Totamealand

Ima li kakvih utisaka vezanih za novi album, društvo? Ja sam mu u startu pristupio potpuno nezainteresovano, kao i celom reunionu, jer je sve mirisalo na fan service od starta. Međutim, počinjem malo da menjam ploču kako sam krenuo da vrtim album - još se sleže, ali mu se svakodnevno vraćam sa zadovoljstvom, vrlo je dosledan i ima pregršt klasičnih PT momenata. Tek ćemo da vidimo do kraja nedelje, ali za sada obećava.

Napokon neka konkretna objava, već dve godine pričaju kako se radi na albumu a ništa se ne dešava. Razmišljam da preskočim singl i sačekam ceo album, ali nisam preterano entuzijastičan. Poslednji album koji ZAISTA kida mi je bio The System has failed, mada mogle su se probrati dobre stvari i nakon toga.

Nerešeno kod mene. Mechanix ima rasturački tempo ali tekst je više nego nebulozan. The Four Horsemen, sa druge strane, ume da zamara u srednjem tempu, ali ima dobrih rifova i preokreta. Tu su negde, kolju se.

Wobbler - Dwellers of the deep Bob Dylan - Time out of mind Suede - Head music James LaBrie - Beautiful shade of grey Rammstein - Zeit Evergrey - A Heartless portrait (The Orphean testament) The Smile - A Light for attracting attention Moon Tooth - Phototroph

Kapiram da je ovo ironično, budući da ti je Mastejnova najava između pesama u signaturi.

Odlična recenzija iznad mene. Ja bih samo dodao da je meni lično bilo drago da vidim još jedan Pink Floyd tribute, jer to je vazda provereno dobro veče, a ovo je dodatno impresivno budući da omaž odaje bubnjar Pink Floyda lično. I dalje mislim da je originalno rešenje to što sviraju isključivo stvari pre Dark side of the moon, jer većina tribute bendova izostavlja ranu eru, ili eventualno sviraju samo par stvari odatle. Ovi su iskopali svakojake pikanterije iz rane faze, koju ja inače volim mnogo više nego stvari nakon The Final cut. E da, Mason je sam po sebi institucija. Najstariji čovek kojeg sam ikad gledao uživo. 78 godina, a i dalje mu se ide na turneje.

Zaista je krajnje vreme. Ova ekipa je imala neviđen momentum od Polarisa na ovamo, svake druge godine po dobar album. Baš me čudi da su napravili toliku pauzu, ne znam šta je razlog.

Je l' slušao još neko album? Ja sam se zapravo prijatno iznenadio, budući da nisam u načelu fan solo LaBrie albuma (sa izuzetkom Static impulse, koji je neodoljivo zarazan). Mislio sam da će mi nedostajati neko rokanje, ali album zapravo ima dobro raspoloženje, Jamesov glas se fino sjedinio sa akustičnom instrumentacijom. Na kraju krajeva, i pesme su melodične i pamtljive, pogotovo What I missed, Devil in drag i Wildflower. E da, inače nisam fan kad se kraju albuma prišljamči neki cover, ali Ramble on se dobro uklapa u ostatak albuma, i LaBrie ju je rasturio.

Svakih godinu i po, dve dođem na Evergrey temu da napišem kako je novi album solidan i slušljiv, ali ništa specijalno, bez previše highlightova. Ništa, samo da ispoštujem tradiciju i ovaj put.

Umro Alan White...

Naletela mi je negde preporuka za ove momke zato što su nosili taj Mastodon uticaj kao tag, pa rekoh da pružim šansu. Prvi album mi je zapravo bio najblesaviji koliko god da mu produkcija ne ide na ruku, momenti sa bluzerskim rifovima i slajd gitarama u metal konfiguraciji su haos. Naredna dva albuma su malo svedenija i konkretnija, ali nije loše, Black burner i Deathwish blues su mi na novom favoriti. Interesantno, ima pomenutog Mastodon uticaja tu i tamo, mada ja u melodijama više čujem Faith no more ili Thank you scientist. To sad zvuči totalno random jer ta tri benda jedva da imaju veze, ali opet, možda je široka paleta uticaja razlog zašto su Moon Tooth originalni.

Vrtim ovaj The Smile prvenac poslednje dve nedelje i prilično je opak album. Nisam siguran oko onih garažnih, rokerskijih stvari, ali one letargičnije numere poput Pana vision, The Same, A Hairdryer i Free in the knowlegde po meni imaju vajb u kojem se ekipa najbolje snalazi. Thin thing je isto sumanuta i nenormalna.

Dvogodišnja koncertna suša je okončana nastupom mog omiljenog benda u mom rodnom gradu. Ne samo to, već mi je ovo jubilarni deseti Maiden koncert, i prvi put da ih gledam iz prvog reda fan pita. Sreća je mala reč. O performansu i scenografiji bih mogao da se raspišem, ali prepuštam ostalima. Highlightovi: Sign of the cross, Blood brothers i otvaranje sa tri Senjutsu stvari. Pozdrav za metal braću i sestre, bilo je sjajno videti ponovo toliko ljudi. Nisam znao da li ćemo ikada to ponovo doživeti, ali eto, omicron je bio blessing in disguise, već mesecima imamo drastično povoljniju situaciju po pitanju pandemije. Tako da se radujem da se još neko vreme guramo po arenama. Dok ne krene možda neki novi talas.

Pattern-Seeking Animals - Only passing through Moon Tooth - Chromaparagon Suede - Suede Cap'n Jazz - Burritos, inspiration point...

U nedostatku novog Spock's Beard izdanja od 2018. godine, Ted Leonard, Dave Meros, Jimmy Keegan i John Boegehold izdaju pod imenom Pattern-Seeking Animals već treći album. Fin prog sa totalno blesavim bojama na klavijaturi, Leonardov vokal po običaju na nivou, dobre melodije. Give it a shot.

The Flower Kings - By royal decree Ghost - Impera D'Virgilio, Morse & Jennings - Troika Blood Incantation - Timewave zero

Metal Hammer se pojavio u pravi čas za mene, taman sam te neke 2004/2005 krenuo da intenzivno slušam metal kao školarac. Dobra vremena. Imam i dalje negde te stare brojeve, možda mi samo dva nedostaju. Valjalo bi to iskopati i prelistati opet.

Album me je patosirao na prvo slušanje, ne znam gde se nalazim. Ovo je ultimativna simbioza pop refrena i heavy metal rifa u klasičnom Ghost maniru, sa namerom da se nakon arena osvoje stadioni. Tobias se ne zeza.

Naravno da postoji. Svima je bilo jasno čim su objavljeni datumi. Mada i ovaj intervju je relativno star, svašta može da se dogodi u narednih mesec dana. Plus ja lično ne znam koliko ovaj gospodin ima zaista uvid u pravo stanje stvari.

Eels - Extreme witchcraft Saxon - Carpe diem Peter Hammill - Nadir's big chance R.E.M. - Green Bob Dylan - Street legal

Jedan underground kult iz 1977. godine kojim sam opsednut poslednjih godinu i nešto dana. Preporučuje se fanovima vedrijeg simfonijskog proga u maniru albuma kao što su Mirage, Foxtrot ili Remember the future - u pitanju je Garden shed od benda England:

Uf. Puštam I talk to the wind u to ime. Možda bi mogao ceo Court, doduše.

Za sada mi se ne čini kao da će album nadmašiti Sacrifice i Thunderbolt. Ali bez obzira na to, dobro je čuti da ljudi ovako rokaju u petoj dekadi.

Kaže mi drugar da izgleda ne nastupaju kod Kimmela, par Ghoulova ima covid pa su pomerili. Dobra stvar, inače. Spreman sam za 11. mart.

Nemam preveliki entuzijazam budući da mi je Simulation bio prvi Muse album koji mi baš nikako nije legao, pa nije kao da jedva čekam da pustim singlove. Ali prokomentarisaće se album kad izađe.