Jump to content

SixStepsOnTheMoon

Iskreni članovi
  • Posts

    1721
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    1

Everything posted by SixStepsOnTheMoon

  1. samo vintage naočare.Moj trenutni okvir :
  2. Ne,daleko od toga.Mada i nisam fan BM muzike generalno ali ono što bih izdvojio je možda Dissection,Ophthalamia,Summoning,Sacramentum itd.
  3. http://www.youtube.com/watch?v=qFRZeI-EoRw
  4. Koja ludnica : http://www.youtube.com/watch?v=WGLulH0N_qI&feature=plcp&context=C23854UDOEgsToPDskICW1MdmrG3UPsv8OLsAzLq
  5. http://www.youtube.com/watch?v=uzz6-gHrWyA&feature=mfu_in_order&list=UL http://www.youtube.com/watch?v=7-FQQCKlRRo&feature=related
  6. Najbolji performans u istoriji nečega što se zove metal,rok itd. http://www.youtube.com/watch?v=f5eP41S5BTg
  7. http://www.youtube.com/watch?v=z4f79brzKM0&feature=channel_video_title http://www.youtube.com/watch?v=H_S19oRPIB8&feature=channel_video_title
  8. Комплекс кривице Идеја негована у западном хришћанству, која поистовећује грех са преступом закона а спасење са индивидуалним оправдањем и искупљењем, повезала је хришћанску етику у мислима људи са мноштвом психолошких комплекаса, без могућности да се од њих утекне. Стремљење ка индивидуалном оправдању и искупљењу оставило је човека поробљеног његовој аутономној индивидуалности, одвојеног од могућности живота и постојања. Не само то, већ се [овакво стремљење] често пројављивало као морбидна утамниченост у психолошком супер-егу, или као схизофрени расцеп ега између стварности живота и апстрактног, вредносног «треба». Егоцентрични страх од преступа и настојање да се грех прикрије или да се достигне одређена угодност у њему, јесте проширење и последица психолошког осећаја кривице, те за такав страх нема никаквог места у духовној клими Православне етике. Напротив, савесно препознавање греха може у Цркви бити од користи као смерница за препознавање наше људске недовољности и тражењу благодати Божије – живота дарованог човеку као могућност учествовања у заједници и односу са Богом. Х. Јанарас
  9. видео туторијал пред Божић http://www.youtube.com/watch?v=gXIA4ZPp3as&feature=related http://www.youtube.com/watch?v=GkHNNPM7pJA
  10. ne treba ti to kvazi,budi bar jednom iskren.
  11. Smijesno (tuzno) ali istinito >
  12. Зачињемо Логос Божји Зачињемо Логос Божји у срцима својим, приносећи као Дева, девствене и чисте саме душе. И као што њу, будући пренепорочну, огањ Божанства није спалио, тако не спаљује ни нас који приносимо неоскврњена и чиста срца, него бива у нама роса са неба и извор воде и река бесмртнога живота. А то да и ми тако примамо несносиви огањ Божанства, чуј Господа где каже: Огањ дођох да бацим на земљу (Лк 12, 49). Који друго, ако не сасуштаствени Његовоме Божанству Дух, са Којим заједно и Сам улази и сазрцава Се са Оцем и унутар нас бива? А пошто Се једном већ Логос Божји оваплотио од Деве и од ње Се телесно на неизрецив и надсловесан начин родио, а немогуће је да Се опет оваплоти или телесно роди од свакога појединце од нас, шта Он чини? Од оне Своје непорочне плоти, коју је примио од чистих бедара свенепорочне Марије и Богородице, а од које Се и родио телесно, нама предаје за храну. И једући је, сваки од нас верних који достојно једемо плот Његову у себи има целога оваплоћеног Бога и Господа нашега Исуса Христа, Сина Самога Божјег и Сина Деве и свенепорочне Марије, Који седи здесна Бога и Оца, сагласно ономе што Сам Он каза: Који једе плот Моју и Пије крв Моју у Мени пребива и Ја у њему (Јн 6,56), а да никада не проистиче или телесно Се рађа и одељује од нас. И Он Се више не познаје по плоти (в. 2 Кор 5, 16), будући у нама као плод утробни, него је бестелесно у телу, на неизрецив начин мешајући се са нашим суштинама и природама и обоготворавајући нас као сателеснике Своје и оне који су плот од плоти Његове и кости од костију Његових (Еф 5, 29). Симеон Нови Богослов
  13. .Dont Judge too quickly http://www.youtube.com/watch?v=S2kxto3zBqg&feature=related
  14. http://www.youtube.com/watch?v=5i-b5OKL_Fw
  15. Свети Пајсије Величковски – дободетељник добротољубља издање манастира Подмаине Св. Пај­си­је Ве­лич­ков­ски (1722-1794), мно­го­са­ве­стан и рев­но­стан, тру­до­љу­бив и тре­звен, сво­јим де­лом мно­го је за­ду­жио, из­ме­ђу оста­лог, и срп­ски на­род. Он сам, у јед­ном свом пи­сму арх. Те­о­фа­ну уз ма­на­сти­ра Оп­ти­не, пи­ше да же­ли да учи­ни до­ступ­ним све­то­о­тач­ка де­ла сло­вен­ском го­вор­ном под­руч­ју, не са­мо Ру­си­ма не­го и Ср­би­ма, Бу­га­ри­ма и дру­ги­ма... (Пре­по­ру­чу­је­мо сва­ком пре­во­ди­о­цу, као и љу­ди­ма ко­ји се ба­ве из­да­вач­ком де­лат­но­шћу да оба­ве­зно про­чи­та­ју ово пи­смо, ко­је по­ка­зу­је са ко­ли­ко је он стра­хо­по­што­ва­ња и са­ве­сти при­сту­пао овом по­слу, са ко­ли­ко све­сти о од­го­вор­но­сти и зна­ча­ју овог де­ла.) Сва­ка реч му је ода­бра­на, ду­бо­ко сми­сле­на, све­то­о­тач­ки му­дра и тре­зве­на. Он има тај дар очин­ске бри­ге за це­лу ва­се­љен­ску Цр­кву, и то­ли­ко про­ми­шља и пред­ви­ђа бу­дућ­ност (и тај дар је имао), да кад чи­та­те ње­го­во пи­смо, има­те осе­ћај да је то чо­век ко­ји је жи­вео у 20. ве­ку. Бли­зак са­вре­ме­ном чо­ве­ку. Под­виг је увек са­вре­мен. ДУХ СВЕ­ТИ је увек са­вре­мен, у сва­ком ве­ку и до кра­ја све­та и ве­ка. Ду­ша је веч­на и увек иста у свим ве­ко­ви­ма, и све­ти­те­љи ко­ји су пи­са­ли или пре­во­ди­ли тек­сто­ве о ду­ши, о вр­ли­на­ма, о ду­хов­ној бор­би, о под­ви­гу, о кле­са­њу уну­тра­шњег чо­ве­ка, о Ису­со­вој мо­ли­тви, о сје­ди­ње­њу ума са ср­цем, о ду­хов­ној са­бра­но­сти, па­жњи, тре­зве­њу - увек су са­вре­ме­ни. Св. Пај­си­је и ње­го­ви уче­ни­ци при­пре­ми­ли су нас, опре­ми­ли, за ду­хов­ну бор­бу 19-ог, 20-ог ве­ка. Све­ти­тељ је увек го­во­рио да мо­на­си тре­ба не­ли­це­мер­но да жи­ве мо­на­шки. И он је све­до­чио то сво­јим жи­во­том. Ве­ли­ки труд ко­ји су уло­жи­ли (11 го­ди­на је пре­во­ђе­но До­бро­то­љу­бље) уро­дио је пло­дом. Они су на­дах­ну­ли и чу­ве­ну Оп­ти­ну пу­сти­њу у ко­јој се рас­цве­та­ло стар­че­ство, ду­хов­но очин­ство, ко­је је сво­јим по­кро­вом по­кри­ва­ло мно­ге стра­не. Мно­ги све­ти­те­љи су из­ни­кли из те ат­мос­фе­ре, или бо­ље ре­че­но, би­ли су ис­кле­са­ни у тој ат­мос­фе­ри Ису­со­ве мо­ли­тве, опит­ног ду­хов­ног ру­ко­вод­ства, очин­ске бри­ге ду­хов­них ста­ра­ца и сво­је соп­стве­не рев­но­сти. Све­ти Гер­ман Аља­ски, бли­ски при­ја­тељ арх. Те­о­фа­на, по­нео је у Аме­ри­ку је­дан при­ме­рак До­бро­то­љу­бља. Ма­на­стир Св. Гер­ма­на у Пла­ти­ни, Ка­ли­фор­ни­ја, био је за нас, Ср­бе, у по­след­њих пар де­це­ни­ја нај­ве­ћи из­вор ли­те­ра­ту­ре о оп­тин­ским стар­ци­ма, о ру­ским све­ти­те­љи­ма, о Све­то­гор­ци­ма, о ру­мун­ским све­ти­ма. Ве­ћи­на нас упо­зна­ла се са тим ду­хов­ним књи­га­ма пре­ко њи­хо­вих пре­во­да са ру­ског на ен­гле­ски, па се то он­да код нас пре­во­ди­ло на срп­ски. Ве­ли­ки је ути­цај тих књи­га на са­вре­ме­ну об­но­ву пра­во­слав­ног мо­на­штва и уоп­ште ду­хов­ног жи­во­та код Ср­ба. Ве­ру­јем да је то уздар­је св. Се­ра­фи­ма Ро­у­за срп­ском на­ро­ду и „Тро­је­ру­чи­ци" за чу­де­сно ис­це­ље­ње ко­је му је Она по­да­ри­ла. На­ше вла­ди­ке су та­ко­ђе би­ле на­дах­ну­те овим иси­ха­стич­ким уче­њем, па су и на­ма то пре­но­си­ли, још пре но што су по­ста­ли вла­ди­ке, као про­фе­со­ри на Те­о­ло­шком фа­кул­те­ту, а и по­сле. Као ду­хов­ни­ци учи­ли су мно­ге ге­не­ра­ци­је упра­во овој „на­у­ци над на­у­ка­ма" и „умет­но­сти над умет­но­сти­ма", тј. оби­та­ва­њу ума и ср­ца у је­дин­ству, уз по­моћ Ису­со­ве мо­ли­тве, и пре­ко то­га - јед­ној ду­бљој за­јед­ни­ци са Бо­гом, у стал­ном ста­ја­њу пред Њим и осе­ћа­њу Ње­го­ве сву­да­при­сут­но­сти. Мно­ге су књи­ге пре­ве­де­не код нас, мно­ги љу­ди по­хо­де Све­ту го­ру са же­љом да се по­кло­не све­ти­њи и да упи­ју од тог ду­ха и те ло­ги­ке. Мно­ги по­се­ћу­ју Ру­му­ни­ју, Мол­да­ви­ју, Ру­си­ју, на­дах­ну­ти тим ог­ње­ним је­зи­ком ко­ји је це­ли свет об­у­хва­тио јед­ним ве­ли­ким ДУ­ХОВ­НИМ ОЧИН­СТВОМ. Мно­ги оби­та­ва­ју не­пре­ста­но у Ису­со­вој мо­ли­тви, зна­ју­ћи шта је је­ди­но по­треб­но у овом све­ту. Мно­ги су оти­шли у ма­на­стир због ових све­то­о­тач­ких по­у­ка и при­ме­ра. На­ста­ла је јед­на ве­ли­ка об­но­ва рев­но­сног ли­тур­гиј­ског жи­во­та, и јед­но ста­ње ве­ће по­слу­шно­сти Цр­кви, Ду­ху Све­том, све­штен­ству, јед­но стра­хо­по­што­ва­ње са љу­ба­вљу и сло­бо­дом. Стал­но оби­та­ва­ње у Бо­гу по­ста­ло је ЦИЉ И СМИ­САО жи­вље­ња мно­гих хри­шћа­на. Ле­по­та Хри­сто­ве Лич­но­сти. Чи­сто­та. Би­стра Во­да ИСТИ­НЕ. У би­бли­о­те­ци ман. Њам­ца оста­ло је 300 све­то­о­тач­ких ру­ко­пи­са, пре­ве­де­них и пре­пи­са­них, од ко­јих су 44 пи­са­на ру­ком са­мог св. Пај­си­ја. Па­да у очи да су ско­ро сви ти тек­сто­ви или о Ису­со­вој мо­ли­тви и уну­тар­њем де­ла­њу ду­хов­ном, или о бор­би са Ла­ти­ни­ма про­тив њи­хо­ве је­ре­си и уни­је. ЧУ­ВА­ТИ ДУ­ШУ И ЧУ­ВА­ТИ ВЕ­РУ, БИ­ТИ У ЗА­ЈЕД­НИ­ЦИ СА БО­ГОМ ИСТИН­СКОМ ВЕ­РОМ ОСВЕ­ДО­ЧЕ­НОМ ДУ­ХОМ СВЕ­ТИМ. У пи­сму арх. Те­о­фа­ну св. Пај­си­је го­во­ри да је св. ми­тро­по­лит Ма­ка­ри­је Ко­ринт­ски на­шао у би­бли­о­те­ци ман. Ва­то­пе­да јед­ну књи­гу „о сје­ди­ње­њу ума са Бо­гом", са­бра­ну од мно­го све­ти­те­ља, од­нео је у Смир­ну, и ода­тле по­слао у Ве­не­ци­ју да се штам­па (36 књи­га Све­тих Ота­ца). Св. Пај­си­је је имао по­др­шку и ми­тро­по­ли­та Га­ври­ла Нов­го­род­ског и Пе­тро­град­ског, ко­ји је на­сто­јао да се До­бро­то­љу­бље пре­ве­де на сло­вен­ски. Иси­ха­зам је на­шем на­ро­ду био по­знат још из 14. ве­ка пре­ко пре­по­доб­них Си­на­и­та, уче­ни­ка св. Гри­го­ри­ја Си­на­и­та. Све­ти је 17 го­ди­на про­вео у Све­тој го­ри, а по­том 31 го­ди­ну у Ру­му­ни­ји. Го­ди­не 1782. штам­па­но је грч­ко из­да­ње До­бро­то­љу­бља, а 1793. сло­вен­ско. Уче­ник св. Пај­си­ја био је и ми­тро­по­лит Вен­ја­мин Ко­сте­чи, ко­ји је по­мо­гао штам­па­њу Под­ви­жнич­ких сло­ва св. Иса­ка Си­ри­на на сло­вен­ском 1812. го­ди­не. Св. Ни­ко­дим Све­то­го­рац та­ко­ђе је уче­ство­вао у тим из­да­вач­ким ак­тив­но­сти­ма ман. Њам­ца. Он се 1804. у ман. Си­мо­но­пе­тру упо­знао са не­ким мо­на­си­ма из ман. Њам­ца и по­ма­гао им. Они су по­сле 1826. штам­па­ли ње­го­ву Не­ви­дљи­ву бор­бу и Књи­гу ду­хов­них са­ве­та. Бла­го­дар­ни смо и св. Пај­си­ју, и ман. Оп­ти­ни, оци­ма Св. Гер­ма­на Аља­ског, и се­стра­ма ман. Св. Пај­си­ја, као и пре­во­ди­о­цу ове књи­ге, на бо­га­том да­ру ду­хов­них пло­до­ва из не­пре­су­шне ба­ште не­бе­ских кри­но­ва, ко­ји­ма нас је обо­га­тио Све­ти­тељ и ње­го­ви уче­ни­ци и са­труд­ни­ци. На­ши ду­хов­ни­ци се ру­ко­во­де тим књи­га­ма, мо­на­штво се бо­га­то на­сла­ђу­је овим ме­дом не­бе­ским, ко­ји је ујед­но и го­рак лек и мед, али у сва­ком слу­ча­ју ис­це­ли­тељ­ни. На­род се та­ко­ђе на­па­ја из тог из­во­ра, и тру­ди да у том ду­ху жи­ви. Сва­ка реч је то­ли­ко жи­во­твор­на јер су је све­ти Ду­хом Све­тим пи­са­ли. И отре­жњу­ју­ћа, и ис­це­ли­тељ­на, и спа­со­но­сна. Ка­ко је мо­ја по­кој­на игу­ма­ни­ја јед­ном у по­све­ти на­пи­са­ла: „МО­НА­ШТВО СЕ ЧИ­ТА, УЧИ И МУ­ЧИ" (од­но­сно опит­но про­ла­зи стра­да­ња). Вр­ло ко­ри­сно за ду­шу је­сте и ви­ђе­ње стар­че­вог уче­ни­ка, игу­ма­на Со­фро­ни­ја, ко­је је имао на­кон стар­че­вог пре­ста­вље­ња. Ја­вио му се ђа­во и ре­као му ка­ко се св. Пај­си­је бо­рио про­тив ње­га та­ко да ни­је мо­гао да при­сту­пи ма­на­сти­ру, а да му је са­да лак­ше по­сле ње­го­вог упо­ко­је­ња, от­крио му ка­ко хва­та мо­на­хе у зам­ку, али и од че­га се пла­ши. Ре­као му је да се пла­ши оних ста­рих књи­га у би­бли­о­те­ци, ко­је су оци пре­пи­си­ва­ли, јер ако мла­ди мо­на­си то на­ђу и чи­та­ју, он­да се на­у­че древ­ној ве­шти­ни ка­ко да се бра­не од ђа­во­ла. Он стал­но, ка­же, стре­пи од тих књи­га хо­ће ли их ко чи­та­ти или не. Ка­же ђа­во мо­на­ху: „За­што се ви ле­по не ба­ви­те ви­но­гра­ди­ма, ба­шта­ма, бо­ле­сни­ци­ма, го­сти­ма пре­ко ле­та? Он­да је на­ма лак по­сао." Али ка­да мо­на­си кре­ну да се мо­ле и да чи­та­ју ду­хов­не књи­ге, он­да они мо­ра­ју да бе­же. „Јер Све­тлост све­тли у та­ми и та­ма је не об­у­зе." (Јо­ван 1, 5) мо­на­хи­ња Сте­фа­ни­да
  16. Љубав Савршена љубав не раздељује једну природу људи по различитим њиховим особинама, но увек гледајући на њу (природу), све људе подједнако љуби: врлинске љуби као пријатеље, а порочне као непријатеље, чинећи им добро, и дуготрпећи, и подносећи њихове поступке, уопште не мислећи о злу, него чак и страда за њих, ако време на то позове, да, ако је могуће, и њих учини пријатељима, а ако није, она ипак не одступа од свог расположења, показујући увек на исти начин плодове љубави подједнако за све људе. Јер и Господ и Бог наш Исус Христос, показујући своју љубав према нама, пострада за цело човечанство, и свима подједнако дарова наду васкрсења, мада сваки чини себе достојним или славе или мучења. св. Максим Исповедник
  17. Грех Грех представља издају оне стварности коју Црква собом ваплоћује и пројављује, као испадање из новог живота по благодати, као што се и светост схвата не као етичко савршенство већ као онтолошка верност Христу и Његовом Царству. Такође, етичко учење Јеванђеља није етично већ есхатологично јер суштина греха није у кршењу закона већ у отпадању од истините чежње за Богом. А. Шмеман
  18. @Ria - u pravu si...taj tekst sam nasao na pouke.org i cuo sam da je sa PBF-a,pa mi se ovako okvirno svidio pristup tekstu knjige starog zavjeta i prici o potopu.Ali svakako da je to samo neki povrsinski pregled,nego mozda nekom bude interasantno. @ Schneider ova druga verzija mi se mnogo svidja,bas sam je prvi put cuo u trejleru o Svetoj Gori.Evo verzije i na sprskom - Agni Partene u prevodu "Čista Djevo".Autor stihova je Sv.Nektarije Eginski http://www.youtube.com/watch?v=WSQwShYvAEE -------------------- Отац Јустин (Дечанац) У лето и јесен, отац Јустин би обично седео на пространој манастирској тераси, где је примао госте и намернике, увек насмејан и спокојан, спреман да утеши и нађе благу реч, која лечи сваку тугу и бол. Ова слика остала је урезана у мом сећању још од када сам као седамнаестогодишњак први пут дошао у манастир Високи Дечани и упознао оца Јустина Тасића. Сећања на овог племенитог човека и вешегодишњег чувара кивота Светог Краља Стефана Дечанског, кога сам, по Божијем промислу, наследио у ово тешко време страдања нашег народа на Косову и Метохији, навирала су док сам саслуживао са још седморицом архијереја и бројним свештенством и духовном децом о. Јустина, испраћајући блаженопочившег у живот вечни. Оца Јустина свако ће памтити по његовим врлинама којима је пленио све који су долазили у сусрет са њим. У мом сећању он ће остати као монах и духовник који је изнад свега волео монашки живот и манастир у коме је служио, а кога је иначе ретко напуштао. Авраамовско гостољубље оца Јустина, који је са радошћу дочекивао све који су му долазили, како Србе, тако и Албанце и друге добронамерне људе, на све је остављало снажан утисак. У личности духовника и монаха он је на један непоновљив начин сјединио традиционални лик српског домаћина који је пленио не само обичном љубазношћу већ, пре свега, благородношћу и достојанством, што једино и приличи царској Лаври Дечанској. Мој први сусрет са Дечанима и оцем Јустином био је 1983. године. Дечане сам тада, сећам се, доживео као парче неба на земљи. Том утиску посебно је допринео и сам отац Јустин, који ме је пригрлио искреном очинском љубављу, препознавши у мени духовни призив за монашки живот, а чак можда и позив за служење овом светом месту, на коме сам касније наставио његов подвиг и труд. Повео ме је најпре на поклоњење Светом Краљу, и једноставним, али надахнутим речима, које су као благотворни дажд силазиле на моју жедну душу, пробудио у мени неизмерну и неизбрисиву љубав према овој светињи. Често је отац Јустин говорио да Дечани нису само обичан манастир, већ су царска Лавра у којој је домаћин Свети Краљ, у коме је и он као игуман и први слуга, од срца служио, не штедећи ни снаге ни здравља. Заиста, попут свих правих Дечанаца, отац Јустин је био и остао до краја дубоко духовно везан за Светитеља Дечанског. Њему је увек прибегавао у тузи и невољи, црпећи од њега неисказану утеху, али и радост, коју је даље несебично преносио на све који су му долазили. Иако увек обасјан благодаћу, отац Јустин је истовремено туговао што у манастиру није било више монаха и често са уздахом помињао она стара добра времена када је у Лаври живело на десетине и стотине инока. Надајући се да ће Бог и Свети Краљ поново обновити ово духовно обиталиште, отац Јустин се радовао сваком новом брату и посетиоцу манастира, а посебно младим богословима, који су најчешће долазили да у манастиру проведу слободно време, и били драгоцена помоћ оцу Јустину и братији. Будући да је број монаха био мали за овако велики манастир, отац Јустин се увек трудио да тај недостатак надокнади сопственим трудом и жртвом. На првом месту било му је богослужење, молитва и гостопримство – љубав према Богу и човеку, који представљају два нераздвојна темеља монаштва, посебно на нашим, српским просторима. Бринући се за манастир и све што му је као игуману било поверено, отац Јустин је показивао велику одговорност и савесност. Стално се сећао речи Светог Краља из Дечанске повеље, да ништа од оног што му је поверено не изгуби или занемари. То је био велики подвиг, како његовог претходника, блаженопочившег архимандрита Макарија, тако и њега самог. Њима је нарочито запало да у време безбожних власти и албанских зулума чувају поверене им светиње. Говорио је, сећам се: „Ко жели да служи Светом Краљу овде у Дечанима, тај мора неизоставно целог себе и све своје биће да преда на службу овој светињи; другачије се не може овде опстати”. Управо је тако отац Јустин годинама служио Богу као дечански игуман, преносећи на свакога духовно расположење и љубав према Богу и Његовом угоднику – Светом Краљу Дечанском. Љубав оца Јустина према Дечанима никада није била себична. Више пута је говорио игуману црноречком, оцу Артемију (садашњем Епископу рашко-призренском), да би волео да отац Артемије са својом младом црноречком братијом пређе из малог и пустињског манастира Црне Реке у царску Лавру Дечанску, како би се манастир испунио младом братијом. „За мене није важно, снаћи ћу се ја”, говорио је отац Јустин, са неким тихим жалом, али и са радошћу при помисли да се његов манастир подмлади и испуни младим монасима који жуде за подвигом и спасењем. Прошло је отада још неколико година, док црноречко братство није нарасло на петнаест монаха, а наш отац, игуман Артемије, био изабран да садашњег Српског патријарха Павла замени на престолу Епископа рашко-призренског. Након што је владика Артемије дао свој благослов за прелазак младе братије, у Дечане смо најпре дошли нас седморица монаха. То се све догодило у марту 1992. године. Искрено сам осећао да се у души оца Јустина борила његова лична везаност за Дечане и Светог Краља, са свешћу да је потребно манастир духовно обновити и подмладити. Као и увек, он је потребе манастира претпостављао својим личним, те је и у овом тренутку препознао Божији промисао и вољу Светог Краља Стефана, који је манастир спремао за једно време пуно нових искушења, а њега позивао да духовни дар Дечана, као и своје богато искуство, пренесе бројним душама којима је била потребна духовна помоћ и утеха. Када је братија пристигла са владиком Артемијем, дочекао нас је отац Јустин пред кивотом Светитеља, упутивши нам речи из дубине свог племенитог монашког срца: „Срећан сам што сада у манастиру видим младе и образоване монахе. Бог и Свети Краљ ће вас све благословити. Ако будете савесно служили овом месту, знајте да вас Свети Краљ неће ни у једном тренутку оставити неспокојне и жалосне; ако ли будете немарни према овој светињи, Свети Краљ то неће трпети”. Те речи оца Јустина дубоко су се урезале у све нас, а посебно у мене, који сам по благослову владике Артемија, иако још млад и неискусан, одређен да преузмем бреме одговорности, које је до тада отац Јустин носио. Опраштајући се од нас, отац Јустин је говорио: „За мене и за све вас, боље је да ја одем у други манастир. Овде је сада немогуће спојити старо и ново. Да ја вама будем игуман, то ће бити тешко, јер смо навикли на другачији начин живота; а да останем да живим са вама, и то је тешко, јер су људи навикли на мене као игумана и мени би долазили, а вас не би лако прихватили.” Тако је отац Јустин отишао најпре у манастир Ђурђеве Ступове код Берана, где је остао неко време као настојатељ, на велику радост тамошњег верног народа. Није желео да иде негде даље, како би остао близу својих Дечана. Ипак, по промислу Божијем и благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, отац Јустин убрзо прелази у манастир Савину код Херцег Новог. Он ту остаје до краја свог земаљског живота, служећи Богу и тој древној светињи. Као и у Дечанима, отац Јустин је и у манастиру Савини зрачио духовном радошћу. Око њега су почеле да се окупљају бројне душе жељне спасења и вечног живота. Он је и даље, поред видно све угроженијег здравља, служио свима, примајући као праотац Авраам све намернике и посетиоце. До последњег даха остао је ревностан у овом делу, не губећи никада ону ревност и радост коју је као млад монах задобио живећи и служећи у Високим Дечанима. Спуштајући у земљу тело оца Јустина и испраћајући његову племениту душу, која незадрживо хита у наручје Господње, из дубине свога бића заблагодарио сам Господу који ме је удостојио, да у моје име, своје братије и њему драгих Дечана, испратим њега, великог духовника и човека, који ће за свагда остати упамћен, како у историји нашег манастира, тако и целе наше Цркве. Вечнаја памјат, драги оче Јустине, и нека увек пребиваш у радости свога Господа и свих Светих, којима си у овом животу до краја верно служио! ЕПИСКОП ЛИПЉАНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Извор: Свети Кнез Лазар Čuveni razgovor sa Ocem Justinom o muško-ženskim odnosima : http://www.youtube.com/watch?v=8bIs7e2IBLw
  19. http://www.youtube.com/watch?v=y5Ocgqr_OWA&feature=channel_video_title
  20. koja pjesma...a i koji tonovi u interpetaciji Žmahera.
  21. Valjda bi trebalo da izdaju nešto posle 10 godina,vidio sam na my space-u da rade na albumu. http://www.youtube.com/watch?v=tRpXkpJrrtw&feature=related
  22. Nego,mislio sam da otvorim temu i za ovaj bend,ne mogu da je nađem - ali pretpostavljam da je bilo http://www.youtube.com/watch?v=X2cjR6i8y3Q&feature=related
  23. http://www.youtube.com/watch?v=1t1YNeG9Ims http://www.youtube.com/watch?v=fy6XIAAVXiI&feature=related
×
×
  • Create New...