SixStepsOnTheMoon

Мислим да је то рекао за глупана,лудаку нема помоћи психитерапије,њему само Бог нека је у помоћ За покретача ове теме ево један уџбеник,али и за све оне које занима психотерапија,овога пута у искуству Светих Отаца Митрополит Јеротеј Влахос - Православна психотерапија,наука Светих Отаца http://www.4shared.com/document/a5R_RCJh/_2__PRAVOSLAVNA_PSIHOTERAPIJA_.html Митрополит Јеротеј Влахос

Опасност фундаментализма Проф. Гергије Манзаридис Проф. Георгије Манзаридис Фундаментализам се типолошки јавља као борбени конзервативизам. Док се конзервативизам ограничава на мирно одржање традиције, фундаментализам предузима њено динамично утврђење и истицање наспрам сила, које он види да јој прете. Конзервативизам остаје посвећен прошлости, јер у њој лоцира истину, док се фундаментализам активира у садашњости, креће се ка будућности, истичући искљу-чиве и неоствариве ставове из прошлости, борећи се против сваке силе која може да их угрози. Ни конзервативизам ни фундаментализам не представљају аутентичне феномене традиције. Први се прикива за прошлост и не интересује се за органско распрострањење традиције на садашњост и будућност. Други се интересује за садашњост и будућност, предузимајући њихово оживљавање непроменљивим ставовима из прошлости. Предање Цркве се, међутим, не прикива ни за прошлост, ни за садашњост, ни за будућност. Оно види време натопљавано вечношћу, види га као простор учешћа у вечности. Фундаментализам, упркос свом, у основи, религијском пореклу, није чисто религијски феномен, нити наравно политички или друштвени. Уосталом, колевка фундаментализма, који претећи расте у нашем друштву, није структура друштва или његова политичка организација, већ човекова личност. Зато се, између осталог, не испољава само као феномен одређених религијских или социјалних група, већ и као стање које прожима читаво друштво и свакога по на особ. Речено значи да фундаментализам не потребује само социолошки, него и богословски приступ. Уколико Социологија може да приступи феноменологији фундаментализма и укаже на његове везе са друштвеним околностима, богословље може да уђе дубље и проучи његову онтологију. Социолошки приступ, међутим, има извесну урођену потешкоћу. Од свог оснивања, Социологија је имала тежњу да занемари, па чак и презре, значај религијског чиниоца. Понекад маргинализацијом религиј-ског живота, понекад његовим ограничењем на сферу приватног, а понекад потпуним његовим напуштањем, била је у немогућности да констатује његову истинску улогу. Али и по својој природи, Социологија се, као феноменолошка наука, не интересује за онтолошку истину. Утолико више се не интересује за личност, која има превасходну вредност за приступ фундаментализму и његово тумачење. Личношћу и онтолошком истином првенствено се бави богословље. Зато је и његов значај по овом питању пресудан. Природно је пак да многе констатације Социологије, на феноменолошком пољу, олакшавају дело богословља. Али и богословски приступ фундаментализму не треба сматрати једноставним и једнозначним. Начини на које се богословље схвата, не само у ширем хришћанском, него и у православном свету, су многи и међусобно различити. Речено се у главном запажа на пољу такозваног академског богословља, које се не храни непосредно црквеним искуством. Произвољности и лична тумачења овде могу да доведу до потпуног помрачења богословске истине. Аутентично православно богословље претпоставља, или лично учешће у црквеном искуству, или поверење према онима који то искуство имају и изражавају га. На основу православног богословља, израженог од Светих Отаца Цркве, можемо да дођемо до корисних смерница за схватање и превазилажење фундаментализма. Као што смо већ рекли, фундаментализам изражава централне проблеме нашега времена. У крајњој анализи, изражава проблем људске личности, онако како се он данас доживљава. Непрестано продубљивање расцепа у човеку попримило је, у наше дане, најшире димензије: запоставило је јединсто које негује религијска вера, растурило кохезивне везе друштвеног живота, уопштило неутемељеност људи и дало драматични карактер трагању за тачкама ослонца. Фундаментализам, као покрет за заштиту извесних темељних (=фундаменталних) начела, која су постојала у прошлости и сматрају се од животног значаја за садашњост и будућност, изражава то трагање. Посебно у времену попут нашег, трагање за неким ослонцима се не истиче као излишан луксуз, већ као животна неопходност. Из угла православног богословља, које не раздељује, несторијански, религијски живот од друштвеног живота, феномен фундаментализма је превасходно богословски. То важи, не само онда када се појављује у свом типично религијском облику, већ и када се појављује као друштвенополитички и антрополошки феномен. Фундаментализан трага за оним што је темељно (=фундаментално), које поистовећује са апсолутним. То трагање је у крајњој анализи богословско. Одговор пак који се даје, обично није богословски, виђено из угла макар православног богословља. Речено се збива зато што се то темељно не поставља на пољу нествореног, већ створеног, које се сматра и једино стварним. Апсолутизовање пак створеног представља основну богословску омашку, која укида суштину Хришћанства. То апсолутизовање значи затварање у овосветскост; значи, у крајњој анализи, идолопоклонство. Апсолутизовање створеног истовремено сакати антропологију и истину о људској личности. Створено, као пропадљиво и пролазно, налази се унутар граница смрти. Према томе, оно не може да избави човека од страха од смрти и пружи му слободу и пуноћу. Не може да му помогне у његовом усавршењу као личности. Несигурност и осећај празнине, који доводе до рађања фундаментализма, нису етичка, већ онтолошка стања. Фундаментализам нема стварну онтологију, али му полази за руком да убеди своје припаднике да, на место онтологије, прихвате морализам или деонтологију. Ту се налази његова главна заблуда и слабост, али одатле и извире његов фанатизам и непоправљивост. Фундаментализми свих нијанси апсолутизују створене елементе: законе, правила, форме, начела. То се дешава, или стога што се нестворено уопште не познаје, или стога што се нестворено поистовећује са створеним компромисним средствима, кроз која се пројављује у свету. На онтологијама, које су ограничене оквиром створеног, темеље се, не само очигледно религиозни или и нехришћански, него и хришћански фундаментализми. Онтологија пак уоквирена границама створеног је богословски неутемељена и непостојећа. Тако у свим случајевима фундаментализма недостаје истинска онтологија, која ствара отварање ка нествореном, и самим тим се искривљује усавршење човека као личности. По хришћанском учењу, човек није самобитан, већ постоји у односу са Богом. Крајњи онтолошки почетак човека је небиће. Потоњи његов почетак је творачка воља Божија. Човек је потенцијално личност или ипостас. Његово усавршење као личности или ипостаси, што представља и циљ постојања човековог, остварује се усхођењем ка првообразу. То је истоветно са његовим отварањем ка нествореном. Без тог усхођења, човек остаје утамничен у простору и времену, робујући пропадљивости и смрти. Није тело тамница душе, него је читаво биће његово тамница његове ипостаси или личности. И пошто је то усхођење осујећено његовим потчињењем греху и смрти, остварење усхођења пружа се као Христов дар личности, којој се јавља истински човек. Фундаментализам не зна истину личности и личносног. Не прихвата дакле да је истина лична, нити да учешће у њој има лични карактер и да се остварује личним ритмовима, који се узводе до часности и слободе човека. Позива се на истине, али одриче истину живота и слободе. То се лако схвата, јер се чулна уверења, логички облици, установљене конструкције и етичка изопштења, уверљивије показују и лакше гањавају човека. Уосталом, када губи суштину, човек се често везује за форму. Ограђује се објективним уверењима, која долазе да подупру његову личну несигурност. Пуни се морализмима, да би покрио своје егзистенцијалне немире. Пада још и у самозаблуду, унутрашњом надменошћу, да тобож чува светиње или и самог Бога, прикривајући сопствене несигурности. Историја фундаментализма је историја очајног покушаја човека да своју унутрашњу празнину покрије објективним уверењима. Иако се фундаментализам сматра новим феноменом, он има веома старе корене. Формална указивања и оповргавања фундаменталистичких феномена видимо да је вршио сам Христос у јудејском друштву Свога времена. Јудеји, који су осуђивали Христа да преступа Мојсијев закон и скрнави Суботу, бивају изобличени Христом да апсолутизују текстове Писма, а не могу да схвате њихов дух: „Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни; а баш она сведоче о мени; и нећете да дођете к мени да имате живот“ (Јн.5,39-40). Бивају изобличени да се усредсређују на једнострано схватање слова Божијег, а равнодушни су према самом Богу; да апсолутизују форме и облике, а не могу да се избаве од светских ослонаца. Зато су и очекивали Христа као Месију који „остаје довека“, дакле у уверењу створеног, и саблазнили се, када су чули да ће Син човечији бити распет. Прибегавање објективизацији предања је увек лакше и психолошки убедљивије решење за покривање унутрашњих празнина, посебно у кризним периодима. Особито на пољу религије: светоотачки списи, форме и канони Цркве, установљени ауторитети, претварају се у символе груписања и арсенала за одбрану субјективних избора и пораз непријатеља. На тај начин се рађа сурови фундаментализам, који усмрћује истину вере и обожује форме и њихову објективизацију. Тај фундаментализам се обично показује утолико суровији, уколико је већа сигурност у предање које брани. У том случају предање се не схвата као начин живота, већ као објективно слово, да би покрило духовну празнину. У ствари ту не влада предање, већ нека његова сасушена љуштура. Не постоји традиционалност, већ нападни конзервативизам или ревност „не по разуму“. Хришћански фундаментализам је повезан у новије време са Протестантизмом, у чијем окриљу је задојен млеком, али је постепено у великој мери отупио секуларизацијом. Упркос томе, нису престале да постоје протестантски фундаменталистички изданци зилотског духа и апсолутистичких захтева. Православна Црква је по природи својој апсолутна. Ревност Божија се не налази на маргини, већ у њеном срцу. То је, међутим, ревност „по разуму“ и иде упоредо са истинским богопознањем, које је заједништво са Богом љубави. Православна Црква не прихвата створено за свој темељ, као што се дешава у фундаментализму. Од тренутка када се то деси, Православље престаје да постоји или тачније – на основу православног богословља – престаје да постоји Хришћанство, јер се од створеног чини идол. Опасност тог застрањења увек постоји као претња Православљу. Ако пак Православној Цркви прете фундаменталистичка расположења одоздо, тј. од лаичких миљеа, Римокатолицизму прети образовани фундаментализам одозго, тј. од врха црквене управе. Богословским критеријумима којим смо приступили фундаментализму, чини се да се, као његов кров, показује папски примат. Тај фундаментализам, који се креће по врху, има веома шире последице. Одсуство искуственог богословља, формализација духовног живота, свођење црквеног предања на папски примат и узвођење Еклисиологије на папску власт, ствара огромно фундаменталистичко искушење, које већ много векова обитава у римокатоличкој црквеној управи. Насртаје тог искушења, које се понекад бори са ванхришћанским фундаменталистичким покретима, или се изражава у виду Уније, често прима и Православна Црква. Православна Црква је у крајњој анализи радикална. И само као радикална може да не буде фундаменталистичка. Само када се одриче својих темеља на пољу створености и остаје отворена на пољу нествореног, одржавајући живим лични однос са нествореним Богом, постоји као Православна Црква. Та одричност, која се збива одричним (=апофатичким) богословљем, не значи релативизацију или напуштање њених догматских темеља. Насупрот, Православна Црква се занима и појединостима догмата, и заступа став „када је о Богу реч ни најмања ствар није мала“. Осим тога, она иде ка одрицању свих створених елемената, јер они по природи својој немају могућности да сместе нестворено. Када православни види своје корене на пољу створеног, он постаје фундаменталист. У том случају, не да се само не храни на истинском извору Цркве, који је лични однос са нествореним Богом, него и изопа-чује свако лично општење. У крајњој анализи, изопачује сваки однос љубави и слободе, јер га искључује као компромисан и сумњив. За њега је створено сигурно, јер се чини непоколебивим. То, међутим, представља основну богословску неумесност. Непоколебиво не постоји као дат облик, већ као очекивани живот. Уз православне богословске критеријуме, који се сумирају у онтологији нове твари, хришћански фундаментализам представља изопачење хришћанске истине, прављење идола од Хришћанства и порицање нестворене Цркве. Отварање ка нествореном је отварање апсолутној љубави и апсолутној слободи. Тачније, то је отварање личном Богу љубави и слободе. Вера у тог Бога је неспојива са фанатизмом или мржњом према другима; она је неспојива са фундаментализмом. На крају треба рећи да се данас распространио и извесни научни фундаментализам. Тај фундаментализам, покривен огртачем науке, изгони, као фундаменталистичке, све тежње које се не поклапају са његовим прописима. Сматрајући за истинско само научно знање и одбацујући било шта што се не потврђује научном методологијом, он затвара човека и његов живот у нечовечне и мртве облике. Тај сурови фундаментализам, који данас као најглавније оружије користи науку биологије, оспорава сваку духовну и етичку стварност и поистовећује човека са његовим биолошким функцијама. Тако постаје изузетно опасан по човека и цивилизацију. Георгије Манзаридис Професор етике и социологије хришћанства

Добро,ми смо после толико вјекова сазнали разумијевање природних појава,открили смо неке нове планете,свемир се непрестано шири...али и данас као и тада увјек смо у заостатку,само што је он данас мало другачији,jер имамо већи број информација.Немамо проблема са тим како настају муње,зашто пада киша,зашто се свремена на вријеме земља тресе,али смо у заостатку на многе друге ствари.Таква је Премудрост шта да се ради,необухватива је,увјек има нешто ново Али таква врста знања јесте добра али није довољна.Да ли ти исповијдаш непоновљиву личност?Ако да,шта ти као непоновљива личност очекујеш?Суштина је у личности. Па знаш како,фундаментализам који помињеш је опасан сам по себи.Он јесте присутан у свим религијама,али,ето ја се ослањам на Православље тј. хришћанство,па кажем да он у својој основи није фундементалан.Битно је да суштину било које појаве,у овом случају је то хришћанство које рецимо покушава да ти се наметне,процјењујеш не по њеном искривљавању,већ по њеном правом смислу и назначењу.Тако се о Хришћанству мора говорити увјек из перспективе његовог истинског смисла.Тек тада у свијетлу његовог изворног значења можемо да истински критикујемо увјек могућа и рекао бих неизбјежна одступања и искривљења (зато треба познавати историју Цркве у којој је увјек било гужве и ово-оно).Али да би тако могао да резонујеш ситуацију око себе и приступаш још са одређеном објективном критичком базом,непоходно је познавање Хришћанства у њеном неком мало другачијем облику,јер ако видимо острашћене православце око нас,онда мора да има неки проблем у њима који може да се исправи али је самим тим већи у нама. (ово задње је Хришћански гард,увјек се постави као да си ти крив и бићеш побједник,самим тим остављаш простора за Истину ) П.С.-Кад већ поменусмо фундаментализам,поставићу текст на православљу па скокни да га прелисташ - одличан је. * "--- Провјерићу књигу.А кад си се већ понудила,препоручићу ти један наслов,само да видим можда га нађем у пдф-у.До тада,ево једног дијалога православног хришћанина са атеистима на локалној телевизији у Америци.У питању је Грк,видјећеш како су атеисти позитивно изненађени несекташким приступом.Занимљив дијалог... http://www.youtube.com/watch?v=We9TrLf4nx8&feature=related http://www.youtube.com/watch?v=r3cQE1Gnu4Q&feature=related

Право у центар...

Па,не мораш увек да упознаш теизам да би га одбацио, можеш га одбацити из неких сасвим личних неинтелектуалних разлога,то схватам. Једноставно не осећаш призив. Али такви атеисти никада неће да правдају свој атеизам било чиме. Једноставно не верују, али поштују оне који верују и не раде ништа да би овог другог који вјерује било чим омаловажили.То је оно на шта је мој претходни пост имао циљ,уствари то је основни осјећај према људима који су другачији,да не причам о мало са хришћанске етике гледано бруталним позивима на које нас Христос позива када каже : "Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему..." Чекај,хоћеш да кажеш да су људи из наше историје били заосталу у односу на нас?Реци у ком погледу?Нећу се залијетати са доприносом хришћанства науци какву данас знамо и остало... Тачно тако и зато не знам како да узимам за озбиљно атеисте који се баве оваквим стварима на својим атеистичким форумима : Разумио сам ја да је то тек оформељена заједница људи,и колико сам могао да видим на те теме су углваном рапсрављали 3-4 члана,али издвојио сам примјере да се види како не треба да изгледа атеиста.То су анти-теисти,значи имају отворен проблем за одређеном вјерском заједницом око њих,људи углавном исфрустрираног карактера,далеко од смирења и шансе за било какав нормалан дијалог.Да не цитирам овдје писанија појединих чланова,то би било већ превише.Довољно је ућу у њихову групу на фејбуку па да се види колико мржње имају према другима. Никада нисам био атеиста,мислим јесам али у покушају.То је било више неко клиначко острашћено фурање против нечега о чему нисам имао појма (а у тој својој фази сам мислио да знам много тога) али хвала БОГУ па дође и вријеме да се мало издувају вентили надутог Ега.

Не постоје хришћански блек метал бендови. Постоји само блек метал,е сад тематика је по укусу.

Хм,то више вуче на агностицизам,знаш оно - само опуштено - хлеба и игара. Неприхватање хипотезе о постајоњу Бога од стране "атеиста" се испољава на мало другачији начин,а то код нас можеш да видиш код већ поменутог удружења атеиста Србије - званично оформљеног.Дакле,то не значи само неруковођење свог живота вјером (иако је она неизбјежна) него просто брутално исмијавање сваком виду ирационалног приступа нечему.Овим нашим "балканским" атеистима би позавидјели многи пародичари..само не знам одакле да почнем,да ли њиховом интелектуалним калупом и оним клсичним богоборачким приступом Православљу,са непознавањем основне катихезе - одакле произилазе разне теорије и глупости,острашћени изливи својих размишљања који су последица претјераног некритичког сагледавања ствари покупљених из медија и жуте штампе а које се тичу првенствено на нашим просторима Православне Цркве.Данас има мало правих атеиста дубоког ума и уверења који су разумели Хришћанство па онда одлучили да не верују. У наше време то су већином ограничени паланачки псеудо-интелектуалци који су сувише лењи (или сувише неспособни и необразовани) да се уопште упознају са вером, размисле о свему, па донесу неки свој став и мишљење на основу тога. Они заправо и немају свој став и мишљење, осим "чим ја не разумем и не знам ништа о томе, мода да је нешто глупо". То је тужно стање свести. Да би био а-теиста, мораш прво упознати "теизмам" па га одбацити. Нешто о чему појма немаш, не можеш интелектуално да одбациш. Зато је св. вл. Николај рекао - "ако си прави атеиста, ти си на корак од Бога".

Живот ти је устани па пани - пани па устани - што ти дође нешто слично као Сизиф.Једина разлика је што је Сизиф живео прије Христа,а ми живимо после Њега,тако да и то котрљање камења можемо да искористимо на добро.

Satanisti su jako slabi ljudi. Toga radi oni šokiraju svojim izgledom, svojom pojavom. Ta pojava je koja nas plaši. Ako savladamo strah od njihove pojave, koja se samo jedna iluzija, nema ničeg iza njih... Logično, jer đavo je otac laži. On nema vlast na zemlji osim da laže i da vara i tako da zavodi ljude. Satanisti to nazivaju duhovnom silom, pošto sebe smatraju duhovno jačim od "običnih" ljudi koji su za njih samo niža stvorenja. Ovo se posebno ocrtava,pošto smo na ovom muzičkom forumu,kod Black metal muzike i uopšteno na toj sceni koja je najdalje otišla u pogledu slavljenja satane.Kod njih se primjećuje očigledna izopačenost.Sama ta potreba da se skrivaju iza nekih opasnih zlih maski,izigravanje neke mističnosti koja se prožima kroz zlo i melanholiju je već pogled na nedostatak i gubljenje ličnosti i stavljanje iste u neke iluzorne maske iza koje se oni uvjek skrivaju.Recimo ko nije gledao,može tu hladnoću da vidi na licima Zenne Lavey i Nicolas-a Schreck-a u sa voditeljem Bobom Larsonom - The First Family of Satanism. Posebno je karakteristično ispoljavanje egoizma i nadimanje gordošću.Za većinu satanista važi premisa "razum caruje".Potpuno suprotno od učenja Svetih Otaca o smirenju,ljubavi i sagledavanju svoje ništavnosti. http://www.youtube.com/watch?v=g71hpxR9UWM&feature=related

А како се испољава то "неприхватање" хопетзе о Богу од стране атеистички настројених мислилаца?Ајде,буди сада мудар па буди искрен.

Што би рекли брутално "underrated" бенд.У питању је Place of Skulls doom metal band from Knoxville, Tennessee. Discography Albums * Nailed (Southern Lord Records 2001) * With Vision (Southern Lord Records 2003) * The Black Is Never Far (Exile on Mainstream Records 2006) * As A Dog Returns (2010) EPs * Place of Skulls (Southern Lord Records 2002) * Love Through Blood (Outlaw Recordings 2005) http://www.youtube.com/watch?v=ObHPCfY4YUo http://www.last.fm/music/Place+of+Skulls www.myspace.com/placeofskullsdoom

Ух,бре,пазите да не повриједите некога тим tr00 сликама.

Ја поставих и одох Ма ето,можда неко налети и преслуша управо ради разбијања монотоније,јер није black или било који други бруталнији правац само уби-закољи,анти-релижн,окултизам...него да се види да је после музике у металу најбитнија порука која се шаље.Музика је само средство

Discography Maktesløs EP, Momentum Scandinavia 2004 EP, Momentum Scandinavia April 23rd, 2007 http://www.myspace.com/frosthardr

12 Ton Sledge Discography Nothing to Gain 2005 Line Up: Scott Davis - Vocals Joe Dunn – Bass, Backing Vocals Eric McMahon – Guitars, Backing Vocals Joe Franco - Guitars Michael Ohlson - Drums 1. Knuckles Are Coming 03:31 2. Nothing to Gain 03:30 3. The End 03:36 4. Turning Point 03:05 5. Slingin Ink 03:57 6. Tragedy 03:33 7. Diseased Brain 02:30 8. Lost 04:21 9. Misery 04:17 10. Conditioning Of Man 03:37 Total playing time 35:57 http://www.metal-archives.com/images/1/4/7/5/147550.JPG http://www.12tonsledge.com/ На њиховом сајту имате све пјесме за downaload.

Discography Unearthed 1995 Dissection 1997 Purification 2002 Unearthed For Dissection 2005 Live in Minneapolis 2005 http://www.myspace.com/officialcrimsonthorn http://www.last.fm/music/Crimson+Thorn

Twisted Into Form - Then Comes Affliction To Awaken The Dreamer http://www.metal-archives.com/band.php?id=77987 http://www.myspace.com/officialtwistedintoform

http://www.myspace.com/becomingthearchetype Zadnji album Dichotomy-ja je mnogo jak. Od albuma imaju : Albumi: Terminate Damnation 2005 The Physics of Fire 2007 Dichotomy 2009

Риа одличан је бенд.Овај други албум што си поставио сам преслушао и свидио ми се.Мада,нисам неки љубитељ треша али звучи као добра thrash classica

Пошто сам отворио тему,али вјероватно морам да чекам одобрење за њу,да видимо какав материјал имају Хришћани за овај подфорум Ево га брутални Crimson Moonlight http://www.youtube.com/watch?v=oSVFwetRxwo&feature=related http://www.youtube.com/watch?v=BC6Sj5toEbU

Нека се човекољубиви Бог смилује његовој души.Заиста један од ријетких бендова чији је цјелокупни опус дао много овом жанру и музици уопште. Сада слушам једну од мојих омиљених ствари "Act IV - Torn" са албума "Room V" и немам ријечи.А што је најчудније,овај бенд сам толико пута послушао а да нисам знао како изгледају њихови чланови,мало ближе.Свакако једна велика жал поштоваоцима оваквог бенда ће сигурно остати та,да немају ниједан лајв наступ са пуном поставом бенда.А то ће свакако ући у легенду прогресив метал музике а они ће се са Мајком слушати и слушати.

да,исти тај Аполо је одушевио на турнеји са Камелотом.Заиста има одличан глас. Браћа Грци

http://www.laguna.co.yu/index.php?m=naslov&id=397 а ускоро и http://www.imdb.com/title/tt1010048/ После прочитане књиге једино,сигурно знам да сам се добро забавио,а очекујем и да филм буде упола добар/занимљив колико и књига.