Bata Trokrilni

OK, pa čovek ima bend godinama, gomilu svirki iza sebe, izdao album, normalno je da je za sve to vreme izgradio karakter. Opet, njemu taj karakter leži za određeni tip pesama, za neki drugi ne, pa se i on ponaša shodno tome, što je OK. I ja idem tim primerom i trenutno radim na pesmama gde će moj karakter i moje emocije najbolje doći do izražaja. Ja nigde nisam rekao da bolje pevam od njega, već da trenutno pravim zahtevnije pesme, a kako ću se snaći na njima to ćeš čuti kad ih budemo snimili.

Kad se ukrste prihijatrija i hrišćanstvo, zla se kombinacija dbija. Ne hvala.

Meni baš ovaj zvuk ide uz Blaze-a. Ne moraš da vrištiš preko visokog C da bi svirao odličan heavy metal - Blaze je to dokazao ovim albumom.

Pogotovo, s obzirom na to da je vokalna linija Ludila čista improvizacija. Ja to malo drugačije radim, meni je vokalna melodija noseći element svake pesme. Ali, rekoh već, svako ima svoj stil i nije u redu da se vređamo i omalovažavamo. Kao šo nije u redu ni da skrećemo sa teme bezveze. Ponavljam, Nostradamus je masterpiece.

Ja trenutno radim na nekoliko pesama koje će moći tvoje Ludilo da pojedu za doručak, kad ih budemo snimili. I instrumentalno i vokalno. Ali, ne kažem ja da je to što ti radiš loše, svako neka radi u skladu sa svojim stilom i mogućnostima. Kao što se tebi ne sviđa Nostradamus, tako se ni meni ne sviđa Motorhead, na primer. Btw, moj posao nemoj više da pominješ, jer očigledno nisi u toku, a ja evo sve trčim da tebe prvog obavestim o zasnivanju radnog odnosa. A za sex se javi kad budeš prevario devojku.

Kao i uvek.

Znam da si odgovorio, video sam odavno i slažem se. Za Before the Dawn se već ne bih složio. Ako Beyond the Realms of Death ne računamo u balade, nego joj dajemo univerzalniji značaj, onda je najjača balada Priest-a za mene ova: http://www.youtube.com/watch?v=TaOPV9EE0cQ Prava je šteta da je ubačena tek naknadno, kao bonus pesma na Screaming for Vengeance. Ja sam je čuo tek kad sam kupio taj original, mada sam znao i za Halfordovu verziju, koja je međutim nešto slabija, nema baš tu emociju.

Album ništa specijalno, kao ni prošli. Tekstovi o Drugom svetskom ratu, već viđeno. White Death je dobra. Ubacivanje uvoda sa The Ripper u poslednju pesmu zvuči smešno, kao i novo gomilanje poznatih stihova. Ako je to ono što voli metal publika u Srbiji, OK, neka dođu i taj četvrti put. To neće umanjiti činjenicu da ima daleko boljih bendova koji nikad nisu bili kod nas i verovatno nikad i neće.

Jesu sjajne, ali ipak ne koliko i The Ripper, Dream Deceiver, Tyrant, Sinner, Diamonds and Rust, Let Us Prey, Here Comes the Tears, Exciter, Better by You Better Than Me, Heroes End, naravno Beyond the Realms of Death,,, Inače, Nostradamus je jednostavno savršeno urađen album, ako govorimo o toj vrsti albuma. Dobar heavy metal hit nije teško napraviti, to može i lemmy sixx, ali ceo album ovako fenomenalno uklopiti, gde svaki ton i stih imaju svoju poruku i bude osećanja, za to već treba imati talenta.

I ja mislim da je British Steel slab album, iako volim da pevam Breaking the Law. U stvari, već Killing Machine je bledo izdanje, ali su zato Sad Wings of Destiny, Sin After Sin i Stained Class moćni klasici.

Evo, sad znaš i za mene. Ovde imaš sve o tome: http://en.wikipedia.org/wiki/Obsessive%E2%80%93compulsive_disorder A ovde o konkretnom aspektu koji te zanima: http://en.wikipedia.org/wiki/Intrusive_thoughts Piše tamo da u Americi 1 od 50 ljudi ima opsesivno-kompulzivni poremećaj, ali ja mislim da je taj broj znatno veći. To što ljudi nerado pričaju o tome nema veze, treba ih posmatrati kako se ponašaju. Kao što rekoh, ovaj poremećaj koliko je štetan, toliko je i koristan - dokazano je da korelira sa višim IQ. Najuspešniji učesnici kvizova imaju taj poremećaj, makar u blažem obliku. Naravno, postoje i teže varijante, u kojima prerasta u paranoju i šizofreniju, kao u filmu A Beatiful Mind. Naravno, ja sam i u ovom slučaju ogorčeni protivnik lekova. I tu se, kao i kod niza drugih poremećaja, koriste lekovi zasnovani na serotoninu. Fora je u tome što nijedan psihijatar neće reći ono što je najopasnije - da ti lekovi izazivaju jaku psihičku zavisnost. Osoba posle izvesnog vremena počne da tripuje da bez leka ne može i hvata je panika samo zato što nije popila lek u određeno vreme, iako nikakvog fizičkog dejstva na nju nema. Video sam to svojim očima. Sve je u glavi, dakle, i u glavi mora i da se reši. Ko je sposoban za to, ne trebaju mu lekovi, ko nije sposoban, lekovi mu neće pomoći.

To se zove opsesivno-kompulzivni poremećaj i poseduje ga veliki procenat ljudi. Sve što treba da uradiš je da ga upotrebiš u korisne svrhe. Igraj avanturističke igrice i čitaj detektivske romane, tako se najlakše naučiš da kontrolišeš ovu vrstu poremećaja. Takođe, vežbaj sposobnost rasute pažnje, najlakše putem istovremenog čitanja i slušanja muzike, pa ćeš vremenom uvideti da ti naizgled nevažna razmišljanja ne smetaju da obavljaš redovne funkcije, već ti naprotiv čak i prijaju. Kod mene stopostotno uspela strategija.

Jesam, Kiske je u Stargazers solidno odradio te deonice. Dobar je ovaj iz Journey, za pohvalu je u jednoj baladi onako pevati. Lakše je kad je neka rokačina, pa može da se napinje iz petnih žila. Nego, reci mi kako tumačiš to da je Halford na trećem mestu? Meni je on jedan od naj metal pevača zbog unikatnog stila, koji su mnogi sledili, ali me čudi da ga ovi kriterijumi, ako se strogo primene, plasiraju tako visoko. Verovatno su procenili najbolje momente iz njegove čitave karijere, jer je on menjao stil. Od Defenders of the Faith, a naročito od Painkiller, on dosta drugačije izvlači visinu, nego što je to radio 70-tih. Uz to, Halford nije naročito ubedljiv na live nastupima, sklon je falširanju, što se da čuti na butleg snimcima. Ja mislim da onda i Ralf Scheepers zaslužuje da takođe bude u vrhu, jer on kopira Halforda, a često zvuči i moćnije od njega, a ni Ripper nije daleko od toga.

@Breakthru, vidim da ti baš detaljno proučavaš vokale. Aj mi daj link za taj forum o vokalima, možda iskopam nešto korisno za sebe. Koliko sam ukapirao, različiti rezultati se dobiju kad ocenjuješ ukupan utisak koji neki pevač ostavlja i kad ga raščlaniš na sve ove elemente. Evo i ja da priložim jedan primer. Zašto za Gioelija kažem da ima vrlo moćan glas, jasno se čuje u ovoj pesmi, gde na 3:56 drži C#5, a na kraju pesme ide i do D#5, a glas mu zvuči podjednako puno kao i kad peva oktavu niže. Ne može to bilo ko: Ili, recimo, Šopka, koji ovde falsetira, ali odlično zvuči na izuzetnim visinama (A5 osnovni vokal, plus peva tercu C6), na poslednjem refrenu od 5:05: http://www.youtube.com/watch?v=8a19HufaXXQ

Ne na osnovu svog, već na osnovu iskustva meni nekada bliskih ljudi, koje su psihijatri upropastili, umesto da im pomognu. Što je samo u skladu sa onim što se generalno zna o psihijatrima. Ja srećom nisam imao posla s njima, već sa psiholozima, koji lekove ne prepisuju. Hvala na savetu, ali mislim da sam u ovom trenutku nekima isuviše važan, da bi mi dozvolili da se na svoju ruku povučem iz života, koji btw inače jako volim i svakodnevno uživam u njemu, da bih tako nešto uradio. A i da ne volim život, živeo bih za inat bednicima i paćenicama koji me mrze. Moraćete nažalost još da me trpite, jer ja tek počinjem. I, za razliku od vas, ne nerviram se.

Pazi da neće da ih zaleči antidepresivima. To je običan placebo, to nema realnog efekta. Najviše i zameram psihijatrima što ne umeju da porazgovaraju sa čovekom, nego mu prepišu lekove.

Nisam mislio na tu dubinu, govorio sam u tehničkom smislu. Kiske drugačijom tehnikom izvlači visoke tonove, nego Dio. Pominjanje Sotoa nije preterivanje. Soto ima vrlo prijatnu boju glasa i tehnički je izuzetno potkovan, a u visinu može da ode sasvim dovoljno. Poslušajte samo kako peva obradu Aces High.

Pa gledaj, ako se strogo držimo te matrice, upitno je kolika je težina svakog od tih parametara ponaosob. Mislim da je logično da će Kiske imati bolji sustain, jer manje energije troši za izvlačenje svojih piskavih tonova, nego Dio, za koga smo već konstatovali da bolje projektuje glas i kontroliše jačinu. Onda, parametri "Tonal/Stylistic Versatility" i "Techical Versatility" su relativna stvar. Ne mora da znači da je Kiske u prednosti ako mu bolje ide kombinovanje stilova i tehnika - možda time on baš nadoknađuje nemogućnost da peva jedinstvenim stilom i tehnikom, kao Dio. Uglavnom, Kiske prilično kopira Tate-a kad su u pitanju nagli skokovi ka visokim tonovima, i to su oni momenti koji zvuče najviše gej, što se kaže. Dio ima drukčiji stil, njemu svaki ton dolazi iz "dubine". Naravno, taj stil podrazumeva sporije izvlačenje tonova, pa mu zato, za razliku od Kiskea, ne leže brze pesme.

Heh, ladno mi jedan lik na last.fm poslao poruku i pitao me odakle mi album. Pretraživao sam, zaista ga nešto nema na netu.

Najbolja solaža je u Megadeth - Tornado of Souls. Zatim, pomenuta Beyond the Realms of Death od Judasa. Pa Ozzy Osbourne - Mr. Crowley.

Izgubismo titulu.

Samo da dodam, u prvi mah nisam primetio, pesma Dark Waves of the Sea ima par istih stihova kao Oceans of Time.

Preslušah pažljivo The Crest. Još nakon izlaska albuma Mystica sam rekao da Axel verovatno nikad neće moći da nadmaši Kings and Queens, ostao u tom uverenju nakon Tales of the Crown, a sada tvrdim da je Axel definitivno potrošio svoj kreativni potencijal pre 6 godina. Ono što može da radi je da manje ili više uspešno reciklira ono što mu je išlo najbolje i pravi koliko-toliko pristojne pesme. To se vidi i na ovom albumu. On je za nijansu "epskiji" od Tales of the Crown, a od Mystica pogotovo. Dakle, u izvesnom smislu sledi seriju Oceans of Time - Kings and Queens, ali znatno zaostaje po kvalitetu za albumima iz tog perioda, jer mu nedostaje inventivnost. Vidljivo je da su neke od pesama vrlo blede kopije nekih ranijih moćnih hitova. Zameram mu i to što nema nijedne brze pesme, pa ceo album deluje nekako umrtvljeno. Čak ni od solaža nisam čuo bilo šta što bi me impresioniralo, pa sam veoma blizu utiska da se radi o jednom od slabijih Axelovih izdanja, slabijem i od prethodna dva, a posebno od 4 albuma koja su im prethodila. Pesmu po pesmu, to izgleda ovako: Too Late - nakon zanimljivog uvoda Prelude of Doom, ide ova pesma, koja je tipičan primer Axelove predvidljivosti. U stvari, deluje kao da se trudio da ne bude predvidljiv i da se ne ponavlja, pa je tako gušio moguća melodijska rešenja, koja bi, mada ne originalna, bila bolja od ovoga što je ispalo (mada refren nije loš). Sasvim prosečna numera, u fazonu Fly to the Moon na primer, ali na nižem nivou. Da je brža, mogla bi da prođe kao Edge of the World; Devil Zone - za ovu sam rekao da nije ništa posebno još kad su je objavili, a sada tvrdim da i nije tako loša, osim što se zaglavljuje negde između epske pesme i hita, što joj oduzima pamtljivost, pa na duži rok verovatno ni ona neće proći kao jaka pesma; Prisoner of Love - ljubavna tematika u pesmi na tragu Voodoo Nights ili Cold Heaven, ali vrlo bledo u poređenju s tim pesmama. Ako se već rifovima nije pokazao, mogao je Axel da da Johnny-ju malo više prostora - ovako i pored solidne melodije refrena, pesma nema tu energiju koja je ranije krasila ovaj bend; Dreaming Dead - epska pesma koja sledi Legions of Hell, podsećajući na nju i po strukturi i donekle po melodiji refrena. No, kao i sa prethodnim pesmama, i s ovom je slučaj da teško može da bude dostojna one na koju se ugleda. Kako je nekad Axel pravio te epske pesme... Glory Night - očekivao sam konačno neku rokačinu, kad ono balada sa klavirskim uvodom. I još jedna klasična reciklaža, jer pesma podseća na Forever Angel. No, opet isti slučaj - lošija od te pesme, mada jedna od solidnijih numera na albumu, koja zaslužuje da bude još par puta uzastopce preslušana; Dark Waves of the Sea - po dužini bi se reklo, još jedan epic, mada ova pesma ima nešto žešću dinamiku. Ipak, ne bih se zadržavao na njoj, jer me nijedna deonica nije impresionirala; Burning Rain - Najbolja pesma na albumu, još da je malo brža, pa da prođe kao Angel Eyes sa prošlog. Ovako, jedva da uspeva da izvadi ovaj prosečan album, i to pre svega dobrom vokalnom melodijom i izvedbom, kao i konačno nešto manje predvidljivom strukturom - ima u drugom delu pesme zanimljivih deonica; Noblesse Oblige - prilično eksperimentalni instrumental, preskočio bih ga prilikom sledećeg slušanja; The End of Time - ovo bi moglo da upadne u fokus iz drugog plana zbog lepe melodije, da nije suviše sporo i, u većem delu, smorno, kao i album u celini. Na skali od 0 do 5, ja ovom albumu ne mogu da dam više od 2,5. Možda nakon nekog sledećeg slušanja popravim na 3, ali kad je Axel Rudi Pell u pitanju, prvo slušanje je dovoljno da se stekne neki približan utisak.

Treći albun je bio drugačiji od prva dva, ali ne i ne znam koliko lošiji, pogotovo kad se sa drugim albumom poredi. Meni lično na Metal Opera II ima smornijih pesama, nego na The Scarecrow, mada The Final Sacrifice (najbolja pesma Avantasie ikad) vadi prosek. I na ova dva nova albuma je bilo dovoljno materijala da se sastavi jedan album, koji bi možda bio i najjači. Ovako su sa dva albuma razvodnili kvalitet. Lepo reče čovek, ne moraju svi biti power metal fanovi. Eto, meni se od najnovijih pesama najviše sviđa Scales of Justice, jer je heavy, i kamo sreće da ima više takvih.

Koliko sam ja mogao da primetim, taj snimak gde neko vozi tenk je autentičan i samo je ubačen u spot. Radi se o istinitom događaju, reče čovek valjda da je gledao na Discovery-ju.