubrzo je postao jedan od najvećih stilista francuskog jezika. Time se Emil Sioran pridružio velikanima poput Jozefa Konrada i Vladimira Nabokova. Pa ipak, raskid sa maternjim jezikom veoma mu je teško pao. Iako ne osobito plodan, on je za petnaest godina objavio više knjiga eseja, zapisa i aforizama: „Kratak pregled raspadanja“ (1949), „Silogizmi gorčine“ (1952), „Iskušenje da se postoji“ (1956), „Istorija i utopija“ (1960), „Pad u vreme“ (1964) i „Rđavi demijurg“ (1969) kao i nekoliko studija i članaka o piscima i misliocima (Makijaveli, Žozef de Mestr, Pol Valeri, Sen Džon Pers). Ovaj bliski prijatelj Semjuela Beketa i Ežena Joneska bio je pravi spomenik avangarde i svoje vlastite sudbine. Za naše izadvače i čitaoce posebnu vrednost predstavlja to što je kod nas objavljeno toliko Sioranovih knjiga i što su sve za vrlo kratko vreme bile rasprodane – bez obira na to što smo, za razliku od Emila Siorana, većinom bili ubeđeni optimisti. Emil Sioran - "Krik Beznadja" http://www.scribd.com/doc/50386293/Emil-Sioran-Krik-Beznadja# http://www.openbook.ba/izraz/no06/06_emil_cioran.htm http://www.openbook.ba/izraz/no06/06_emil_cioran1.htm Kratak pregled raspadanaja : http://users.beotel.net/~wanax/Sioran/text1.htm

Kakva nemoralna razmisljanja?Hrišćanstvo ne poznaje moral...hrišćanska etika je nešto mnogo sadržajnije., Moral se negdje može okarakterisati i kao jeres : http://www.youtube.com/watch?v=RaDTWZIXfLU Šta je sa njegovom pričom?On se u svom životu susretao sa raznim ličnostima a posebno mladima i u svom iskustvu se naslušao svega i svačega,tako da zna o čemu priča i mogu samo reći da je otac Džastin kralj neviđeni.

http://www.youtube.com/watch?v=k5_m7L7mWjo&feature=youtu.be