Bata Trokrilni

Da, "komuna" je kriva za sva stradanja.

Iz prve ruke imam informaciju da jedan od uhvaćenih likova i jeste snajperista.

Ne mora da znači da nešto s biciklom nije u redu. Mene leđa zabole zato što generalno imam problematičnu kičmu, pa mi ne odgovara dugo zadržavanje tela u istom položaju. Uz to, ako imaš slabe noge, ili voziš tešku deonicu uzbrdo, tebi se hteo-ne hteo opterećenje prenosi na mišiće trupa (leđa, trbuh...). A stražnjica svakako mora da utrne pre ili kasnije, jer sedište bicikla nikada ne može da bude udobno kao sedište u kolima, na primer. Ako te i mimoiđu bolovi, neće te mimoići znojenje, srastanje gaća sa kožom i ostale neprijatnosti.

To svakako. Ja ne bih mogao to ni da izdržim, sve i da imam savršen bajs. Najviše što sam prešao u jednom danu je 88 km, ali sve po asfaltnom putu.

Meni je guzica uvek na sedištu, ne umem da vozim stojeći. Offroad spustovima nazivam spuštanje niz nizbrdice na stazama i bogazama između sela u surduličkom kraju. Naravno da se niz one baš ekstremne ne spuštam na bajsu, šta je teško sići peške. Kao i kad se penjem - malo vožnja, malo planinarenje.

Malo guzica boli, ali ništa strašno.

Antikomunističke snage u Jugoslaviji nisu imale baš nikakvu šansu na kraju rata. Da su i imale neku brojnost, naoružanje i podršku, Rusi svakako ne bi dozvolili da zavladaju celom zemljom, jer je dogovor sa Čerčilom bio 50-50. Verovatno bi došlo do rasturanja Jugoslavije, pa bi se Slovenija i Hrvatska našle u zapadnom, a Srbija u istočnom bloku. Dakle - Srbija bi svejedno bila scijalistička, na ovaj ili onaj način. Ovaj način koji smo imali bio je mnogo, mnogo bolji od alternative.

Postoji za sport biciklizam. Ova tema je za sve koji voze bicikl, bilo iz sportskih ili nekih drugih razloga. Evo mog krša:

Ja sam sa New line kršem prešao preko 1000 km ukupno, mislim. Bio na remontu i ispao još gori nego pre remonta. Ali, nije bitno imaš li dobar bicikl, bitno je da si dobar biciklista.

Takvi smo oduvek bili, i zato ne treba da se silimo da budemo drukčiji. Ne trebaju nam stalni savezi, jer oni znače preuzimanje štetnih obaveza. Ono što nam treba jesu ad hoc partnerstva sa različitim akterima, zasnovana na poklapanju interesa.

Samo što nam sada i ne trebaju.

Pregazio staru vojsku i državu. Narod je nastavio da se bori i na kraju pobedio. Uz pomoć saveznika, naravno. Poenta je u tome što se Merkelova, za razliku od Hitlera, ne bi usudila ni da zapreti nekome da će da ga pregazi, a kamoli da to i učini. Prošle su devedesete, kada je Zapad bio koliko-toliko sposoban i voljan da nam ponešto i nametne silom. Sada nam nameće isključivo ono što dobrovoljno prihvatamo. Sve što je potrebno je da neko u nekom trenutku kaže - dosta.

A mi kažemo - aj i to da vidimo. Babuskera treba da se priseti da smo mi i jednom Hitleru rekli ne, a nećemo njoj.

E, ali mi zato kažemo - nećemo da ih uklonimo i tačka. Mi nećemo ući u EU, ali nećete ni vi ostvariti svoju viziju nezavisnog, celovitog i međunarodno priznatog Kosova, samim tim ni viziju odnosa na Balkanu kakvi želite da budu. Pa da vidimo ko je na većem gubitku. Da li mi, koji ćemo ostati uskraćeni za ulazak u EU, gde bi nam ionako po svoj prilici bilo gore nego sada; ili oni, koji se dve decenije upinju da preoblikuju Balkan prema svojim interesima i ne uspeva im.

Pričali, ne pričali, od 2008. na ovamo se ništa suštinski nije promenilo ni po pitanju rešavanja statusa Kosova, ni po pitanju pridruživanja Srbije EU. Tako da je tvoja prethodno izneta konstatacija suvišna - ako je tačna, mogao si da je izneseš u proleće 2008, a ako je netačna, nema smisla da je iznosiš ni sada.

Ne.

Bezočno licemerje. Vratiće im se ta "investicija" sa kamatom jednog dana.

I da nismo odbili ultimatum 1914. I da nismo zaratili na Bugare 1885. I da nije Karađorđe digao ustanak. I da nismo stali uz Austriju 1683-1699. I da nije Lazar izašao Turcima na megdan 1389. I da se nismo doselili na Balkan. Definitivno bi nam istorija izgledala drugačije. Idi begaj.

Mislim da ih drži Maja Odžaklievska.

Posle izbora će neko drugi biti na vlasti.

Prinove iz Sofije:

Osmog oktobra u Bratislavi. Pada se u subotu, klub gde se održava na pljuvomet od železničke stanice, možda i odem.

Ko hoće da vidi šta znači prava svirka i pravo mladićsko izgaranje jednog matorog benda, preporučujem mu Accept.

Štaviše, na nekim mestima imam utisak kao da će Jailbreak da zasviraju.

Imaginose, pričaš totalne besmislice. Nema ništa gore nego kad neko ko se izdaje za liberala pokušava da koristi realističke argumente. Mi Srbi smo mnogo glupi, pa ne znamo da treba biti "dobar sa jakim igračima", a Albanci su mnogo pametni, pa znaju i zato prolaze bolje od nas? Kako da ne. Lako je biti "dobar sa jakim igračima" ako su vam interesi kompatibilni. Ali, ako jaki igrači kao uslov da budu "dobri" sa tobom traže da se odrekneš dobara koja spadaju u vitalno jezgro nacionalnog interesa, onda se javlja problem. Ilustrovaću to na vrlo jednostavan način. Od početka svoje borbe za oslobođenje u 19. veku, Srbi su vodili borbu i za ujedinjenje svog naroda u jednu državu. To je bila potpuno legitimna ideja, za koju su se borili i drugi veliki narodi u Evropi. Sa završetkom Prvog svetskog rata, Srbi su ostvarili tu ideju - napravili su Jugoslaviju, državu u kojoj su živeli svi Srbi, plus još neki narodi sa njima. I "jaki igrači" u to vreme su nas podržali u tome. Sedamdesetak godina kasnije, neki od tih drugih naroda izrazili su želju da više ne žive sa nama i da se Jugoslavija raspadne. Mi smo rekli - OK, idite gde vam je volja, ali ne možete da sprečite nas Srbe da nastavimo da živimo u istoj državi, jer to je naš vitalni interes, to je ono za šta se dvesta godina borimo i podnosimo velike žrtve. Ovoga puta, "jaki igrači" nas nisu podržali, nisu hteli da dozvole da na ruševinama Jugoslavije nastane jedinstvena srpska država koja bi bila dominantna u regionu - i to je cela suština sukoba Srbije i "jakih igrača". Šta je trebalo da uradimo? Da zarad dobrih odnosa sa njima dobrovoljno prihvatimo da nas svedu na Beogradski pašaluk, da slobodno ubijaju, progone i obespravljuju Srbe u novonastalim susednim državama, da od zemlje koja je nešto značila u međunarodnim odnosima postanemo nečiji otirač? I da ih pritom i sa cvećem dočekamo? Naravno da politika Srbije devedesetih nije bila idealna. Naravno da su pravljene velike greške, loše procene odnosa snaga u regionu i svetu, itd. Ali, za to smo platili cenu time što smo ostali bez nekih pomenutih vitalnih dobara, od kojih smo neke možda mogli da sačuvamo da smo vodili mudriju politiku. Isto važi i danas - za odbranu onoga što danas imamo potrebna je mudrija politika od ove koja se trenutno vodi. Međutim, politika za koju se ti zalažeš nije mudrija. Ona bi dobrovoljno predala sva ta dobra, pa i više nego što su uspeli da nas nateraju da predamo i pritom bi još ubeđivala narod kako je to dobro, kako je to u našem interesu, kako smo mi ti koji su u istoriji bili agresori i zločinci, pa treba da se odreknemo te istorije i "dekontaminiramo" da bismo postali deo "Evrope", "zajednice demokratskih naroda" i slično. Da su ljudi poput tebe bili na vlasti devedesetih, ni ovo malo što danas imamo i branimo odavno ne bismo imali.