SixStepsOnTheMoon

Ovu ekipu iz Eshatona ne poznajem x) tako da ne znam koji bi studio mogao da bude,ali vidim ikonu sv.Jovana Krstitelja u pozadini ЕСХАТОЛОГИЈА (гр. εσχατον, последњи, коначни): учење о последњим стварностима Спасења, о васпостављању Царства Божијег или вечнога живота као крајњег стања искупитељског Христовог дела, стања које ће се збити на свршетку историје, када ће Он доћи у пуној слави да суди живима и мртвима (Еф. 1,20-23; 1. Сол. 5,1-11). Есхатологију не треба мешати са "свршетком света" нити је пак треба ограничити на описивање догађаја који прате Други Христов долазак (в. ПАРУСИЛ): васкрсење мртвих, суд, рај и пакао. Појмом есхатологија обухвата се нови поредак егзистенције, стање крајњег преображења, с оне стране историје, стање које је предмет молитве и хришћанске наде: "Да дође Царство Твоје" (Мт. 6, 10), али које је већ и сада овде присутно и које се сукобљава са садашњом реалном историјом: "Царство Божијеје унутра у вама" (Лк. 17,21). Премда долази на "крају" историје, есхатолошко Царство није резултат историјског процеса. Свет почиње поново имајући за циљ не крај, него вечност. Од Оваплоћења Сина, свет је место манифестовања Царства Божијега и преображења човека. А од Педесетнице, Дух уводи и одржава Царство у историји, мењајући линеарну, хронолошку историчност, у есхатолошку вечну садашњост. У том смислу историја није само прошлост, αναμνησις (сећање), него стварни предопит и предокус вечности. Или, боље рећи, историја и есхатологија формирају јединствену стварност у икономији Спасења која се не меша са овим временом. У евхаристијској молитви Други Христов долазак призива се као део историје Спасења: "Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка". Као литургијско сабрање сама Црква јесте народ Божији у стању ходочашћа, у кретању према Царству Божијем: "Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ћедоћи: (Јевр. 13, 14). Апостол Павле (1. Кор. 15,53-58; 2. Кор. 5, 15-17) прави поређење садашњег облика творевине и човека и њиховог есхатолошког облика. По Откривењу (гл. 5 и 6), тај преображени свет јесте исход Јагњетове победе. Иначе, "нови" јесте име Христа Цара. "Својом победом (νικος), смрт је побеђена, Исус Христос поставши Господ (κυριος) наш". Разрушењем Сатане и противничких сила Богу, Син човечији стварно је потврдио да је дошао да "разори дела ђавола" (1. Јн. 3,8), којег ће на крају убити јављањем доласка Свога (2. Сол. 2,8). Ишчезавање зла из историје, престанак страдања Цркве на земљи, све су то апокалиптички знаци који претходе Другом Христовом доласку. Есхатолошка обећања, тј. устаљење Христовога Царства - Који седи с десне стране Оца на престолу божанске власти (Мт. 25,31) и Који се пројављује у пуноћи Своје славе, ради вођења света према његовом вечном одредишту (Јевр. 12,2) - јесу у контрадикцији са претњама и предсказањима које проносе апокалиптичке секте. Истина, током историје правили су се разни прорачуни у вези са Другим доласком. (По Иринеју и Иполиту, историја света трајаће 6000 година и завршиће се седмим миленијумом под Христовим Царством - Пс. 89,4; Јевр. 4,4). Иако је примила Откривење у библијски канон, Црква је ипак одбацила његово тумачење као основ за хронолошке прорачуне о есхатолошком веку. Παρουσια ће бити велико изненађење, јер "о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели на небесима, до Отац мој сам" (Мт. 24,36). Хришћани живе чврстом и непоколебивом надом у будуће спасење (1. Петр. 1,3-4). Сви они који остану верни Христу надају се да ће учествовати у обећањима Царства, као цареви и свештеници (Откр. 5,10). Есхатолошка нада претпоставља јако и добровољно тражење обећаних добара (Мт. 6,33), активно искупљење историјског времена (Мт. 24, 45), а не "страшно очекивање суда" (Јевр. 10,27). http://www.pouke.org/forum/topic/15924-%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D0%BD-vs-%D1%87%D0%B0%D0%BA-%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81/

It's no good to be a hippy, You're the warrior God said

http://www.youtube.com/watch?v=J2h3khRmksw&feature=mfu_in_order&list=UL

Потоп и вавилонска кула Библијски писац дефинитивно не говори о неком историјском потопу. Народи који немају великог контакта са водама, којима је вода дефицитарна имају митове да је некада земља била потопљена. Неке од занимљивих теорија потопа говоре о томе да је у питању више једна врста страха који човек носи од самог рођења. Дакле, нека психо-аналитичка теорија и да је то повезано са преднаталним боравком у утроби. Колико је она тачна ми у то не можемо улазити, али врло често се дешава да деца имају страх од воде. Чак и научници говоре о неким катаклизмама које су се дешавале. Занимљиво је да то јахвеистички писац доживљава (додуше и свештенички писац такође) као казну за грех и то је једна занимљива форма размишљања библијског теолога која је опет нама данас мало страна. Проблем у свету настаје у оном тренутку када онај који је назначен да буде господар света, свештеник творевине, онај који је створен по лику и подобију злоупотребљава тај исти свет. Тада и он сам бива увучен у стихију света која може да донесе и такву врсту катаклизме. То је и учење у Цркви, где се човек предаје стихијама, престаје да буде господар творевине, а господар творевине је и господар самога себе. То може бити само у сарадњи са Богом. То ће се видети и у причи о кули вавилонској, а и у причи о првородном греху где Бог налаже човеку: све можеш само то не можеш. Та тежња ка томе шта не може, говори о људској охолости и спремности да одбаци самога Бога, да пређе своју меру и самим тим уноси стихију. Преступ у случају изгнанства из едемског врта је био те врсте, морални пад је исто преступ богопромишљеног начина живота код људи и он изазива извесну реакцију, у овом случају реакцију Бога кроз природне феномене. Дакле, битно је не усмеравати мисли (када је потоп у питању) како је то могло бити и шта је то могло бити. Као и Каинов знак, не знамо шта је значио ни како је изгледао. Чак и када би га видели не би га знали протумачити. У овом случају у самом факту потопа, не знамо шта се ту мислило, какву информацију човечанство носи о потопу. Локалних поплава је било у свим местима где су постојале велике реке и где постоји могућност поплаве долазило је до поплава локалног карактера. Територија Месопотамије је по томе јако позната, долина реке Нил такође. За људе који су записивали ове догађаје то је био потоп читавог света. Значи, не треба улазити у причу да ли се ради о локалном потопу или о неком глобалном који се збио негде у праисторији на нама непознат начин. Дакле, та прича о потопу, будући да постоји код многих народа, ушла је у Библију у две верзије. То су извештаји из круга јахвистичког и каснијег свештеничког предања. Теологија и једног и другог је јако блиска, готово идентична: до потопа је дошло због греха. Ова теолошка констатација је револуционарна у историји људске мисли. Међутим, људи који су давали коначан изглед Петокњижју су оба ова предања интегрисали у једну причу (тзв. редактори). Не знамо тачно када се то могло десити. Једна од теорија је за време ропства у Вавилону. Када би се ова два предања одвојила добили би смо два потпуно независна извештаја о потопу. Докази да је то тако могу се видети на следећим местима: - два пута се описује поквареност људског рода услед које долази до потопа: 6, 5-8 и 6, 9-13; - два пута Бог заповеда Ноји да направи лађу: 6, 14 и 22 и 7, 2-5; - два пута је описан улазак у лађу: 7, 7 и 10 и 7, 13 и 16; - на два начина су бројане животиње које су ушле у барку: 6, 19-21 узет је од сваке врсте по један пар, а према 7, 2-9 животиње се деле на чисте и нечисте; од чистих животиња уводи се у лађу седам пари, а од нечистих по један пар; - хронологија потопа је двострука: према 7, 12 потоп настаје услед кише која пада четрдесет дана и ноћи, а према стиховима 7, 11 и 8, 14 да се закључити да је потоп трајао годину дана; - према неким текстовима, 7, 12 и 8, 2, потоп је настао услед непрекидног падања кише, међутим 7, 11 говори да се тај дан развалише сви извори бездана и отворише се уставе небеске. То је слика свемира коју су имали стари Јевреји: вода над сводом и вода по сводом. - језички је лако одвојити ова два предања једно од другог: јахвистичко предање је карактеристично по томе што се Бог увек именује као Јахве, сем у 7, 9 где се једанпут назива Елохим; јахвистички извештај је карактеристичан по мноштву антропоморфизама, животиње се деле на чисте и нечисте, нема хронологије као код свештеничког извештаја (уводи 40 дана што је симболика), потоп је схваћен као киша, после потопа Ноје приноси жртву и због тога се појављује бројка седам пари чистих животиња (јер да је био само један пар, након жртвовања, врста би изумрла). У свештеничком извештају Бог се назива Елохим, нема антропоморфизама, Бог негде из неба све посматра и гледа и кажњава, писац не разликује чисте и нечисте животиње, склоност према хронологијама, до потопа долази услед отварања устава небеских. Када писац каже „сва земља би потопљена“, питање је да ли он мисли на целу земљу у шта за Јеврејина значи „сва земља“. Када је Јосиф био високи чиновник у Египту и када је завладала глад сви народи долазе код њега да узимају жито. Лако је закључити да је за библијског писца „сва земља“ земља за коју он зна. Када је Израил освајао обећану земљу страх је обузео „све народе“ под небом. Дакле, писац говори о делу света који је њему познат, а локалних поплава је било. Међутим, има неких ствари које писац на вешт начин теологизира. Бог наређује Ноји да сагради барку и ту се користи реч „тебах“, што је страна реч у јеврејском. Библијски писац ову реч повезује са малим ковчегом у који је стављен Мојсије. Дакле, као и у већини случајева, библијски писац не претендује да износи историјске факте. Он се користи старим предањима која нису постојала само код Јевреја већ и код других народа. Да ли је било глобалне поплаве или је реч само о локалним поплавама, тешко да ћемо наћи општи консензус. Библијско писцу је једини битно да је до потопа дошло због моралне извитоперености човека. Ту се износи теологија да морални грехопад изазива физичку реакцију, стихије природе. И у извештају о градњи вавилонске куле писац нема амбиција да прикаже историјске факте, да је у току ноћи дошло до пометње језика и да људи више нису могли да се разумевају. То прво није ни идеал библијске теологије. Идеал библијске теологије је склад и разумевање међу људима. Као једна од главних теолошких идеја, којом писац прерађује један стари мит са истока, могао би се узети мит о дивовима који покушавају да се попну до богова. Овај мити изражава људски порив да се попне на престо Свевишњега. Ово и библијски писац узима као текстуалну подлогу да са њоме изрази нешто друго. Он је имао више теолошких идеја које је хтео да покаже и текст је временски добио на значењу. Прво, сама градња града и устројавање цивилизације је дело Каиново. У библији постоји једна врста одбојности према култури, цивилизацији. То је због тога што се култура и градови античког века из социјалне равни устројавао на неједнакости људи. Силни градови, куле које су грађене су подизани на нечијем зноју и крви. То је једна априорна ставка коју библијски теолог има према таквим феноменима. Та строга хијерархијска подељеност људи античког века која је највише оличавана кроз изградњу великих монументалних зграда и градова је била нешто што библијски писац није гледао са симпатијама. Следећа ставка је што се та кула подиже неком другом богу који и није Бог. У 5, 11 постоји једна дискусија сукобљавања са митом који некада владао. Јахве мора да сиђе на земљу и да види где је та кула, она је за њега невидљива. Он је из своје висине једва примећује. То је на известан начин изругивање ранијем миту. Ова кула је нађена у ископинама Вавилона, као степенаста пирамида. Била је висока као ширина темеља, 91,5 м. Питање је да ли писац мисли на ову кулу или на кулу која је раније била ту, није познато а није ни битно јер њему кула као кула није толико занимљива. Та кула је грађена не из разлога да се људи попну на небо, већ је она била светилиште, на врх те куле се служило врховном богу. Она је, дакле грађена из религијских разлога. Библијски писац можда у овом контексту омаловажава и оспорава вавилонски култ бога Мардука. То би могао бити други ниво значења. Поред овога у самом тексту се показује да је сама кула, сама идеја људска Богу готово смешна. У причу се уклапа и једна констатација коју писац уноси као речи Божије (6. стих): гле народ један и један језик у свих... Библијски писац говори о човековим могућностима и границама. Охолост која је једнако присутна код човека од самог почетка је била нешто што је писац хтео да означи као лошу амбицију. Пориви овакве врсте, тежња ка нечему преко, немање мере се људима показују као негативни. Духовно биће мора имати нека ограничења. Животиње га немају, али су зато животиње. Трећи аспекат је дијалог са цивилизацијом. Да ли је цивилизација по себи нешто што је прихватљиво и потребно човеку или не. Библијски писац јахвеиста, означавајући Каина као градитеља првога града, износи једну доста сумњичаву идеју о томе да ли је урбани начин живота по вољи Богу или не. И дан данас у Цркви постоји становиште да се на свет гледа као на стециште страсти, разузданости и безбожности. И то је један легитиман поглед оних који не живе у њему, али само њих. Креативност човека по себи је неопходна. Он је биће које ствара и влада, али како и на који начин то је већ друго питање. Стиче се утисак да писац има негативан однос према тој злоупотреби човека према творевини, али и односа међу људима, према цивилизацијском које уништава оно суштинско људско, где се човек доводи у неприродно стање. Значи, постоји једна врста полемике у тексту где писац дискутује и спори цивилизацију, али не цивилизацију као такву него неке феномене који се појављују у друштву.

http://www.youtube.com/watch?v=ORsHFU_vRJc

Nisam slušao "One",kao ni dosta njegovih kasnijih radova.Nikako da nađem vrijeme za Neal Morse.Slušao sam samo "Testimony" i "Sola Scriptura",mada mi ovaj drugi za nijansu bolji od prvog.Preslušaću baš taj "One".

evo da postavim zadnji album sa Brlog Records-a : Emanuil - Mesta Gde Ne Mogu Sam - Label : Brlog Records ID : No. 046 Year : 2011 Artist : Emanuil Album : Mesta Gde Ne Mogu Sam Tracks : 8/8 T/L : 0:44:58 h/min/sec 01. Izadji 02. U Zalasku 03. Emanuil 04. Izmedju Cetiri Reda 05. Pored Grada 06. Jos Jednom 07. Corpus Christi 08. Danas Prvi Put Cujem Kisu Download: http://www.mediafire.com/?6wy5l7l2say7xa6 Review Tradiciju ukrštanja pravoslavlja i rokenrola na našim prostorima (Idoli, Mizar, kompilacija "Pesme iznad istoka i zapada" (2001)...), Emanuil je obogatio odličnim CD-om "Ptica koja čini jato" (2006), gde alternativnom sazvučju posebnost daju povremena verska mističnost ("Svetlost probi mrak", "Prijatelju moj"...) i kroz crkveno pojanje oblikovan glas Borisa Malinovića. Na takvom zvučnom putu ostaju i "Mesta gde ne mogu sam", ali skoro bez verskih motiva koji se otvoreno mogu prepoznati iz kriptičnih stihova. Album otvara "Izađi", pesma čudnovato uspela na suprostavljenosti polagane zvučne melanholije naspram stihova koji pozivaju na životno buđenje. Sledi jedan od vrhunaca albuma sporovozna "U zalasku", sa šturim i ponavljajućim, čini se, fatalističkim rečima. Pesma "Emanuil" će ipak biti samo poluuspeo spoj ritmičke vrckavosti i nezgrapnog propovedničkog nabrajanja, dok ispod tri minute najkraća stvar "Između četiri reda" više služi kao uvod u moćnu "Pored grada", začinjenu sjajnom zavijajućom gitarom Peđe Vernačkog, koji maštovitom svirkom između melodije i buke blista na čitavom albumu, posebno u teškoj i teskobnoj "Još jednom". Položen na pamtljivu i ponavljajujuću bas deonicu "Corpus Christi" je magnum opus "Mesta gde ne mogu sam", i to ne samo zbog 11-minutnog trajanja. Pesma zaista zvuči kao da je proživljena, kako stihu kaže, "na poslednjem spratu najviše zgrade na svetu". Šta god da znači završni refren "Amerika se graniči sa Bogom" - zvuči moćno. Posle takve pesme "Danas prvi put čujem kišu" nezasluženo zvuči kao višak, umesto prikladan kraj albuma. Kod Emanuila se da naslutiti uticaj pravoslavlja, pre svega zbog Malinovićevog pevanja, ali je potpuno pogrešno, zbog povremenog prizivanja Boga, odrediti Emanuil samo kao skup vernika koji sviraju alternativni rok. Pre se radi o duhovnoj potrazi i preispitivanju kroz muziku, što može posvedočiti, recimo, "Corpus Christi" stih "tamo gde sam stigao bilo je iznutra" (lepa EKV posveta). Čak i uprkos manjim nedostacima, «Mest gde ne mogu sam» je odličan, izvođački duboko proživljen album, čiji "blokautovski" naslov slušalac može prihvatiti kao poziv na zajedničko duhovno putovanje, bez obzira veruje li u nešto ili ne. Drugi album beše planiran još za proleće 2009. godine, ali je Emanuilov hod po produkciono/izdavačkim mukama okončan tek sada spasonosnom ulogom Brloga, koji se postarao za CD i besplatni download. U trenutku pojavljivanja, "Mesta gde ne mogu sam" su već par godina stara priča za Emanuil. Samo da do trećeg albuma opet ne potraje čitava večnost... Review by Aleksandar Arežina

andirja ------- http://www.youtube.com/watch?v=oK_jd92IKxk

http://www.youtube.com/watch?v=VFkrp-0bPNg

Genre: Alternative / Indie / Rock Location Novi Sad, Se Profile Views: 36822 Last Login: 10/21/2011 Member Since 5/13/2006 Website http://www.myspace.com Record Label Brlog Records Type of Label Indie Influences: 16 Horsepower, Woven Hand, Joy Division, Nick Cave, Lift To Experience, The Cure, Swans, Patti Smith, Radiohead, Low, Ana Never ++++++++++++++++++++++++++++++++ Fr. Seraphim Rose, Martin Buber, J.S.Bach, Edward Hopper, Andrey Rublev, Susan Sontag, Wim Wenders, Jim Jarmush, Lars von Trier, Andrey Tarkovsky, Werner Herzog, Michelangelo Antonioni, Keith Jarrett, Meredith Monk, Dorothy Norman, Nick Kilroy, F. Dostoyevsky, Andre Gide, Martin Heidegger, Ivan V. Lalic, Branko Miljkovic, Milan Mladenovic, Blessed Avgustine Sounds Like: Lift To Experience; Joy Division Members Member Since: May 13, 2006 Boris - vocal ,Pedja - guitar,Gordan Sergej - bass guitar,Vladan - keyboard (ex),Borislav - drums http://www.myspace.com/emanuil http://www.youtube.com/watch?v=4oW8zsYIUqA&feature=related http://www.youtube.com/watch?v=WTUak788kqc

Преодевање св. Јована Санфранциског (Шангајског) Ријетко виђено: http://www.wadiocese.com/wadphotos/g46/

То је врло осјетљиво,јер на тај начин се детерминиште слобода Божија,када пророк Давид каже да Бог неправеднике мрзи,не можеш то приписивати самој природи Божијој у смислу осјећања мржње,јер сам Бог апсолутно од свега слободан,бивајући и да сам живот,постојање приводи из љубави а не из интереса,сујете... Мада,и у премудростима Соломоновим има доста таквог исповиједања...једноставно мора да се тај старозавјетни контекст,језик и мисао схвати на један другачији начин ...али опет Свети Писмо је превише богонадахнута књига да би се читала преко овако убачених цитата...јер видимо да Бог осим закона дјелује и незаконито јер има доста ситуација гдје праведници страдају.Постоји Божија промисао која је и шира и дубља од сваког "закона" а првенствено закона људске логике. Зато, Свети Оци дају само један одговор на вјечно питање: зашто дејца страдају ? - "Да бих их избавио веће несреће и да би их спасао". Амин !

@rogi Ne razumjem kakav si efekat htio da proizvedes citiranjem Svetog Pisma,posebno ovog dijela iz Psaltira?Da li oni opovrgavaju cinjenicu sa gornjeg postera?Nikako,jer malo je kontradiktorno I potpuno apsurdno da rijeci psalmiste koje predstavljaju iskustvo njegovog susretanja sa zivim Bogom na ovaj nacin predstavljas,pritom,potpuno zanemarujuci ostatak Davidovog psalma gdje isti ispovijeda >>> А ја по мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој, поклонићу се храму светоме Твоме у страху Твоме. I opet u istom Psalmu >>> Јер ћеш Ти благословити праведника; Господе, благовољењем као оружјем венчао си нас. Pazi on sada ispovijeda ogromnu milost Boziju prema njemu.Njegovo svjedocenje da >”Безбожници неће изаћи пред очи Твоје; Ти мрзиш све који чине безакоње.” Je njeogovo duboko osjecanje da Bog kao pravedan nece dopustiti da vlada bezakonje,bivajuci da je i sam car David bezakonovao.To je licnosno obracanje Bogu,zajednicarenje,odnos sa Bogom,kao odnos dvije licnosti,razgovor...a ne izvlacenje zakljucka da sam Bog mrzi,zavidi u nekakvim ljudskim kateogrijama. Taj poslednji citat rimljanima koje si naveo,jednostavno treba da se nastavi…ovakvo umetanje medju redove je strasno neozbiljno I naivno ,dakle ;

Беседа јеромонаха Рафаила на Петровдан

A šta je to nešto? Može biti,nisam o tome ni razmislio nego sam mu odmah prepisao nepoštovanje popova,eto šta mi je u glavu xD

Ovdje cu u znak saglasnosti sa rogozubom citirati jedan odlomak koji govori o savremenoj Nauci kao grani estetike : Sve se jasnije pokazuje da čak i vekovima vladajuće fundamentalne naučne discipline, kakve su matematika ili fizika, danas u sve većoj meri postaju grane estetike, pre svega usled nemogućnosti da nedvosmisleno dokažu svoje temeljne pretpostavke. Sa teorijom super struna koja omogućuje svu eleganciju u tumačenju vasione, lepota kosmosa se počinje ponovo misliti koliko matematički toliko i čulno; naučnici se sve više približavaju umetnicima i svet umetnosti postaje model tumačenja univerzuma. Duboko je u pravu Brajan Grin (Brian Greene) kad kaže kako "fizičari daleko više liče na kompozitore-avangardiste koji nastoje da prevaziđu postojeća pravila i da prošire granice dozvoljenog u traženju rešenja zadatka, a da matematičari više liče na klasične kompozitore, okovane veoma strogim okvirima čvrstih shema nespremnih da učine korak napred sve dotle dok prethodni koraci ne budu zasnovani s potpunom strogošću". Ali, ne treba gubiti iz vida da sigurni oslonac savremena nauka više nema. U jednakoj su situaciji i fizičari i matematičari; bez obzira na svu svoju radikalnost, prinuđeni su da izađu iz svog atara i pogledaju na ono što se oko njih zbiva, jer, sve računice još uvek ne uspevaju opovrgnuti činjenicu života. философ Милан Узелац To je poštovanje čovjeka prije svega,čovjeka sine...nemoj da zaboraviš da se iza svačijeg odijela krije čovjek sa svim slabostima

Dobro,jasno mi je ovo u potpunosti čak i razumijem tvoju na neki način ogorčenost i razočaranost.Samo bivajući da sam samu suštine pravoslavnog hrišćanstva kroz liturgijski etos primio,mada kao i svako na jedan poseban i neponovljiv način,i bivajući da se kroz istu otkrivaju neki dometi našeg postojanja,onda sam i taj prevrt i nalet ljudi koji ne znaju 10 zapovjesti da nabroje,priči o 90-tima,pomodarstvu,tradicionalizmu i crkvenom patriotizmu prihvatio na jedna drugačiji način...način na koji sam to potpuno iskulirao kao najveća flegma bivajući svjestan da ljudska sklonost ka slabostima i neznanju je najveća,a da sam njima možda urpavo najpodložniji ja.Ili jednostavno ne želim da opterećujem um,nečim što je samo prolazni oblačak često lukave i reslabljene ljudskosti.Tim iskustvom litrugijskog života čovjek nauči vremenom da oladi na neke stvari i trenutne aktuelnosti,jer i u tim "ljigama" od ljudi počinje da se nazire nekakav čudesan lik kome treba samo naša bratska ljubav i blag osmjeh.Tako je to,uvjek gledaš da sebe popraviš ali shvatiš da tu mogućnost ostvaruješ samo u odnosu na drugog,pa makar bio i neprijatelj.Tu se treba pronaći.

Može i u pokretu kao naš otac Jovan u vozu:

Njih petoro su se tako dobro uklopili da nema ništa da se doda ili oduzme.Sjećam se kada sam lutajući po žanrovima,žedan dobre muzike naišao na "Bridge Across Forever" i čuo "Duel With The Devil"...auuu To mi je ostalo kao dublja definicija savremenog proga koja budi lijepa sjećanja,jer je puna i smisla i emocije (ovog drugog posebno),koje inače Neal Morse-u i Roine Stolt ne fale u tekstovima i muzici,Pete Trewavas-u u bas trenucima a Mike Portnoy se već u toj erupciji mora uklopiti kako tako Zanimljivo da je Neal Morse tek 2002 postao hrišćanin,iako sam ja smatrao da je on malih nogu u vjeri,što je opet imalo i posledicu tako što je napustio Spock's Beard i prekinuo Transatlantic projekat na jedan mali period Mislim samo treba pročitati intervuje do 2001 sa njim i posle 2002,potpuno drugi čovjek. Ali uvjek je bio i u muzici i tekstovima zaista divan i pun emocije.Možda je napustio Spock's Beard ali je zato kao plod njegovog susretanja sa hrišćanstvom izrodio jedan Testimony 2003

Ria - tesko je to okarakterisati a jos teze objasniti sustinu tog paradoksa.Mada,ajde da kazemo da pricamo o generacijama rodtelja 40-tih,50-tih,60-tih godina.Vecina slavi slavu jer je to duboka tradicija naseg naroda (iako je taj okamenjeni tradicionalizam vrlo los) a sa druge strane o samoj sustini slavljenja i povezanosti tog sa nasim zivotima kroz Liturgijski etos,e tek o tome ne treba trositi rijeci,jer je rijec o potpunom narodnom ludilu.Da ne kazemo da je taj stepen ludila toliki,da scena da se neko i izjasni kao pravosalvni hriscanin a potom o tome nema blage veze (što je jel i najčešća situacija).Tipican primjer imam u mojim roditeljima,oni su ta generacija koje je sistem iza njih potpuno izio i rasturio,i u srca im smjestio neke jeftine vrijednosti i težnje...Danas je slava Bogu mnogo bolje,jer blagodat svjedočenja vjere je velika i mogućnost da o istoj čujemo i naučimo je ogromna.Samo da da Bog pošto svako vrijeme ima svoja iskušenja tako i naše,da se te vrijednosti prepoznaju i usade u naša srca,pa će dati Bog da svjetlost svetitelja kojeg slavimo kao slavu zasija i u nama i tako naše živote učini dostojanstvenim,mudrim i velikim.Mislim jedini smo narod koji na ovakav način proslavlja svetitelje.Kod Grka,Rusa,Bugara itd.uglavnom se slavi imendan svetitelja čije ime nosimo i daje nam se savjet da se na istog ugledamo i molitveno prizivamo.Tako da ova naša posebnost da svaki dom ima svog zaštitnika je jedinstvena i slava Bogu na tome.

Mislim da su petokraka i drugovi svojim diktatorsko-ispiratorskim sisteomom & drugari i drugarice konceptom prevazišli svih 2000 godine i još nazad.Tim "dubokim" simvolima čekića i srpa prikucalu su i pokosili sve ono ljudsko i dostojanstveno,čime se čovjek kao biće može uzdići nad smrtnom tvorevinom.Raslabljenog karaktera i gordog razuma,jedino osjećanje koje ostaje iza njih je patetična nostalgija koja vonja na usmrdjeli grob bludnog vladara.

I ja se priključujem fan zoni Statham,mada sam u toj zoni još od The Transporter-a.

@sale 83 Larry Flynt Sale potezanje argumenta o imenu "Emanuil" je poprično naivan.Čak i da je ime promašeno,što u ovom slučaju nije (jer u sebi samom sadrži nešto mnogo dublje i tumačeći jezik proroka nije ni pretendovalo da bude lično ime),ostatak proročanstva ipak govori o ženi koja će roditi sina.Ali svakako da to nije jedino proročanstvo o Isusu Hristu,i pokušaču da postujem proročanstva koja se odnose na Njega,ali za sad bi skrenuo pažnju na tvoju nedoumicu oko žene sa alabasterom i tim praznoslovljima o mogućem braku.Tog događaja pomazanja Pravoslavna Crkva se sjeća i praznuje ga na Veliku Srijedu,tako da evo i sinaksarsko čitanje na taj dan :