Totamealand

Ted Leonard i ekipa at it again. Sjajna stvar, predobar album. Malo više folky i pastoral u odnosu na prethodna izdanja.

Franz Ferdinand - The Human fear Dream Theater - Parasomnia Pattern-Seeking Animals - Friend of all creatures Century - Sign of the storm

Razvalili su The Shadow man incident, što jes' jes'. Ili su se posebno potrudili oko nje pošto je epic closer, ili su se kreativno i kompozitorski zagrejali dok su do nje došli pošto su je poslednji komponovali, ali pesma ozbiljno nadmašuje ostatak albuma. Onaj refren na sredini mi ne izlazi iz glave. Morpheus je dosta dobar opener, probrali su najbolje teme za uvertiru. Biću ljubazan i oko Dead asleep, zabavna je stvar i LaBrie je ozbiljno vozi. Night terror je možda ispao mali grower u kontekstu albuma, ali i dalje daleko od sjajne stvari. Ostatak mi je onako, retko koja deonica mi se ističe na preostalim pesmama. U globalu, album mi je osrednji za Dream Theater standarde, otprilike kako je i A View bio. Oh well, i dalje volim masu starih albuma, i i dalje volim da gledam bend uživo.

Naravno, da se ne lažemo, i ja sam se najviše radovao VdGG stvarima. Idem lagano kroz osamdesete, mislim da ću kod Out of water da napravim pit stop, pauziram nekoliko meseci i nastavim dalje od None of the above. Devedesete su BAŠ prenatrpane, to ću ostaviti da kasnije.

Krenuo sam da rovarim po albumima iz osamdesetih. Izvini, ali Patience je pet od pet album. Nije čudo što je polovinu albuma izvodio u Atini. Drugo veče je baš insistirao na tim pesmama, bile su mi interesantne live, ali sad kada sam ih savladao u privatnom slušanju razumem zašto se on toliko ponosi na taj svoj period.

Verovatno si hteo reći Storm Thorgerson. I zapravo se slažem, odradio je sjajan omot za FII. Meni bi isto taj cover bio među favoritima. A omoti koje Hugh Syme radi već petnaest godina izgledaju ovako. Ljudi su se žalili i na Black clouds, i na self titled, a pogotovo na poslednja dva da izgledaju kao klasičan photo shop koji ne priliči legendi kakva je Hugh Syme. A onda bend svako malo priča kako Syme dobro razume bend i doprinosi sjajan rad koj se savšeno slaže sa muzikom. Sve mi je to jako bizarno. I tako, upadoh u vašu zamku diskusije o omotima, a album ni da pustim.

Prvenac je bio dobar, poslušaće se i novi.

Osam komentara, nijedan se ne odnosi na album. Je l' ga iko preslušao? Ja već danima odlažem, malo su me naplašili singlovi.

Ova stvar je grower. Ceo album je bombona, zapravo, i dalje mu se vraćam.

Risk - The Daily horror show Sunny Day Real Estate - How it feels to be something on Peter Hammill - Enter K Blood Incantation - Absolute elsewhere

Poslušao sam te i gledao ga sinoć i preksinoć u Atini. Ovo je zaista bilo nešto posebno, nastupao je u nekom konzervatorijumu, prostor kapaciteta od oko 700 ljudi je bio rasprodat obe večeri. Hammill je zaista neverovatan, možda je na kraju krajeva bilo jednako dobro videti njega solo koliko i da sam uhvatio VdGG jer ovo je približnije njegovoj viziji i esenciji. Vokalno je na sve strane uprkos godinama, strašno je dinamičan performans kad uđe u svoje uobičajeno ludilo, a onda između pesama se stidljivo nasmejulji i malo zakoluta očima kao da hoće da kaže "ovaj deda što je pevao malopre je blesav skroz." Uzgred, nije nijednu pesmu koju je svirao u petak nije ponovio u subotu. Prvo veče je bilo pet, šest pesama koje nisam znao, drugo veče je bio pet, šest pesama koje JESAM znao. Neverovatno iskustvo sve u svemu. Hammill je gospodar.

Prekul dokumentarac. Jedino mi je smešno što deset minuta drve o tome kako su svi u bendu pevali prateće.

Kakav je taj Twelfth night?

Kakva šteta, imaju tri jednako dobra albuma koja su tek mogli da nadmaše. Da ne govorimo o tome da sam držao palčeve za neki nastup u Festu u nekom momentu. Ali ono, trebalo je da bude jasno onog trenutka kad im je bilo potrebno četiri godine da izdaju treći album.

Prođe godina, ne stigoh da preslušam tu trilogiju. A čuo sam dosta dobrih komentara. Moraće da dođe na red pre ili kasnije.