Ево и моје подуже листе. Намеравао сам да буде бар 50 места, али нисам имао више живаца, а са временом сам танак да бих продужио састављање још који дан. Требало је на тој дужој да се нађу још Pentagram, Exhumed, Onslaught, Toxic Holocaus, Interal Harvest, Absu, Amebix, The Konsortium...
У сваком случају, кога не мрзи...
40. Nightwish - Imaginaerium
Да, да, ту је! Зашто? Зато што је catchy, зато што је весело, зато што стварно има добре музике и зато што је кул. Никада овај бенд нисам слушао, никада нисам преслушао ниједан албум у целини, али ово је стварно супер. Има много бољих издања од овога, а нису ушла на листу, али нека је из неког ината Nightwish затвори (или отвори, ако се чита од краја).
39. Midnight – Satanic Royalty
Веном одавно није оно што је некада био, али је зато ту Midnight. Шта више рећи о тако нечему, осим – напањити звучнике и млатити главом!
38. Gridlink – Orphan
Мислим да дуго времена нисам чуо нешто интензивније од овога, а тешко да ћу у скорије време чути. Или бар до следећег албума Grind мајстора. Албум од 12 минута и 8 секунди са лудачким рифовима, ритмовима и вокалима, који нису тек тако набацани, једноставно не може да буде лош.
37. Hammers of Misfortune – 17th Street
Још један бенд коме више пристаје период са краја '70тих и почетка '80тих. С тим што овај албум има огромну ману, а то је вокал. Неубедљиво, слабо, немелодично... Стварно штета, јер је са инструменталне стране албум сјајан.
36. Anatomy Of I – Substratum
Просто невероватно да је овај бенд непознат, иако су нови и ово им је деби албум. Невероватно је из разлога што су двојица од тројице чланова главом и брадом Steve DiGiorgio и Dirk Verbeuren. Овакав деби и постава могу само да назначе да овај бенд има светлу будућност.
35. Fen – Epoch
Ко воли Agalloch не може да не воли овај бенд. Албум је мало слабији од дебитантског, али веома квалитетан. Ово је један од албума које могу да слушам у било ком тренутку и у било ком расположењу.
34. Blaze Of Perdition – The Hierophant
Ово би пре 10 година био само још један обичан Black Metal бенд. Данас, у мору бендова који у Black убацују одредницу Avantgarde, Experimental или Industrial, може се рећи да су међу ретким новијим бендовима који свирају Black онако како просечном слушаоцу падне на памет када се спомене та врста музике.
33. Autopsy – Macabre Eternal
Легенде – ту. Добро познати текстови –ту. Растурачки рифови – ту. После 15 година, они су се вратили! И изгледа да им нико није рекао да су '90те прошле.
32. Esoteric – Paragon Of Dissonance
Колико год да волим Doom Metal, признајем да нисам превелики фан Funeral Doom-a. Али, то не важи када су у питању овај и наредни бенд на листи. Esoteric са још једним албумом показује колико је Енглеска плодна када су у питању бендови који свирају Death/Funeral Doom. Мртва трка је била између њих и следећег бенда око албума године у том жанру. Али, због неког личнијег печата, ипак су за пола копља боља господа из...
31. Mournful Congregation – The Book Of Kings
Као и на свим осталим албумима ових Аустралијанаца , и на The Book Of Kings се налазе неки од најмасивнијих рифова икада. Свега четири песме које, међутим, трају преко сат и 15 минута. Посебно би требало издвојити мега епску насловну у трајању од преко пола сата. Свакако албум који неће свако на исти начин доживети.
30. While Heaven Wept – Fear Of Infinity
Иако ми се више свиђа њихова Doom страна, морам признати да је ово одличан албум који плива више у Progressive водама. Наравно, као и увек има Doom елемената, и то га чини још бољим. Неуобичајено за жанр, албум је краћи по трајању, али ни трунка квалитета не мањка.
29. Vallenfyre – A Fragile King
All star бендови и нису толико ретка појава, али се ретко који може похвалити претерано квалитетним материјалом. Vallenfyre је један од тих ретких. Death Metal са повременим излетима у Thrash и Doom. Одличан албум и нада да ово неће завршити као пројекат.
28. Cormorant – Dwellings
Да ми је неко у време када сам слушао само Black Metal (пре неке 4 године) рекао да ће се појавити бенд који свира Progressive Black, не бих му веровао. Али ово не само да је та чудна мешавина, већ има додатака Folk-a и Doom-a. Једноставно a must hear албум и бенд.
27. Wolf – Legions Of Bastards
Више сам и самог себе сморио са причањем тога да Шведска тренутно има најјачу Heavy сцену, а ово је још једна од многих потрвда тога. Истина, прошли албум Wolf никако није могао у то друштво да сврста, али са овим је већ друга прича. Чист Heavy Metal, баш какав треба да буде.
26. Saxon – A Call To Arms
Овај бенд никада неће стати. Прошла је 41 година како су почели да свирају, а и дан данас су у врху Heavy бендова. И то не због старе славе, већ због квалитетних издања. За сваку похвалу.
25. Satan’s Host – By The Hands Of The Devil
Heavy Metal одсвиран са Black/Death рифовима и бластбитом?! У преводу Satan’s Host. Оригинално, одлично укомпоновано са феноменалним Конклиновим вокалима. Мени до сада њихово најбоље издање.
24. Amorphis – The Beginning Of Times
Да, тек су 24. Можда и због мог превеликог очекивања. Посебно након сингла (You I Need) који је најавио албум. Уз ту још неколико одличних песама, али је истина да је свеукупно гледано албум просек. Али ово свакако не мења њихов положај. Ни код мене, ни генерално.
23. Ulcerate – The Destroyers Of All
Апокалиптични рифови + на моменте узнемирујуће мелодије које производе ништа мање страшну атмосферу = Ulcerate – The Destroyers Of All. Vader и Malevolent Creation (за мене краљеви жанра) немају шта да брину, Death Metal је добио престолонаследника.
22. Sólstafir - Svartir Sandar
Морам признати да ми све више и више прија музика који ови некадашњи блекери праве. Невероватно опуштајуће и смирујуће. Већ сада не могу да дочекам наредни албум.
21. Yob – Atma
Још један Doom бисер са мало Sludge уплива. Албум који дефинитивно ствара зид звука око слушаоца. Злокобни рифови, вокали који никога не остављају равнодушним, морбидне мелодије... Објективно гледано заслужују виши пласман. Али, ово је ипак моја листа.
20. Primordial – Redemption At The Puritan’s Hand
Уф, тешко ми је да један од омиљених бендова ставим овако ниско на листи, али су нека издања испред битнија у неком другом смислу. Што се албума тиче, ништа на шта нас Primordial није навикао. За нијансу слабије издање од претходног, To The Nameless Dead, али и даље одсвирано на начин на који само Primordial зна.
19. Revocation – Chaos Of Forms
Човек свашта може да помисли када види музичаре који свирају технички DeaThrash. Али не у овом случају. Директан ударац који скида фарбу са зидова! Брутално, снажно и агресивно до максимума.
18. Assassin – Breaking The Silence
Бенд, (легенде правца свакако) кога прати једна од најбизарнијих прича, за који су због прошлог албума многи причали да би боље било да се никада нису поново окупљали сада је свим критичарима запушио уста. Кец не стаје, рифови су феноменални, аранжмани баш какви требају да буду, солаже брзе, кратке, јебачке. Само уско, само брзо!
17. Orchid – Capricorn
Што се мене тиче, Black Sabbath нека одсвирају концерт код нас и нека се распадну без икаквог снимања новог албума. Добили су наследнике! Наследнике који свирају Sabbath-овски Heavy Doom на начин који није љигав и који не представља rip-off. Хм, можда би они могли да буду гости на Sabbath концерту. Што се мене тиче, био би то најбољи избор.
16. Loss – Despond
Узети најспорије рифове из старе школе Black Metala и још више их успорити, додати загробне вокале, убацити невероватну депресију у атмосферу и текстове све то одсвирати по Funeral Doom правилима и као коначни резултат добити ово ремек дело. Послужити у мраку уз веће количине жестоког алкохола.
15. Iced Earth - Dystopia
Нимало ми није било лако приликом слушања претходна три албума овог, мени веома значајног, бенда. Због те чињенице нисам ништа посебно очекивао од Dystopia-e. Један од разлога је тај што Barlow више није у бенду. Међутим, ангажовање Stu Blocka из Into Eternity-a се показало као прави потез и резултат је био више него задовољавајући албум на трагу најбољих издања ових легенди.
14. 40 Watt Sun – The Inside Room
Нажалост, култни бенд Warning више не постоји. На срећу, од њега је настао 40 Watt Sun. Једноставан Doom, са одличним рифовима, невероватно опуштајућим вокалима (бар на мене тако делују) и текстовима који поприлично могу да емотивно сјебу. Doom Metal as it should be.
13. Vader – Welcome To The Morbid Reich
ААААААААААА Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА- ТУПА! О да, пољски мајстори су опет ту и издали су можда и свој најбољи албум до сада! Хоћете још описа?! Јебите се! Скидајте албум и млатите главом док вам се врат не укочи!
12. Krux – III – He Who Sleeps Amongst The Stars
Мислим да сам предуго чекао нешто Candlemass-овски, тако да ми је ово легло само тако. Све је на свом месту, што за резултат даје Doom албум године (The Atlas Moth игра на карту неочекиваног, па је зато више пласиран). И само да додам највећу победу када су у питању називи песама – Prince Azaar and the Invisible Pagoda.
11. Karma to Burn – V
Овај албум заслужује више место на листи из неколико разлога: прво што су ту и даље неки од најјебачкијих рифова у рокенролу, други што нам је албум омогућио њихову турнеју на којој су нас посетили, и трећи што опет има песама са вокалима (истина, само две песме, од којих је једна обрада Sabbath-a), што је мени посебно драго, иако и већина њихових стандардних (инструменталних) ствари објашњава шта је рокенрол. Али, из једног јединог разлога је тек на 11. месту: продукција је млака и као да нема муда. Што је велики минус када се упореди са претходним албумима, као и звуком са концерта. У сваком случају, један њихов љубитељ је најбоље описао овај бенд: РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ РИФ ЈЕБАЊЕ!
10. Riot – Immortal Soul
Још једне легенде имају нови албум. Али, шта је толико посебно код овог издања? Па, ту је постава са култног албума Thundersteel! А ту је и све остало. Брзина, јебачки рифови, одлични вокали... Да ме неко пита како треба да звучи Speed Metal упутио бих га на Thundersteel и Immortal Soul!
09. Graveyard – Hisingen Blues
Ако неко мисли да је срање у 2011. издати албум коме је место у '70тим и који звучи као бендови тог времена (Led Zeppelin, Rainbow, Black Sabbath, Deep Purple. Blue Cheer…), нека оде да живи у шуми и прави музику коју ће само он да слуша и са „дубокоумним“ и „филозофским“ текстовима које ће само он да разуме. Heavy blues rock at its best!
08. The Devil's Blood – The Thousandfold Epicentre
Албум који може да понесе епитет најишчекиванијег ове године. Што оправдава моју еуфорију у првих недељу дана његовог слушања. Е, а онда проблем због кога окултни Холанђани не заузимају неко више место. Проблем је што постоје три или четири песме које су вишак. Што је стварно штета, јер су са овим издањем могли да се зацементирају као водећи бенд психоделичног окулт рока.
07. The Atlas Moth – An Ache For The Distance
Пошто је на крају испало да сам ове године највише слушао Doom и Stoner, морао сам налетети и на овај бенд. Дакле, комбинација та два жанра (која све чешће иду заједно) са феноменалним вокалима (како скрим тако и клин), масивним рифовима и продукцијом савршеном за овакву музику.
06. In Solitude – The World. The Flesh. The Devil
Погледати под Portrait, одузети од тога мали делић атмосфере и добити још један Mercyful воршип. Што се мене тиче, оваквих бендова никад доста.
05. Leprous – Bilateral
Ово је и за мене било изненађење, првенствено што не слушам Progressive. Ово је прво, и за сада једино, издање ових Норвежана које сам чуо, али ћу ту грешку дефинитивно исправити. Некако сам дефинисао овај албум као мешавину Pink Floyd-a, Tool-a и каснијих албума Anathema-e, све одсвирано под метал дисторзијом. Једном речју – феноменално!
04. Hell – Human Remains
„Добро вече, ми смо маторци који после скоро 30 година издају први албум. Од сада нас можете сматрати господарима пакленог Heavy Metala”.
03. Vektor – Outer Isolation
Техничари из Тампе настављају стару праксу да на албумима имају песме са демоа поново снимљене. И, као и на првом албуму, овде се та пракса показала добром. Прецизни рифови, лудачке солаже, вокали који леде крв – све оно на шта нас је Vektor и навикао. Једини разлог зашто и ово издање не дели прво место је продукција која је морала више да допринесе самој атмосфери, што се у неколико наврата и осети.
01. Portrait – Crimen Laesae Majestatis Divinae
Већ више од деценије се готово сви питају шта се дешава са Mercyful Fate-oм. Е па, док се не сазна шта се дешава, ево нечега да скрене мисли са тог размишљања. Неко би рекао да је овај бенд rip-off Mercyful-a, али ће пре бити да је израз заправо “Mercyful Fate worship”. Дакле, други по реду албум, нови певач, стари стил, још мрачнија атмосфера. Готово немогуће за описати, већ се мора послушати.
01. Havok – Time Is Up
Други албум ових американаца доноси музику за бар два копља бољу од првог. Од првих тактова уводне песме, трешери из Колорада показују да неће имати милости према ушима и вратовима слушалаца. Бескомпромисно Thrash разваљивање, са кецом који готово да не стаје, вокалима који су баш како треба, рифовима који руше зидове и махнитим солажама од којих се веома лако погуби. Дефинитивно ће се још дуго, дуго овај албум вртети.
