SixStepsOnTheMoon

Evo i neka djela H.P.Lovercrafta (da kazem na engleskom su) http://www.box.net/shared/zpib8ip0hl http://www.box.net/shared/7xm3cpp6j0 http://www.box.net/shared/rnu7xtfvxm http://www.box.net/shared/i4uqbmvl5c http://www.box.net/shared/m8qpd9mya4 http://www.box.net/shared/asysd49bmo http://www.box.net/shared/x2ndzhub5q http://www.box.net/shared/msmned52pl http://www.box.net/shared/79ckocj0bv http://www.box.net/shared/e6re9i87fp http://www.box.net/shared/fcbyluedhj http://www.box.net/shared/zx38qy8exz http://www.box.net/shared/rmfxcxzbh0 http://www.box.net/shared/pzeexz6t8b http://www.box.net/shared/nnht18nt5i http://www.box.net/shared/lpkgzku4q4 http://www.box.net/shared/4fajqgihrl http://www.box.net/shared/8bf7zmi063 http://www.box.net/shared/u67n8szid5 http://www.box.net/shared/jejq8ban4k http://www.box.net/shared/cylf9118ha http://www.box.net/shared/3oohcv0cmk http://www.box.net/shared/tkuqrbyfqb http://www.box.net/shared/sgbkdtxs0k http://www.box.net/shared/uh6uydtfbk http://www.box.net/shared/x3qp49jeec http://www.box.net/shared/nivd3crxk4 http://www.box.net/shared/v5cehhig5v http://www.box.net/shared/e5fygsjsrl http://www.box.net/shared/eyzpjbhrqj http://www.box.net/shared/j174rbnyjk http://www.box.net/shared/mr7q8oi2os http://www.box.net/shared/7ksxh8p70e http://www.box.net/shared/slkt51rk87 http://www.box.net/shared/11qkzlbbem

Какви облици и шта представљају ти аспекти Једног?Морам да имам неко познање на који начин се то одражва на мене и моје спасење? Чак догма св.Тројици није никакв пркос ни самој логици нити је апсурд.Као што три просторне димензије сачињавају један јединствени простор јер све имају исту суштину ,тако ето и три Личности могу да буду у јендој Божанској суштини.Значи није апсурд,као што жели да се подметне.Има наравно Тајне,и то о недокучивој љубави као тајни Три личности али није апсурд.

Тај приговор имају секташи који не прихватају Предање цркве (рец.јеховини сведоци,који не прихватају догму о св.тројици или остали нехришћани),и такви приговори нису на мјесту.Мислим може се у неку руку говорити о копији неких многобожачких египатских митова,вавиолона или индије..али све то није ни близу онога шта је догма о светој тројици - о једном Богу у три личности,јер логика многобожаца је другачија и самим тим и да причају о св.тројици они не причају као о једном богу у три личности него као о боговима,о суштинама,можда чак и о неким лицима итд.Осим тога да и јесте исто то се нас уопште не тиче.Ми вјерујемо у Свету Тројицу не зато што индуси вјерују у браму,вишну и сиву или што су вавилонци или египћани имали три истакнута божанства или што је за питагору или данашње окултисте број три савршени,мстичан број,значи ми вјерујемо зато што нам је спаситељ заповиједио да се крстимо :"У име оца и сина и светога духа".Сама догма о св.тројици није нека људска философија нити експериматална природна наука,него небеска истина откривена путем наториродног Божијег Откривења. Више о Догми св.Тројице прочитај овде : http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve23.htm

Po kojem kriterijumu?

Ali samo zamisljam Homera u toj ulozi

http://www.njuz.net/homer-simpson-presao-u-pravoslavlje/ Homer Simpson prešao u pravoslavlje Autor teksta urednistvo na 22 oktobar, 2010 u kategoriji Headline, Svet. Moguće je ostaviti odgovor ili trackback Nisu uspeli SPRINGFILD, PEĆ, 22. Oktobar (Njuz) – Nakon višenedeljnih spekulacija o tome kojoj religiji pripada Homer Simpson, građanin Springfilda u Americi, porodičan čovek i otac troje dece, glavni protagonista izuzetno popularne porodične rijaliti serije „Simpsonovi“ je u specijalnom intervjuu za Njuz potvrdio navode da se u svetskoj javnosti previše špekuliše o njegovom verskom opredeljenju i dodao – Čitav život sam proveo opijen lažnim hedonizmom koji mi je nudila zapadna civilizacija: gledanje televizije, jedenje krofni, podrigivanje. Ali, osećam posle svih ovih godina da sam u jednostavnosti i lepoti pravoslavlja konačno pronašao svoj duhovni mir – iskren je Simpson. Ovom izjavom gospodin Simpson je prekinuo prepirku između poglavara rimo-katoličke crkve i producenta jedne crtane serije u kojem igra glavnu ulogu. Homerov bivši pastor velečasni Lovdžoj je oštro osudio ovaj čin preobraženja – Svi znaju da je jedina ispravna denominacija hrišćanstva koju Bog odobrava Zapadna branša američkog reformističkog prezbi-luteranizma. Ako je neko već morao da se preobrati u to kako-se-već-zove pravoslavlje zašto to nije učinio Ned [Flenders]? – tužno je upitao pastor. Ni sam Homerov komšija Ned Flenders nije imao pozitivne komentare na ovaj događaj – Koliko sam čuo za te istočnjake, pravoslavlje dozvoljava sveštenicima da se venčaju i rade nepristojne stvari sa svojom ženom. Ja i moja dva sina ćemo se večeras svakako pomoliti Bogu za Homerovu didli-du dušu, odmah nakon što se pomolimo za izbor Sere Pejlin za predsednika Amerike 2012te – reagovao je Flenders. Reakcije članova Simpsonove porodice bile su pomešane. Njegov sin Bart je, po izjavama očevidaca, sopstvenom ocu rekao ’’Nemoj da imaš kravu’’, jasno aludirajući na to da dolazi vreme posta, ali njegova ćerka Lisa nije imala razumevanja za kako je rekla – Retrogradni istočnjački kult koji vrši opresiju nad ženama – već se istog dana učlanila u organizaciju ’’Žene u Narandžastom’’. Homerova žena Mardž je samo slegnula ramenima i izjavila je za novinare Njuza – Neće se ništa promeniti. Verujem da će moj muž u skladu sa pravoslavnim učenjima nastaviti da fizički kažnjava decu, pogotovo da davi Barta, da pije Daf [, prim. prev.] i da sve kućne poslove ostavlja meni- rezignirano zaključuje gospođa Simpson. Sam Homer Simpson je na kraju izjavio da mu je prijao kratak boravak u pravoslavnom manastiru blizu Springfilda, Najnajnajnovijoj Gračanici, i dodao (citiramo) – O ne! I danas sam zaboravio da uradim 100 metanija! D’oh! Predstavnici SPC nisu reagovali u javnosti, ali od izvora bliskom Sinodu saznajemo da Direktor marketinga SPC već pravi marketing plan za popularisanje pravoslavlja na severno američkom kontinentu gde bi glavni adut bio upravo Homer Simpson i vrednosti koje prenosi celom svetu putem malih ekrana. X.I.O.

Prijateljstva na svetoj Gori :

i ne mogu da nadjem dobru sliku za sok od zove.

@Novali tu bi moglo dosta toga da se kaze,posebno spektar kroz koji se gledaju ti dogadjaji.Neminovno je da sve sto si rekao stoji u neku ruku,posebno mit o potopu koji se pominje kod svih civilizacija.ALi probacu da nadjem neka misljenja na tu temu,sa pravoslavnog ugla.Jer moramo imati u vidu da recimo knjige starog zavjeta imaju prije svega svoju ontolosku dimenziju a ne cisto bukvalno-istorijsku,jer posmatrano sa te tacke ona je brutalna i vrlo neshvatljiva. ----- Emisija na HRT 1 - Na rubu znanosti: "Susret znanosti i duhovnosti", HTV1, 07.10.2010. gost emisije filozof : Bruno Šimleša http://www.youtube.com/watch?v=LR_3-7BkAOg

Samo da napomenem da ovo tribute to YES. I ovaj njihov "Live to Real World" (recorded Novembar 21st 2009) - Acoustic concert with sting quartet and oboe izgleda perfektno.Sjajni muzicari. http://www.youtube.com/watch?v=sVlLrX6FyLg&feature=player_embedded

Da onaj DVD "BE" je samo mali pokazatelj njegovih mogucnosti,ali ipak svaka cast za takve nastupe.

Veoma dobar bend.Pjesma je sa njihovog zadnjeg singla 2009 : http://www.youtube.com/watch?v=o2EeF59ObeE A ko nije imao prilike,evo i jedne pjesme za zadnjeg albuma "Metamorphosis" http://www.youtube.com/watch?v=DOjMNQV54eo

Сјајан текст,као и увјек од ђакона Андреја Курајева. Клаус Кенет, Њемац, прошао све и свашта, и у духовном и у географском смислу, после сусрета са старцем Софронијем постао православан. Ово је његово предавање у Грчкој. Говори на енглеском. Почиње око 11. минута (говори на енглеском). Светигора је издала његову књигу "Мој пут ка вери". видео : http://intv.gr/index.php/video/biblio/item/%CF%87%CE%B9%CE%BB%CE%B9%CE%AC%CE%B4%CE%B5%CF%82-%CE%BC%CE%AF%CE%BB%CE%B9%CE%B1-%CF%80%CF%81%CE%BF%CF%82-%CF%84%CE%BF%CE%BD-%CF%84%CF%8C%CF%80%CE%BF-%CF%84%CE%B7%CF%82-%CE%BA%CE%B1%CF%81%CE%B4%CE%B9%CE%AC%CF%82.html

Predobar album. Inace da odvojim.

Шта је важније – ићи у цркву или бити добар човек? Због чега ићи у цркву, ако је Бог у души? Није ли важније бити добар човек? Данас често можемо да чујемо та питања. А може ли и треба ли Црква да учини људе добрима? У чему је истински смисао црквеног живота? О „добрим људима“ у цркви и ван ње разговарали смо са свештеником московског подворја Тројице-Сергејеве Лавре Сергејем Фејзулиним. Данас многи људи, иако не одричу веру, иако признају Бога, али са црквеним животом немају ништа заједничко, сматрају да имају Бога у души, и да Њега треба тражити баш тамо, а не у храму које су изградиле људске руке. Одмах се сетим једне епизоде из моје свештеничке праксе. Једна жена је одлучила да приведе свога мужа у цркву. Она је ишла сама већ неколико пута, била је на исповести, причешћивала се, а муж је то одбијао. И она тако растројена стоји у цркви – муж је поред цркве, али не улази. Предложио сам јој да одем и упознам се са њим. Веома добар, пријатан човек, али је одбијао да удје у цркву јер му је «Бог у души». Помолио сам се у себи, размишљајући шта да му кажем, и одједном ме је осенило, те сам рекао: „Реците ми да ли доручкујете такође у души?“. Он се некако збунио, замислио и смућено рекао: „Не“. Тако размислите о томе, вера је то што треба да се испољава практично, вера не може да буде теоретска, треба да буде жива, потврђена животом, непосредно, нашим поступцима. Али због чега не испољавати веру практично, просто живећи по савести, трудећи се да испуњавамо заповести, чинећи добра дела? Многи сматрају да је много важније бити добар човек, него редовно ићи у цркву. Шта то значи бити добар човек? То је само релативан појам, сви људи су добри. Бог је све створио добро, и човек је круна творевине, њен најсавршенији део. Човек може да се уподоби Богу, он је лик Божији – сваки човек! Независно од тога, да ли је свестан тога или не, да ли покушава да пронађе тај лик Божији у себи и оствари га, да се приближи Богу, да личи на Њега, да Му постане рођени. То Господ очекује од нас – да Му се уподобимо. А у том смислу – сваки човек је добар, и не само добар, сваки човек је предиван, човек је савршенство. Али у уобичајеном смислу добар човек, кажу још „човек од реда“, – је веома релативна ствар, сви смо ми за некога добри, а за некога не баш веома. Неко може да буде рецимо изузетан лекар и порочан породични човек, неподношљив у личним односима. Неко може да буде спреман да се жртвује за своју отаџбину, а истовремено да буде суров и беспоштедан према непријатељу. Да ли је то добар човек? За кога је добар? Црква нас не позива да будемо добри, и чак штавише, жеља да „будемо добри“ је веома опасна. Жеља да будемо добри са сваким човеком није љубав према човеку, већ човекоугађање и лицемерје. О томе говори Сам Господ у Јеванђељу: „Тешко вама када сви људи говоре о вама добро“. Човек се адаптира према другоме, како би оставио утисак на њега, и на тај начин изазвао добро мишљење о себи, на то се губи много душевних снага, и то је страшна ствар. Христос у Јеванђељу такве људе назива лицемерима. Нисмо позвани на то да будемо добри, већ свети, и то је сасвим друга мера људског духа. Паскал, француски филозоф и научник, каже да се сви људи условно могу поделити на праведнике и грешнике. Праведници су, каже Паскал, они који себе сматрају грешницима, а истински грешници су они који себе сматрају праведницима и добрим људима. Они управо због тога ни не виде своје недостатке, не осећају како су далеко од Бога, од љубави. Јер увек треба да осећамо велику глад за љубављу. Љубав је када увек у свему тражим сопствену кривицу, у неким околностима, у општењу са људима, у породичним и пословним односима. Осећам да ми увек недостаје љубави. „Будите свети, као што сам Ја свет“. И у том смислу је добар онај који непрекидно себе сматра, условно говорећи, лошим, осећа своје недостатке – недостатак вере, наде, и наравно љубави, недостатак благочестивости, молитвености. Уопштено, то се дешава у било којој практичној ствари – чим човек почне да удовољава, настаје самозадовољство, које ограничава његове стваралачке импулсе, и човек замире, његов стваралачки огањ не осветљава више његов живот. Ето како је веома страшно размишљање и веома малограђанска представа, да је довољно бити добар човек. Али, слава Богу, Господ нам помаже да осетимо те своје недостатке кроз неке околности, када видимо да немамо љубави према људима, да не можемо да се супротставимо неким саблазнима, падовима, – то је такође Божија милост, и на тај начин се увиђа најважнији грех – а то је самозадовљство, самољубље. Оно је супротно љубави. Љубав је – незадовољство собом, свест о сопственој ништавности и свети су људи који цео живот живе у свести о сопственој ништавности, и због тога им постаје доступна Божија величина. Црква нас не призива да будемо добри, то је најдубља заблуда. Црква помаже човеку да осети своју греховност и дубоку нарушеност личности, дубоку болест личности. И Црква, истовремено са обзнањивањем те болести, је исцељује Због чега само Црква може да исцели човека? Због чега он не може да се спасава сам по себи, због чега треба обавезно бити део Цркве? Треба себи објаснити шта је Црква уопште. Ово је питање мирског (световног) човека за кога је Црква нешто неразумљиво, страно, одбојно, далеко од његовог реалног живота, и због тога он ни не улази у њу. Апостол Павле на њега даје одговор како нико више, нико боље није могао да одговори током целе историје човечанства: „Црква је тело Христово“ и притом додаје „стуб и тврђава истине“. И даље додаје, да смо сви „удови тела“, то јест делови тог организма, честице, ћелије, може се рећи. Овде се већ осећа нека веома дубока тајна, то већ не може бити нешто одбојно – организам, тело, крв, душа, функционисање целог тела и сапотчињеност, саорганизованост тих ћелија. Долазимо до питања односа према вери у Бога мирског и оцрковљеног човека. Црква није само правни институт и друштвена организација, већ је она пре свега то о чему говори апостол Павле – нека тајанствена појава, заједница људи, Тело Христово. Човек не може да буде сам. Он треба да припада неком правцу, филозофији, погледима, и ако је у неко време осећај слободе, унутрашњег избора, оно је – посебно у младости – интересантно за човека, животно искустви показује да човек не може добити ништа у животу сам, већ треба да има неки круг, неку специјалну заједницу. По мом мишљењу, такав чисто индивидуалистички приступ према „личном“ Богу ван Цркве, то је просто људска илузија, то је немогуће. Човек припада човечанству. И тај део човечанства, који верује у то да је Христос васкрсао, и сведочи о томе – то и јесте Црква. „Будите Моји сведоци“, – говори Христос апостолима – „чак до краја земље“. Православна Црква остварује то своје сведочење, остваривала је и у време гоњења, и ту традицију су сачувале генерације људи у разним околностима. У Православљу, у Цркви, постоји веома важна ствар – постоји реалност, постоји трезвеност. Човек се непрекидно загледа у себе и не својим сопственим видом истражује нешто у себи и у околном животу, а моли помоћ и учешће у свом животу Божије благодати, која просвећује сав његов живот. И овде је веома важан ауторитет традиције, хиљадугодишње искуство Цркве. Искуство живо, делотворно и делује у нама преко благодати Духа Светога. То даје друге плодове и друге резултате. Међутим, колико често видимо спољну „оцрковљеност“, а на делу – одсуство љубави и неку укоченост. Колико само људи редовно посећује цркву, али не живе сасвим по Јеванђељу. И њихова исповест је често формална, и причешће – „уобичајено“. И истовремено, могу се срести људи који су потпуно далеко од Цркве, чак убеђени атеисти, али који живе на делу, а не на речима – истинским хришћанским животом. Да, тако нешто је могуће, али је то неразумевање, како у једном, тако и у другом случају. То јест човек није нешто потпуно схватио у свом животу. „По плодовима ћете их познати“, „Неће свако, који Ми говори: “Господе! Господе!“, ући у Царство Небеско, већ онај који испуњава вољу Оца Мога Небескога“, – говори Христос. Када човек покушава да се оцркови, он као да мења омотач, облачи дугу сукњу, или још нешто тако, а његова унутрашњост и суштина остаје у неком замрзнутом стању. Он чува себељубље, и отуђеност од људи. Ако се човек формално односи према себи, он површински прима и мало значења придаје свом унутрашњем свету (таквих људи је такође много, нажалост), онда је за њега и исповест формална – набрајање, именовање грехова. Човек није свестан најопаснијег – он жели да буде „добар“. Хоће да буде добар у сопственим очима, да буде у сагласности са својом савешћу, и са људима. За њега се то страшно разочарење показује ништавним, празним, далеким од неких ствари. И човек се у себи несвесно противи таквом страшном знању, изграђује своје психолошке заштите, покушава да се сакрије од самог себе, од Бога, и да оде у неку сенку. И зато је њему лакше да наброји неке грехе, него да покуша да схвати у чему је у ствари крив. А ако је човек дошао у цркву само због тога што му је то неко посаветовао – лоше си, болестан си, дођи и све ће ти се средити у животу – то је дубоко противно хришћанском односу према животу уопште, такав модел прихватања себе и сопственог места у животу. Можда ће он с тим наравно он и остати, нажалост. И код атеисте, који је по својој суштини хришћанин и по својој суштини носи у себи љубав, радост – постоји такође неко недовољно разумевање. То је атеизам илузије, када човек не схвата, о чему он говори. Када почнеш да разговараш са таквим човеком, схваташ да је он верујући човек, и да је његов живот у суштини оцрковљен, то јест он је љубављу повезан са другим људима. Али он није домислио најважнију мисао. Он живи, потчињавајући се не мисли, већ свом срцу, интуицији. Такви људи често веома страдају у животу, због тога што многе ствари не могу да прихвате, они покушавају да одвоје светлост од таме, пшенице од кукоља, љубав од лицемерја и не могу то да учине, веома често осећајући некорисност свега тога, што они раде. Њима је недоступно Богоопштење, те они немају ту пуноћу постојања. Они имају љубав као делатност, али љубав као пуноћа живота је за њих недоступна. А да ли је доступно Богоопштење у Цркви? Јер тамо срећемо много тога несавршеног, неправилног, одбојног, већину људи са свим њиховим недостацима. Да би општили с Богом људи траже осаму, и због чега је потребно то разнолико сабрање људи? Прву Цркву чине Адам и Ева, а уопштено говорећи прва Црква је – Света Тројица. Јер ако говоримо о љубави, а Бог је љубав, речено је у Јеванђељу, значи љубав треба на некога да се излива. Љубав је ако сам ја спреман чак и свој живот да дам за неког човека, да умрем ради тог човека. И зато не може човек који је сам да оствари виши смисао. Наравно, подвижници-пустињаци су у том смислу изузеци. Они имају посебан дар Божији – налазећи се у самоћи остварују виши смисао. А виши смисао је – љубав. Она је неостварива у самоћи. Човек треба да изађе ван свог сопственог омотача да би разрешио проблем љубави. Љубав је када некога волиш. И због тога је Бог – Света Тројица. Како је рекао један богослов, ако схватамо Тројицу, онда разумемо и шта је љубав. И ако осећамо љубав, онда за нас тајна Свете Тројице постаје очигледна. И зато је љубав тежња да некоме нешто даш. Када волиш самог себе, то није љубав, то је затварање у самог себе, то је већ скоро болест. И зато у наше време, када многи људи мисле да се може живети без Цркве, видимо такву пандемију психичких патологија. Посебно у државама, где је религија потпуно јасно одвојена од државе, где је код људи разрушена традиција општежића, где је нарушен живот народа, и људи су раздељени на острва индивидуалних живота. Интересантно је да је после Реформације, када су људи у протестантским храмовима престали да се исповедају, кроз неко време психологија постала самостална наука, и тада настаје психоанализа као покушај неког исцељења. Враћа се пагански однос према човеку као мери свих ствари. Најпре настаје антропоцентризам – васељена почиње да се врти око човека, и потом то кроз неко време доводи до разних патологија у области душевног живота. Човек треба да има одговорност и за себе и за друге. Одговарати за себе само пред самим собом је – трагизам, због чега раније или касније осећамо своју ограниченост и непотпуност, своју немоћ и неку слабост. И сваки човек осећа потребу за опроштајем, јер свако без обзира колико предиван он био, у тајним деловима душе настају неке помисли, јер човек није идеалан. А ми смо призвани на светост: „Будите савршени као Отац ваш Небески“, – говори Христос. И због тога светост укључује у себе осећај своје непотпуности, дубоку свест о својој греховности, али је то истовремено и вера у то, да ме велики Бог, Владика света и поред свега воли онаквим какав јесам. То умирује. Нисам ја сам себи судија, већ ми је Бог судија. Бог распет на крсту за мене – то је суд Божији. Узети мој грех на себе, узети моју бол, умрети за мене. Када осетиш да невини Бог узима нашу кривицу на себе, шта може да се појави сем благодарности? Љубав је када се човек стиди за себе и за друге људе, он осећа зло које они чине као своје сопствено. Осећа да је други човек учинио нешто, али се то тиче и мене јер сам и ја такође човек. То и јесте пуноћа оцрковљености, то и јесте живот у Цркви. Превод се руског: др Радмила Максимовић

Na koje mislis? S`andjelima.

Da samo što su Sveti Oci i te kako poznavalu jelinsku filosofiju prije nego što su postajali hrišćani i određene termine iskoristili za objašnjenje hrišćanske teologije.

Nema potrebe za tim zato što je Liturgija/evharistija = slobodna zajednica ljudi koje se odaziva na poziv božiji.

Ovdje se ne bih složio,jer ako ti pretpostavljaš duh koji postoji onda ne možeš da ignorišeš duševne sile čovejeka,kao što su mogućnost logičkog mišljenja i mašta,svtaralačke sposobnosti naučna i umjetnička djelatnost,osjećaj porodične i prijateljske ljubavi...u svakoj religiji duhovni nivo je na većem stupnju od duševnog.Taj radikalni dulizam odvojenosti duše i tijela je poznat kod gnostika ali realnost duševnih sila postoji ali postoji sa tijelom koji je hram duha svetoga. Da,ali nabrojaću ti dosta bendova koji koriste satanizam kao svoje viđenje svijeta.I to nisu klinci nego odrasli ljudi koji dobro znaju šta rade.Ako hoćeš malo se raspitaj prije nego što donosiš ovako naivne floskule.Znači nije to tinejđerski bunt kako želi da se predstavi,ljudi na važnim društvenim fukncijama prihvataju taj način života,nije to nimalo naivno.I sledeće ja te pitam zašto ne kkritikuješ te vjerske sisteme,ti se izvlačiš na njihovu malobrojnost?Zar nije to malo licjemjerno?Po tvojoj logici hrišćani su opasniji od neke tamo dijabolične sekte koja prinosi ljduske žrtve,poziva svoje članove da treba ubijaju kad im se ponudi prilika, kradu, podmeću, sabotiraju, kidnapuju siluju i ritaualno žrtvuju malu djecu.Ako ti je izgovor njihov mali broj onda stvarno nema mnogo smisla. Ti imaš onda problem sa viđenjem hrišćanstva,kada kažeš da je pesimistično.Ajde da si bar objetkivan rekao bi da je optimistično.Jer mislim da je preobraženje tvorevine na kraju vremena - eshatologija (koja će da izgori u plamenu ali će istvoremeno u tom plamenu da se preobrazi) vaskrsenje mrtvih,jedna vrlo optimistična ponuda.Hriscanstvo tezi ka dovodjenja kosmosa u besmrtnost a satanizam na vracanju kosmosa u kaos.Da ne podstiče na intelektulani i duhovni razvoj bilo bi tačno da crkva nema jednog Sv.Vasilija Velikog,Sv.Jovana Zlatoustog,Sv.Grigorija Bogoslova,Sv.Simeona Novog Bogoslova bezbroj svetih Episkopa i sveštenika, zatim ratnike duha,egipatske pustinjske oce,svetogorske monahe,podvižnike...to bi bilo tačno,samo da hrišćanstvo nije uticalo na kutlurno-civilizacijski napredak čovječanstva ali sticajem okolnosti jeste i dala je velikane na tim poljima. Drugo pravoslavje ne poznaje metafiziku u tom filosofskom smislu,takva metafizika je atrofija duhovnog napretka čovjeka koje nudi hrišćanstvo u njegovom ostvarivanju kao ličnosti.Znači : Pravoslavlje= Biblija + Dela svetih otaca + Zivot svake licnosti u Crkvi + Liturgija Otkrovenje = Svedočenje živim licnostima da je Hristos Bog kroz 2000 godina. Cilj svakog hriscanina je postati Bogom i privesti kosmos u besmrtnost. I to za Dekarta ti stvarno nisi čitao filozofe posle njega?Istorija filozofije se dijeli od antike do Dekarta,ali imaš i drugi dio od Dekarta do Eugena Finka.Dekart nije neki autoritet u toj oblasti. I ne vidim ništa sporno kod te rečenice Galileja. Ovako da raščistimo problem.Niče je bio teista nikako ne ateista,satanista ili nešto slično.U idealu Natčoveka je stvorio ličnost kojoj je on sam težio da ostvari kao potpuna ličnost.Znači svim svojim bićem je težio u da se sjedini sa tom ličnošću i pozivao na prevazilaženje sopstvene ništavnosti.Njegova bliskost je u tome zato što i pravoslavlje nudi susret sa ličnošću samo ne apstraktnu kao kod ludog Ničea nego sa Bogočovekom Hristom koji je prisutan u Liturgiji.

Ne,mi ga samo doživljavamo kao hrišćanina.Sveti Oci su rekli "svaka duša je po prirodi hrišćanka".On to nije bio,ali zanimljivo je da je u u svojim djelima uzeo zaratustru,pustinjaka,za svog lika.Niče je bio blizak hrišćanima jer ih je kritikovao a samim tim i poznavao što je zanimljivo u svakom slučaju. Ne odnosi se samo na rimokatolike nego i na protestante.Ta kritika je potpuno opravdana jer je odvojena od saborne misli vaseljenkse crkve.Papski primat i njegova "nepogrešivost" su stvar dogme koja je došla posle raskola da ne pominjemo još mimoilaženja.Protestanti su otišli još dalje,odbacili su vaseljnske sabore,ne poštuju ikone,rukopolažu žene za sveštenike itd.. .Prvo ovo što si napisao "duhovna smrt" se ne slaže sa tvojim stavovima jer ne prinzjaješ bilo kakvu dušu i duhovni entitet našeg postojanja,tako da ne mogu da uzmem za ozbiljno tvoju tvrdnju da je hrišćanstvo duhovna smrt. Drugo pošto se ti postavljaš kao veliki kritikant hrišćanstva,koliko sam mogao da vidim ateista si sa prmjesama agnosticizma,nešto kao parola "hleba i igara - sve jedno je na kraju i nestajemo u zadahu naše truležnosti"..pošto slušaš dobru većinu black metal bendova koja se bave tematikom satanizma/okultizma .Mene zanima,kako ti kao kritičar vjerskih sistema opravdaš činjenicu da satanisti otvoreno kažu da su oni za destrukciju, za ubistva, za podvale u društvu, za razaranje eshatološke perspektive čovečanstva bilo u sekularnom ili u sakralnom smislu.Zar ne bi trebao najpre da počneš kritiku najopasnijih verskih sistema a ne najbrojnijih?

Da ali nije govorio da Boga nema,nega da su ga ubili.U ''Veseloj nauci'' (1882.) ruga se ateistima koji nastavljaju da žive kao da Bog postoji: ''Gdje vam je Bog? Zar se izgubio? Ili se sakrio? Boji li se nas? Je li otišao na brod? Iselio? … Gdje je otišao Bog? Reći ću vam! Mi smo ga ubili – vi i ja! Svi smo mi njegove ubice!'' Niče je osjećao da je na zapadu došlo do ubistva Boga u srcima ljudi.A i šta reći za čovjeka koji je Dostojevskog nazvao većim ludakom od njega i njegovim učiteljem.

Ah,umjetnici su uvjek takvi... http://www.youtube.com/watch?v=Beu3ZLr-UEA edit : to za ružna je stvarno neistina.Prava je slatkica.

Šta imaš protiv Bjork,govori!?

MONAH GEORGIJE, SVETOGORSKI PODVIŽNIK Монах Георгије (Витковић) Због занимљивости поменућемо неке моменте из животног пута Бранка Тома Витковића родјеног 1920 год. у Мирусама.Године 1938. одлази у подофицирску школу у Пабац коју са успјехом завршава.Заробљен је у Требињу 1941. год. као под официр југословенске војске од стране Италијана.Спроведен је у логор у Рим,гдје је остао као заробљеник до септембра 1943. год.Неко је одкупио његов излазак из затвора,уплативси 3.250 лира.Послије одлази у Њемацку у Минхен.Ту наставља сколовање.Прво заврсава гимназију,затим електротехницки факултет.Године 1954. одлази у Париз на теолоски факултет(Институт Св.Сергеј) и успјесно га заврсава. Говорио је висе страних језика(њемацки,италијански,руски,француски и енглески).Након теолоских студија одлази у Јерусалим гдје борави дузе врјеме.Из Јерусалима одлази у Цариград,гдје трази одобрење од цариградског патријаха за улазак у Свету Гору.Године 1959.долази у Свету Гору у српски манастир Хиландар.Ту се замонасио под именом Дјордје-Георгије Витковиц.Умро је у септембру 1972. год. Autor: Starac Josif Vatopedski Izuzetno je smelo da čovek veruje da može opisati život nekoga ko je prijatelj Božiji, ko je duhovan i kao takav prema Sv.Pismu "sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje"(1.Kor 2:15). Stoga nećemo opisivati njegov život, već ćemo jednostavno dati minimalan doprinos načinu života kojim je živeo, budući da je bio naš poznanik. Ovaj "najsvetiji" čovek, kako ja bez oklevanja opisujem brata Georgija, bio je poznat kao Branko Srbin. Obratio se našem blaženom Starcu Josifu Isihasti kako bi dobio duhovne savete, u vreme kada smo mi živeli u Novom Skitu. Tako smo se i upoznali sa njim i poznavali ga sve do kraja njegovog života, koji se prerano ugasio. Njegova braća u svetome manastiru Hilandaru bolje poznaju razloge zbog kojih se on okrenuo pobožnosti. Stoga ćemo ostaviti njima da to opišu,dok ćemo mi samo ispričati o onome što nam je on preneo. Treba reći da iako prvobitno nije dobro znao grčki, on je izbegavao i da priča o bilo čemu što nije bilo na duhovnu korist. Bez obzira na to, u njemu kao da se razbuktalo božansko ushićenje pa se revnosno držao čak i najbeznačajnijih pojedinosti u našem bratstvu. Mogli smo naučiti mnogo iz njegovog savršenog držanja, naročito iz njegovog tihovanja kao jednog od njegovih osobitih darova. Jedno od prvih pitanja koje je postavio Starcu glasilo je : " Zašto je blagodat Božija koja ga je najpre posetila kako bi ga privukla dobru, oslabila sada kada je došao do njenog izvora, Svete Gore, kako bi nastavio svoj život u monaskoj rasi ?" Onda je naš Starac veoma strpljivo, govoreći veoma sporo kako bi ga Georgije sve razumeo, objasnio kako stoje stvari i kako se blagodat obično ponaša prema onima koje priziva na duhovnu pozornicu. Kasnije se blaženi Georgije pitao da li je možda neophodno da se vrati u Francusku- na mesto gde ga je tokom studija posetila blagodat Božija i kad su mu se otkrile božanske tajne- jer je ona oslabila sada kada je on došao ovde i bolje je spoznao. "Nije oslabila, dete moje", objašnjavao je Starac," niti će ikad, jednom kad se ustale duhovni darovi. Ono što se sakriva je osećaj prisustva blagodati, ali ne i njeno stvarno prisustvo. Blagodat Božija se obično projavljuje na dva načina. Jedan se opisuje kao 'sila' blagodati, a drugi kao 'osećaj' blagodati,jer nam je kao takva razumljivija. Blagodat Božija je uvek prisutna u vernima, jer bez nje niko ne bi ostao verujući. Ipak, ona se projavljuje odnosno postaje očigledna kad treba utešiti ili prosvetliti osobu koja je iscrpljena ili je u neznanju ili u opasnosti da ne podlegne sopstvenim iskušenjima. Blagodat Božija se projavljuje na očigledniji način, "kao osećaj", kako bi ti pomogla da se odrekneš pređašnjeg načina života i stavova i usavršavaš upokajanju koje je već otpočelo. U početku si neprosvećen i dovodiš u pitanje misterije vere i praktičnost duhovnog života. Prvi stupanj je "odricanje od sveta" i "povlačenje iz sveta". Blagodat tada odstupa; njeno vidljivo prisustvo je skriveno tako da možeš smerno i u potpunoj poslušnosti Božijoj volji da je zadobijaš kao rezultat sopstvene borbe. Zbog ovoga se blagodat ne projavljuje tako jasno sada kao što se projavljivala na početku kada te prizvala." Ovim rečima je Starac uverio pobožnog Georgija. Od tada, ne samo što nikad više nije pomišljao o povratku u Francusku već se nikada nije razdvajao od starca i smatrao ga je svojim duhovnim ocem. Ostajao je sa nama koliko god je želeo a zatim bi se vraćao u ruski manastir Svetog Pantelejmona - ali ne u sam manastir jer je želeo da izbegne udobnost - već u "stari manastir" ( Stari Rusik ), visoko u brdima, kao kakav odabrani stražar. Blaženi Georgije ne samo sto je zadržao tihovanje, već i strogi post. Jeo bi samo suv hleb sa vodom, osim kada je morao da se pridruži bratiji ili ide do nekog manastira gde bi sedao za zajedničku trpezu i jeo sa umerenošću. Živeo je u strogom siromaštvu i nije imao skoro ništa osim rita koje je nosio. Čak je i ta odeća bila vrlo skromna. Jednom je boravio u manastiru Svetog Pavla, ali je oduvek više voleo tišinu i odlazio je na mesta gde je mogao živeti bez briga i u miru, kako bi bio u stanju da se neprekidno usavršava u Isusovoj molitvi. Ravnodušno je izdržao dve telesne rane koje su ga uvek mučile, ali se on nikada nije postarao da im pronadje leka. U vreme kada je studirao i radio u Evropi, povredio je kolena u jednoj saobraćajnoj nesreći. Pobrinuo se za povrede na vreme, ali su od tada njegova kolena ostala osetljiva. Mučila su ga i pretvarala se u otvorene rane kada je kao monah satima stajao ne tražeći nikakvu terapiju. Zamotao bi noge u bilo kakve krpe koje je mogao da pronađe, ali je govorio kako ga ona jako bole. Njegov napor je bio vrlo očigledan i drugima. Drugu rana su bili njegovi krajnici. Bili su toliko osetljivi da mu je grlo bilo natečeno i bilo mu je teško da govori. Istrpeo je ovaj problem bez ikakvog roptanja i medicinske nege, obmotavajući neke krpe oko vrata. Boraveći u Starom Rusiku, gde su zime bile oštre a temperatura padala nekoliko stepeni ispod nule, nije koristio nikakvo grejanje niti je zapalio ijedno drvo iako ga je naokolo bilo u izobilju. Niti se pokrivao odgovarajućim ćebadima, iako je mogao samo da je hteo. Ovako surov način života je bio njegova "vladavina prava" i ove neumorne navike se nije odvikao nikada, do kraja svog života. Jednom je napustio ruski manastir i boravio je sa nama u Novom Skitu. Ustupio sam mu moju malu keliju na skoro šest meseci. Bila je okrenuta ka moru i nalazila se iznad pećina. Monasi iz Starog Rusika su ga tražili pošto je on bio čuvar. Verovatno im je bio potreban jer ih je bilo svega nekolicina a imali su tako mnogo obaveza. Jednom kada sam ga posetio rekao mi je da monasi insistiraju da se vrati u Stari Rusik. Zbog toga što je on to odbio, oni su ga nazvali "ludim". Onda sam mu ja rekao :"Nema veze brate Georgije, pusti ih neka te zovu kako hoće, nemoj da tuguješ. Budi im poslušan i dobićeš zaslugu od Gospoda." Zagrlio me a njegove su se oči ispunile suzama. Nakon toga se vratio u manastir i neumorno je nastavio sa svojim surovim načinom života, jedući samo suvarke i pijući čaj, i ne dopuštajući sebi nikakve druge lagodnosti. Povrh svega morao se boriti i sa zapaljenjem krajnika i otečenim grlom. Spavao je samo tri sata na boku dok je ostalo vreme stajao. Bio je nepokolebljiv u ovome. Zbog toga su mu noge stalno bile nateknute a iz rana je curela nekakva tečnost. Ovaj sveti čovek imao je još jednu strogu naviku. Nikada ne bi pristupao Svetom Pričešću a da se nije dobro pripremio i podrobno ispitao svoju savest. Kao što sam ranije spomenuo, prošli smo pored grobnice našeg Starca Josifa pre nego što je on napustio malu keliju u Novom Skitu kako bi se vratio u Stari Rusik. Poljubio je grob sa pobožnošću. " Da je nas Starac živ"' rekao je '"uvek bih ostao sa njim". Njegov odnos sa našim starcem nije bio puko poznanstvo. Bila je to povezanost, duhovna veza koja je poznata svim učenicima koji su ikada imali učitelje ili još bolje svima onima koji su poslušni svojim duhovnim očevima. Neke od stvari koje smo uvideli kod ovog svetog čoveka uverile su nas u tu povezanost. Kad god bi se Starčevo zdravlje pogoršalo, otac Georgije se pojavljivao a da ga mi nikada prethodno nismo pozvali niti znali gde se nalazi. Poslednjih dana starčevog ovozemnog života, dok je nama rečeno da idemo u svoje kelije, on je ostao kraj njega držeći poveće parče kartona i pokušavajući da stvori malo svežeg vazduha jer je Starac imao poteškoće sa disanjem. Stoga, je on bio jedini koji je svedočio o poslednjim rečima i odlasku našeg Starca. Takođe je usrdno ponudio svoju pomoć i tokom pogreba. Bio je i prvi koji se niotkuda pojavio da ponudi svoju pomoć tokom iskopavanja tela, iako čak ni naši najbliži nisu znali za ovaj događaj. On je sačuvao našu zajedničku duhovnu vezu i mi smo ga voleli kao našeg istinskog duhovnog brata. Ipak, nismobili blagosloveni da budemo prisutni ni na njegovoj sahrani ni na opelu. Uznemirili smo se čuvši za naš poslednji rastanak. Ali smo srećni zato što se njegov život ugasio nakon što je on postao savršen primer istinski predanog, trudoljubivog Svetogorca, koji je očuvao predanje otaca koliko god je to moguće i posvedočio o trijumfu Pravoslavlja. On je takođe ponos svetogorske tradicije, koja neprekidno pruža svedoke svog predanja. Zaista, on je postao svetao primer za poštovanje vernom narodu njegove ranjene i gonjene zemlje Srbije. On im nudi određenu nadu da je njihova sloboda blizu,milošću Hrista, našeg istinskog Boga, Njegove Presvete Majke Marije i našeg velikog svetog Save, koji je istinski zaštitnik ove zemlje. Sveti manastir Vatoped, starac Josif monah, septembar 1988 Prevod sa engleskog Jovana Čonjić 26 avgust 2010 god.

Nije bio hrišćanin ali je u svojoj ideji Natčoveka pokazao svoju težnju ka Bogočeveku.A neću da pominjem koliko hrišćana poznajem kojima je Niče poravnao put do hrišćanstva svojim djelima "Tako je govorio Zaratustra".Uostalom imamo ga kao naiskrenijeg kritičara zapada i hrišćanstva na istom.Otac Serafim Rouz u svom djelu "Nihilism: The Root of the Revolution of the Modern Age" je za njega rekao : "...Nietzsche, in calling himself Antichrist, proved thereby his intense hunger for Christ.."