Bata Trokrilni

Pa da, lik se ponaša krajnje normalno, s obzirom na to da se nalazi na koncertu. Treba zapravo posmatrati ljude oko njega, tj. što su uopšte došli na cert, kad se ponašaju kao da su na sahrani.

Mislim da je Lukašenkova pozicija prilično stabilna. Tamo nema dovoljno jake opozicije koja bi bila alternativa. Većina ljudi zadovoljna je životnim standardom, živi se bolje nego u Ukrajini, pa i u Rusiji (istina, zemlja je u finansijskoj krizi u poslednje vreme, videćemo šta će biti). Ali zato ćeš sa Belorusima teško zapodenuti razgovor o Lukašenku u nekoj kafani u Minsku, ljudi ne smeju slobodno da pričaju. Mislim da se Lukašenkov položaj može uzdmati samo ako se ozbiljno zameri Rusima, iako se ovi u principu ne upuštaju u promene režima u drugim zemljama. Skorašnja Putinova izjava da je moguće ujedinjenje Belorusije sa Rusijom i jeste jedna vrsta pritiska. Ipak, ne vidim mogućnost da Belorusija postane antiruski orijentisana, ko god da dođe na vlast. Oni su već čvrsto integrisani sa Rusijom, koja neće dozvoliti da joj se ugrozi strateški položaj gubitkom Belorusije.

Krim se neće otcepljivati, niti će Rusija ohrabrivati tako nešto, pogotovo sada kad su proruske snage na vlasti u Ukrajini. Ako bi se Krim odvojio, verovatno bi i Donjecki basen i neke druge oblasti krenule za njima. To bi dovelo do podele Ukrajine, što Rusiji ne odgovara. Više joj odgovara da Ukrajina opstane kao cela, ali iznutra podeljena, gde svoju volju neće moći da nametne ni severozapad jugoistoku, ni obrnuto. Tako bi ta velika zemlja ostala trajno neutralna, tampon zona koja Rusiji treba da je fizički odvoji od NATO. Ako bi se Ukrajina podelila, zapadni deo bi odmah ušao u NATO, koji bi i na tom području izbio na granicu Rusije.

Nemaju Rusi koga da prodaju, nisu oni u Gadafijevoj službi. Niti njihove sankcije imalo utiču na Gadafijev položaj, to je samo kozmetička mera koja niti zaustavlja vojnu intervenciju, niti je podržava. Zato u Siriji do vojne intervencije neće doći, jer Rusi ne daju, iako je sirijski režim pobio više civila nego Gadafi. Kao što ne bi dozvolili da se kod nas ponovi 1999, ali džabe kad naši nisu to iskoristili i postupili malo odlučnije po pitanju severa Kosova. A propo Medvedeva, njegovi i Putinovi pogledi na spoljnu politiku su sasvim kompatibilni. Imaju njih dvojica razmimoilaženja (više po pitanju unutrašnje politike), ali su svesni da je za Rusiju dobro da postoji ambivaletnost i različite opcije, pod uslovom da one ne dovedu do većeg razdora. Kad se pogleda ruska istorija, ta zemlja je uvek po nekoj liniji bila podeljena. Ključno je pitanje samo da li trenutna elita na vlasti može u sebi na neki način da pomiri te oprečne ideje i podjednako ih stavi u službu nacionalnog interesa. Putin i Medvedev za sada uspevaju u tome, igrajući uloge dobrog i lošeg policajca. Osećam potrebu da sada razbijem svaku iluziju o ruskoj spoljnoj politici. Njen cilj nije ni da obnavlja imperiju, ni da ruši američku hegemoniju, ni da štiti autoritarne režime po svetu. Njen osnovni zadatak je da za Rusiju stvori bezbedno okruženje u kome bi mogla da nastavi svoj unutrašnji razvoj i konsolidaciju, te ekonomske i političke reforme, nakon što je žestoko pogođena svetskom ekonomskom krizom. Jedina iznutra konsolidovana i reformisana, Rusija će moći da povrati mesto koje joj pripada i u evropskim i u azijskim odnosima. Mnogi ovde vide periode vladavine Putina i Medvedeva kao oprečne - kao Putin je zategao odnose sa SAD, Medvedev se ponovo otvorio prema njima (pa ga porede i sa Jeljcinom). To nije istina - znam to zato što za razliku od Mile Alečković o tim stvarima dosta čitam i pažljivo pratim situaciju i u samoj Rusiji i u rusko-američkim, rusko-evropskim i rusko-kineskim odnosima. Na početku svog mandata, Putin je bio podjednako otvoren za partnerske odnose sa SAD kao i Medvedev danas - čak je jedno vreme čvrsto zagovarao ulazak Rusije u NATO. Problem je u tome što Zapad nije pozitivno reagovao na otvaranje Rusije. Umesto toga je nastavio sa jednostranim proširenjem NATO na istok, bez pomišljanja da primi Rusiju. Počeo je da izaziva krize u ruskom neposrednom okruženju i dovodi na vlast krajnje sumnjive likove poput Juščenka i Sakašvilija, čiju je koruptivnost i autoritarnost (kod ovog poslednjeg i sklonost nasilju) naknadno dokazalo vreme. Putin je onda, osećajući da je uspeo koliko-toliko da stabilizuje prilike u Rusiji, rešio da zategne odnose sa SAD, kroz niz poteza - otkazivanje gostoprimstva misiji OEBS u Čečeniji, povlačenje iz ACFE sporazuma, suprostavljanje američkim predlozima u SB UN, mornarički izleti... Sve je kulminiralo ne za vreme Putina, već za vreme tog Medvedeva, čiju navodnu servilnost prema Zapadu toliko napadate - Medvedev je taj koji je izvršio intervenciju u Gruziji i priznao Južnu Osetiju i Abhaziju. Međutim, nijednog trenutka, kako za vreme Putina, tako i Medvedeva, cilj ovih poteza nije bio konfrontacija sa Amerikom i osporavanje svetskog vođstva, već upravo suprotno - da se Amerika natera na dijalog, da joj se stavi do znanja da je njen imperijalizam štetan za njene interese, da ne može sama i da joj je Rusija potrebna kao partner - a to je moguće jedino ako ne bude podrivale vitalne ruske interese. Sa dolaskom Obame, otpočeo je i taj dijalog.Zašto bi ga Rusija ugrožavala zbog jednog Gadafija, koji je sam sebe zeznuo što nije na vreme uočio mogućnost pobune i što je preterano i uz zapaljive antizapadne izjave reagovao na nju? Ako će dijalog da propadne, Rusi ne žele da oni ispadnu krivi za to, već da svale krivicu na Amere - zato što ovi prekoračuju UN nadležnosti u Libiji, zato što zveckaju oružjem prema Siriji, zato što grade antibalistički štit, a ne žele da Rusiju prime u njega... Dakle, dijalog sa SAD je potreban Rusima da bi nastavili unutrašnje reforme, a Ameri su ti koji su na potezu da li će to da upropaste ili iskoriste priliku koja im se pruža da tako i sebi samima olakšaju vođstvo. Nisu Rusi nikoga prodali, to upravo konstantno rade Amerikanci.

A jeftina radna snaga i plus gomila nezaposlenih (rezervna armija rada) postoje zato što ih sistem stvara. Kapitalizam je truo, ne može se popraviti, jer onda više ne bi bio kapitalizam. Njegova logika ga vodi ka propasti - granica kapitala je sam kapital.

Uvele u nadi da će sačuvati sistem, ali to je nemoguće. Zato što su to mere na nivou pojedinačnih država, a kapitalizam je svetski sistem. I to nije svakome dozvoljeno da ima socijalnu državu - na primer Libiji. Idemo iz krize u krizu, do konačne propasti.

Duga je najjača, ona ima neku simboliku. I posle apokalipse ima nade. Pa očigledno on jebe, čim je napravio toliku decu. Šalu na stranu, i bogati su se nekad kotili kao zečevi, dok su bili siromašni. Kad se bude podigao standard ovima koji su sada siromašni, i oni će prestati da se kote, i stanovništvo planete će postepeno krenuti da se smanjuje. Naravno, nije samo do siromaštva i standarda, postoje i neki drugi činioci, recimo religija - muslimani su poznati po fertilitetu čak i kad imaju visok standard, ne znam zašto je to tako. Znači, treba podići životni standard u svetu i iskoreniti religijski fundamentalizam. Samo, to će biti tek kad ukinemo kapitalizam, pošto se on hrani tim negativnim pojavama.

Bez Novice, male su nam šanse za medalju na EP.

Mislim da si napravio zamenu teza. Ja nisam govorio o razlikama među ljudima, pa ni o klasnoj podeli uopšte, već isključivo o kapitalističkoj klasnoj podeli. Ti sve vreme ispuštaš iz vida specifičnost kapitalizma u odnosu na druge (takođe klasne i eksploatatorske) ekonomske sisteme, pa onda stvari koje postoje i u drugim sistemima uzdižeš na nivo prirodnog zakona. Ono što izdvaja kapitalizam od drugih sistema je proizvodnja motivisana profitom, a profit se stiče tako što se na tržištu proda proizvod koji u sebi sadrži višak vrednosti u odnosu na onu vrednost koju su na početku proizvodnje imali sredstva za proizvodnju i radna snaga. Taj višak vrednosti je stvoren isključivo radom, a kapitalista ga nepravedno prisvaja po osnovu svojine nad sredstvima za proizvodnju. To se zove eksploatacija radne snage. Poreklo novca kapitaliste je upravo i sporno u celoj priči - on ga je naravno mogao legalno steći kroz kapitalističku privredu, ili naslediti. Ali, ako idemo unazad, doći ćemo u nekoj tački do početka kapitalističke privrede, do prvobitne akumuacije kapitala, a tada su se svakakve grozote dešavale. Ograđivanje zemlje u Engleskoj svojevremeno, pa kolonizacija i pljačka zlata u Americi, pa i kod nas otimanje zemlje od Turaka prilikom oslobođenja - ko je mogao da dograbi više, taj je stekao početni kapital. Nije sigurno na tržištu, to je došlo kasnije, mada i kad je došlo, do danas je obeležje kapitalizma bila ta međuigra - čas slobodno tržište, čas intervencija države i sila, a sve u interesu kapitala. I sam si priznao da se svetska kapitalistička klasa ponaša izrabljivački i da Amerika otima tuđe resurse - ali to nije obeležje današnjeg doba, to je pratilac kapitalizma od njegovog nastanka. Nekad je hegemon bio Portugal, pa Španija, pa Holandija, Francuska, Velika Britanija, pokušala Nemačka jedno vreme - da bi u poslednjih sedamdesetak godina bile SAD. Lepo si opisao odnos menadžera i kapitaliste, pa zašto to ne primeniš na odnos menadžera i radnika? Društvena svojina i samoupravljanje su malo gde primenjeni, da bi mogao da donosiš stroge empirijske zaključke o njima. Bilo je to kod nas i negde je funkcionisalo loše, ali u nekim preduzećima i jako dobro. U nekim zemljama, recimo skandinavskim, se eksperimentiše sa samoupravljanjem i čujem da ne daje loše rezultate. Što je veće preduzeće, ima više osnova da se očekuje da će pozicija menadžera i interes preduzeća biti jači. Kad transnacionalne korporacije budu prešle u društveno vlasništvo, videćemo da li sam u pravu. I naravno, niko ne osporava razlike među ljudima, ali treba ustanoviti pravedan kriterijum po kome bi se kvalitet nagrađivao. Tog kriterijuma u kapitalizmu nema, tu može da zarađuje milione i najveći glupak i nesposobnjaković. Samo rad može da bude taj kriterijum, što umni, što fizički. U naprednijem ekonomskom sistemu ne bi se moglo desiti da jedan Tesla prođe ovako kako je Sisus pomenuo.

Tačno je da pravno-politički instrumenti regulišu svojinu, ali da bi ti instrumeni funkcionisali, iza njih mora da stoji neki subjekat koji je dovoljno moćan i u čijem je interesu da se svojina reguliše na određeni način. Taj tip interesa je isključivo ekonomski interes, zato i govorim o primatu ekonomije. Nije to pitanje da li će država imati ovo ili ono parče teritorije, da li će da usvoji ovaj ili onaj politički sistem ili kulturni obrazac, već koja će klasa njome da upravlja. Šta se dogodilo u našoj zemlji? Da li smo mi ukinuli kapitalizam zato što je to bilo u interesu neke moćne grupe iznutra? Ne, već zato što se završio Hladni rat i morali smo da se prilagodimo volji pobednika. Svetska kapitalistička klasa jeste izrabljivačka, izrabljivanje je i suština sistema, a da nije bilo SAD kao hegemona, danas ne bi bilo ni kapitalizma. Urušio bi se u celom svetu posle Drugog svetskog rata i poraza fašizma. Zamenio bi ga socijalizam, koji bi se postepeno reformisao od autoritarnog ka demokratskom, u meri u kojoj bi slabio spoljni pritisak na socijalističke države. U tome što izjednačavaš rizik i ideje sa radom i jeste najveći problem. Uostalom, ideje o upravljanju imaju menadžeri, nije isto menadžer i kapitalista. U kapitalizmu je recimo moguće da neko ko nema pojma o poljoprivredi postane vlasnik velikog dela akcija nekog poljoprivrednog kombinata. I onda on pasivno ubire dividendu i plus špekuliše akcijama na berzi, a menadžeri su ti koji se razumeju u delatnost kojim se preduzeće bavi i upravljaju njime. Čime onda kapitalista doprinosi proizvodnji? Pa jedino novcem kojim je mogao da kupi akcije i eventualno tim rizikom koji pominješ. Ni jedno ni drugo ne stvara vrednost, to čini rad (upravljački i izvršilački, umni i fizički - u savremenoj ekonomiji se oštre granice ionako brišu). Stoga je postojanje kapitalističke klase potpuno nepotrebno. Privreda bi mogla da bude u vlasništvu društva, tj. radnika koji neposredno obavljaju proizvodnju i koji bi dobijali naknadu po osnovu rada, a menadžeri bi i dalje zadržali svoju ulogu upravljača i dobijali adekvatnu naknadu za to.

Ekonomija se nalazi u osnovi politike i prava, a ne obrnuto. Ekonomski sistem je svetskog karaktera, dok su pravni sistemi na nivou države - međunarodno pravo, kao što znaš, nije tipično pravo, jer mu nedostaje monopol fizičke sile koji bi ga sprovodio. Upravo taj anarhični momenat, odsustvo centralnog autoriteta na svetskom nivou, jeste ključna odlika međunarodne politike. Otuda i veći uticaj ekonomije na politiku i pravo, nego obrnuto - svetskoj kapitalističkoj klasi ne odgovara da bude jedna svetska vlada, već sistem država koje će se međusobno uravnotežavati i od kojih nijedna neće biti dovoljno jaka da sputa neprekidnu akumulaciju kapitala. Jedna država donekle jača od ostalih (hegemon) je poželjno da postoji da bi održavala stabilnost sistema, ali ne sme da postane toliko jaka da bi ceo sistem podredila sebi i došla u iskušenje da radi protiv interesa kapitala. Ja ovde ne raspravljam šta je legalno, a šta nije. I ropstvo je nekad bilo legalno. Govorim isključivo o tome šta stvara vrednost i višak vrednosti - to je rad, ali kapitalisti ne stiču profit prema radu koji su uložili, već na osnovu toga što su vlasnici sredstava za proizvodnju. Tako je i ta nacionalizacija samo školski sprovedena "eksproprijacija eksproprijatora" - tj. ona dobra koja su radnici stvorili, a kapitalisti ih eksploatacijom prisvojili, samo su podeljena narodu. U poslednjih 20 godina, država je preko noći proglasila društvenu imovinu za državnu i podelila je za bagatelu novopečenim kapitalistima (setimo se šećerana za 1 evro). To je takođe bila jedna vrsta nacionalizacije, zašto niko ne traži restituciju i u ovom slučaju?

Ekonomija nije ni pravna, ni politička nauka. Ona ima veći stepen egzaktnosti. Naravno, i u njoj postoje suprotstavljene teorije, postoji i jaka kritika marksizma. S tim što niko sem Marksa nije na potpun način objasnio u čemu je suština kapitalizma kao sistema, po čemu se to on razlikuje od drugih načina proizvodnje. Mi danas govorimo o restituciji kao vraćanju privatne imovine koja je svojevremeno nacionalizovana. A ne pitamo se kako je nastala ta privatna imovina? Kapitalizam nije postojao od pamtiveka, morala je prvo da se desi prvobitna akumulacija kapitala - proces koji je sličan nacionalizaciji, samo ne otima država, već privatni vlasnici. I onda oni to legalizuju, pa njihovi potomci naslede i dalje šire posao, stiču profit i uvećavaju imovinu kroz eksploataciju radnika (koji nažalost nisu imali od koga da naslede imovinu, pa sem radne snage nemaju ništa). Lepo je ovo što Hefest kaže da neko smatra da je svojim intelektualnim radom zaslužio da se obogati, ali je opet nažalost malo njih uspelo u tome. Neki od najvećih genija su relativno skromno živeli, upravo zbog toga što njihovi pronalasci nisu bili profitabilni za kapitaliste da bi ulagali u njih. Ja bih prvi bio za to da onaj ko pronađe efikasan i čist način za proizvodnju i prenos energije, koja bi postala dostupna svima za male pare, dobije sve što poželi. Ali, radi se o tome da bi to srušilo biznis onima koji rade sa naftom. Jednostavno, u kapitalizmu se ne proizvodi za ljudske potrebe, već za nečiji profit. Zato je i restitucija besmislen potez - umesto da se smisli kako ići napred, društvo se vraća nazad. Pa to je odlika kapitalizma. Onaj ko ima para, kupiće diplomu i radno mesto, bez obzira na (ne)sposobnost.

Mrzi me da u 21. veku ponavljam nešto što je Marks naučno dokazao sredinom 19. veka.

Da li ti to govori o tome da sa tim sistemom nešto nije u redu, kad dozvoljava pojedincima da se nesrazmerno obogate na račun drugih?

Restitucija je jedna velika glupost, kao i menjanje naziva ulica i slične vratolomije. Ispada da je od svih istorijskih perioda jedino komunistički sporan. A kad se pogleda u kom smo istorijskom periodu imali najuređenije društvo i najveći prosperitet (posle nemanjićkih zlatnih viljuški) - upravo u periodu koji se najviše pljuje. Sve samo zato da bismo se prilagodili samoproglašenim pobednicima u Hladnom ratu.

Ne bih uzimao zdravo za gotovo ono što pišu e-novine, pogotovo kada po svom poznatom običaju trpaju babe i žabe u isti koš: "rodoljubivi desničari iz Pokreta 1389 nedavno su bratski primljeni među svojim nazi-drugarima iz ruskog pokreta Naši, u kampu Jedinstvene Rusije, gde ih je sve zajedno posetio V. V. Putin". Za e-novine i njima slična glasila je svaki patriota u Srbiji i svako ko voli Rusiju automatski desničar, što će reći fašista/nacista.

Nažalost, nisam ja taj kome treba to da kažeš. Reci to tim klincima koji divljaju, možda te i saslušaju. Ili se uzdaj u moć gumenih metaka i vodenih topova. Da ih je Luj XVI imao, možda bi izbegao giljotinu.

Ne, već promena sistema iz korena, kako bi se otklonili uzroci nezadovoljstva mladih ljudi. Upravo suprotno - takvi poput mene postoje da bi država radila dobro.

Uh, pazi kad bi to bilo. Ja sam upravo i odugovlačio sa šišanjem sve do sada, da bi me u profesionalnim krugovima zapamtili po takvom imidžu. Još pre nekoliko meseci sam odlučio da se šišam posle koncerta Judasa. Samo sam čekao godišnji odmor kao priliku, da se ne bih danas pojavio sa dugom, a sutra sa kratkom kosom, već da prođe malo više vremena.

Znam, ali nikako da ga postignem. Stalno se javljaju neki anonimusi koji bi hteli da loču do jutra.

I one njega. I 10 godina starije, takođe.

Sa strane na keca, gore malo više.

Ja se ošišao. Metnuo sam i kačket, fino izgledam.

I to ritualno na groblju. Mogao bih tebe da angažujem za snimatelja.

Ćuti, sad će Egzistencijalni da mi traži da mu prosledim broj telefona.