Bata Trokrilni

Ne lupaj. Ja ne pravim vesele pesmice, nespojivo je sa mojom ličnošću. Mislio sam na mogućnosti u pogledu opsega i brzine razlaganja tonova.

Neki od najzanimljivijih i vrlo kvalitetnih bendova (pričam strogo o heavy podžanru), nisu nikada stekli veliku popularnost i izdali su po jedan ili dva, ali fenomenalna albuma.

Vokalne linije su prilagođene mojim mogućnostima i vežbam ih i bez instrumentalne pratnje.

Posedujem veoma dobre rifove, samo još nisu pesme gotove, čućeš kad-tad.

Dobro, to ja tako zovem "alternativa" svaki metal koji zvuči "moderno", gde se ne prepoznaje izvorni oldschool zvuk. Gde nema rifova na Nostradamus, možda nema nekih kompleksnih rifova, ali to je upravo zato što su dali prednost melodiji u odnosu na ritam. Nemoj tako, i Ludilo ima rifove - krajnje jednostavne, ali rifove.

Nostradamus jeste heavy metal, i to pravi judasovski heavy metal, sa orkestralnim elementima. Ima prave heavy rifove i fantastične melodije. Ako hoćeš iskreno, Nostradamus je više heavy nego Demolition i Jugulator, oni više vuku na neku alternativu, groove, šta već. Naravno, Nostradamus je daleko više heavy nego Turbo.

Fali Guardianima, fali dosta da bi bilo tako.

Za mene će ipak Blazeov album ostati na prvom mestu, a za drugo mesto su Maideni u trci sa albumima koje su izdali Rage i InnerWish. Do kraja godine čekam još neka bitna izdanja, pre svega da čujem šta će da ponude Grave Digger, Aria i Obsession.

Od tih dugačkih pesama, moj favorit je bez premca The Talisman, a i pesmi Starblind bih dao blagu prednost u odnosu na Isle of Avalon. Od kraćih, sada mi se već ravnopravno kotiraju Mother of Mercy, The Alchemist i Coming Home. Mislim da je ovaj album na mene ostavio sličan utisak kao poslednji album Gamma Ray - nije spektakularan, nije najbolje što je dotični bend ponudio u karijeri, ali me vuče da ga slušam, posebno pojedine pesme, koje su nekako "pitke". To su kod Gamma Ray bile na primer Deadlands i Empathy, a ovde Mother of Mercy i Coming Home.

Što, pa kad je Petković bio selektor, primili smo samo jedan gol u kvalifikacijama za SP. I to smo igrali protiv Španije u grupi, koju vidimo sada kako kida. To što smo loše prošli u završnici, jebeš to, sa svakim selektorom loše prođemo u završnici. Samo što smo imali zajeban žreb, pa smo dibidus loše prošli.

Ono, ponekad je fino ubaciti klavijature na određenim deonicama, ako hoćeš da napraviš dobru harmoniju, a da ne bi budžio zvuk sa milion gitara. Ali je uvek bolje imati klasični instrument, nego ga oponašati sintisajzerom.

Otišao si u krajnost. Hajde da ti se generalno ne sviđaju noviji albumi, pa da razumem, ali baš toliko daleko otići i proceniti da je ovo "veliki pad u odnosu na tri prethodnika" je preterano. Ne vidim kako bi ovaj album mogao da bude slabiji od Dance of Death. A i od A Matter of Life and Death je raznovrsniji, ako ništa drugo.

Veliki je to poduhvat. Da se sve odradi bez greške, da se sinhronizuju orkestracije i da se ubace teatralni efekti.

Da su samo prve dve pesme bolje, ovaj album bi mogao da se takmiči sa Brave New World za titulu najboljeg od povratka Dickinsona. Ovako, The Final Frontier i El Dorado naspram The Wickerman i Ghost of the Navigator - ne ide.

Ovo je dobro, moram da priznam. Ispostavilo se da sam stekao pogrešno očekivanje na osnovu one prve dve pesme, jer se dogodilo da su one ubedljivo najslabije na albumu. Jednostavno, Final Frontier i El Dorado nisu dorasle ostatku ovog ostvarenja. Na ovom albumu vidimo dosta raznovrsnosti, izvornog Maiden stila, ali i neočekivanih inovacija, koje potvrđuju tezu da se i dalje radi o prvoklasnom bendu. Ubacivanje neparnih ritmova na nekim mestima pokazuje da su bili rešeni da učine korak napred u eksperimentisanju, da ne bi Alexander the Great ostala presedan u tom pogledu. Elem, da krenem od pesme do pesme. The Final Frontier, kao što rekoh, prosek, za zagrevanje. Vadi je zanimljiv uvod Satelite 15. El Dorado nešto bolja, dinamičnija i zanimljivija, ali još uvek nije to to. I onda, prava bomba - moj lični favorit na prvo slušanje, pesma Mother of Mercy, koju ću sigurno još mnogo puta zavrteti u plejeru. Struktura, prelazi, melodija refrena... prosto ne može, a da ne ostavi jak utisak. Sledeća, Coming Home, takođe ima nešto što je izdvaja - moćan i zanimljiv rif koji je vodi, samo još malo dinamičnija da je, bila bi pravo remek-delo. The Alchemist - na osnovu uvodnog rifa čovek bi rekao da će biti prava rokačina, što ona i jeste, ali nekako mi se čini da su mogli još malo žešće to da urade. Da jesu, bila bi to Loneliness of the Long Distance Runner broj 2. Isle of Avalon, pesma sa pomenutom neparnom deonicom, ostavlja bez daha kako 9 minuta mogu da prođu brzo, kao da traju triput kraće. Kompleksnost i inovativnost koja je krasila prethodni album, u punoj raskoši je prisutna u ovoj pesmi - i ona i preostale 4 pokazuju da je Branko Rogošić bio u pravu kada je u svojoj knjizi napisao da će naredni albumi Maidena ličiti na pesmu The Legacy - s tim što su Maideni pomerili granicu još dalje. To vidimo i u pesmi Starblind, koja sledi sličnu matricu, a posebno u The Alchemist, koja nudi ubitačan prelaz od lirskog uvoda ka moćnom nastavku pesme. The Man Who Would Be King, osim što ima rogobatan naslov, možda je malo duža no što bi trebalo, ali ima dosta neočekivanih prelaza i čudnih deonica, što je vadi. Na kraju, najduža, Where the Wild Wind Blows, recimo da je The Legacy broj 2, u smislu da i ona otvara neka nova pitanja u kom pravcu bi se Maideni mogli kretati nadalje, ako nastave da rade. Mene lično malo smorila, drugačija u odnosu na ono na šta sam navikao kod Maidena, ali ovo mi je tek prvo slušanje. Sve u svemu, album vredan da mu se posveti dužna pažnja, a da li će pasti i na originalu, to ću odlučiti tek kad ga budem više puta preslušao. Ruku na srce, nemam ni prethodni u kolekciji, ali videćemo. Možda se već iduće nedelje, kad budem svratio do Sofije po neke diskove, nešto promeni.

To bi bilo odlično. Da nekom dobrom turnejom prodrma današnju učmalu metal scenu.

To "masatim", čita se "mezetim". Znači, ima da gleda Heller i nabada kulen i sira.

Najbolja pesma Ride into Obsession, prati je Sacred World. U svakom slučaju, mnogo inventivnije nego Twist.

Gledao sam Inception, odličan je. A Ellen Page je slatka, ljupka...

Najjače tekstove ima Pergament. Ali ih ne znam napamet.

Sa albumima Burning the Witches, Triumph and Agony i Doro, kao i kompilacijom Rare Diamonds, mogu reći da sam ispunio kvotu što se tiče Warlock/Doro originala.

Preslušavam bonus pesme sa albuma Scarred for Life i Methods of Madness. Dobre su, jebo majku. Naročito ova: http://www.youtube.com/watch?v=nZ3auUgYLAo Kad će više taj novi album, makar da naznače datum kad će izaći...

Nisu. Sem retkih izuzetaka, ali ti izuzeci nisu tipični power vokali. Svako ko mi je dao minus na onaj post gde pominjem Kinga, Coopera i ostale, sam je sebi dao minus, kad je u stanju da popljuje takve veličine.

Ne, ja primećujem da se na ovoj temi često nekome čestitaju rođendani. Zašto, ne znam.

Ko šta radi, na ovoj temi se čestitaju rođendani.