Totamealand

Oldschool fanovi se neće složiti, ali evo, čovek voli šta čovek voli: Deliverance Damnation Still life Heritage Blackwater park Morningrise In cauda venenum Pale communion Watershed Ghost reveries My Arms, Your Hearse Sorceress Orchid I ovi pri dnu su dobri, doduše. Jedino Orchid ne simpatičem naročito.

Nije uopšte tajna da Gers ume da brlja po gitari. Ne samo uživo, već i na studijskim albumima. Nikad nije bio najspretniji gitarista kada su solaže u pitanju, ali opet je svoj doprinos dao negde drugde, tj. u songwritingu. Na kraju krajeva, i ta oštrina i haotičnost njegovog soliranja ima svoj šarm i lepo kontrira Smithovom kompozitorskom pristupu i Murray-evim glatkim legato tonovima. Murray je sa druge strane vrlo dosledan i precizan svirački, ali na primer nije toliko aktivan kao kompozitor. Sva trojica imaju i prednosti i mane.

Sreća pa Gersovo mesto u bendu nije bilo dovedeno u pitanje kada se vratio Adrian. Da su ga pustili iz benda, ne bismo imali Dance of death, The Legacy, The Talisman, Dream of mirrors, Ghost of the navigator...

Jest', pa da propustimo The Day that never comes i Spit out the bone...

Radujem se novom albumu, taman da iskoristim priliku da obnovim i starije radove posle toliko vremena. Ima potencijala da bude dobar album. Ne računajući izdanje sa obradama, od poslednja tri albuma su dva baš bila kul.

Moj top 5 metal albuma ove godine: 1. Iron Maiden - Senjutsu 2. Helloween - Helloween 3. Mastodon - Hushed and grim 4. Vola - Witness 5. Soen - Imperial

Evo malo finskog progressive metala koji dosta vrtim ove godine. Sećam se omota iz metal hammera pre petnaestak godina, ali nisam bio siguran za naziv. Međutim, iskočio mi godinama kasnije album na nekom prog forumu, pa rekoh da mu pružim šansu. Dobro je da jesam, vrlo je pitko i zabavno ali i dalje prog.

Moj omiljeni. Kada razmišljam o albumima koji se sastoje iz jedne kompozicije podeljene na A i B stranu, obično prvo pomislim na ovaj album, pa tek onda na Thick as a brick.

Eto jedan datum koji bi STVARNO bila šteta da bude pomeren zbog pandemije. Mogli bismo napokon da okončamo koncertnu sušu ovakvim eventom, bilo bi prikladno.

Razmatra se, Transatlantic nikad nije bio bliže.

Glasam za Draw the line. Toys je sjajan, Rocks je legendaran, prvenac je kult... Ali ipak Draw the line.

Mastodon - Hushed and grim They Might Be Giants - Book Damon Albarn - The Nearer the fountain, more pure the stream flows Starcastle - Starcastle

Imaju oni para za Mastodon, ali imamo li mi publike za Mastodon?

Da vozdignem temu iz mrtvih, samo da se podsetimo da su ovi carevi i dalje živi i naoštreni:

Vidim i ja dosta spekulacija o tome da li više pesama znači više streamova i samim tim više para. Bendovi generalno slabo zarađuju od spotify, ali manjim i novijim bendovima je svaka kinta dobra kinta, tako da je moguće da razmišljaju barem malo na taj način. Haken su objasnili da je to razlog zašto je epic na prethodnom albumu razbijen na šest delova. E sad, to i dalje ne objašnjava zašto album mora da bude dupli. Može da bude dovoljno pesama a da stanu na jedan disk. Hardwired, na primer, u tom smislu uopšte nije morao da bude dupli, jer je ispod 80 minuta. Ako ima veze sa bilo čim, čini mi se da se kinta od duplih albuma ipak više vidi u prodaji fizičkih primeraka. Ili su dupli diskovi skuplji, ili se od izdavačke kuće tako dobija više novca. Međutim, i tu postoji kvaka, jer izdavanje duplog albuma košta duplo više nego izdavanje single albuma. Smallwood je bio jako skeptičan oko The Book of souls, ali se ispostavilo da se isplatilo. Biće da je kao kod filmova - ako si siguran da će box office da donese puno para, možeš puno para u film i da uložiš. Ali to se više isplati velikim bendovima; suprotna priča od onoga što je kod Haken slučaj. Ponovo, samo spekulacije i tračarenje o kojem čitam u poslednje vreme, ali eto, kad već pogađamo.

Dobro je ovo. Svedoci smo otvaranja novog Mastodon poglavlja. Emperor je bio vrhunac i završetak trilogije kojoj je akcenat bio na konciznosti i zaraznosti. Ovde ima više komplesknosti, ali ne nalik na ranijim albumima, pesme su sporije i više atmosferične. Favoriti bi mi bili Teardrinker, The Beast, Pushing the tides, Gigantium, Pain with an anchor i Had it all. Naravno, kao i kod mnogih duplih albuma, moglo je ovo da se skreše na desetak numera, ali nema veze.

Vidim da Colin nije u ekipi, što je šteta, on mi je bio totalno kul deo priče. Meni lično Porcupine Tree reunion i nije bio naročito potreban, iskreno bih MNOGO radije pratio dalji razvoj Wilsonove solo karijere, ali njegova je karijera, može da radi sa njom šta god želi. Ali ko zna, možda album bude dobar. 🙂

Istina. Kad prođe dva meseca, shvati čovek da li je album zaista toliko dobar kao što se prvobitno mislilo. Ispostavilo se da je još bolji. Kako vreme bude prolazilo, možda bude i više od 9/10. I povlačim negativne reči za The Parchment, svi koji su mi govorili da je pesma grower su bili u pravu.

Na prvo slušanje gotovo da nisam primetio da Brent peva igde. Ima li ga uopšte?

Ima li kakvih komentara na račun novog albuma? Ja ga intenzivno vrtim već dve nedelje i nemam utisak da se album sastoji od nekih od njihovih najboljih ideja. Prevashodno me instrumentalne sekcije ostavljaju ravnodušnim, što je neobično, budući da su to nekad umele da budu najuzbudljivije deonice. The Alien mi je fantastična stvar, strukturalno je dinamična, jako je ubedljiva u pogledu energije i vokalne ritmike. Transcending time mi se takođe dopada, jer generalno nema greške sa vedrim Rush vibe-om. Izuzev toga, poneki riff ili refren ume da bude pamtljiv, ali u celini nije u pitanju jedan od boljih DT albuma...

Vadak? Thy Catafalque? Je l' to Paja Patak snimio album?

Yes - The Quest Coldplay - Music of the spheres Dream Theater - A View from the top of the world Deerhoof - Actually, you can George Harrison - All things must pass Asia - Asia

Evo ga jedan random snimak iz publike, pokazuje kako biti genije na neko random veče u običnom kafiću, bez pripreme za kamere koje te snimaju za potrebe zvaničnog izdanja: "I don't want to be on my deathbed and... first of all, I don't know why I bought the deathbed."

Dosta sam vrteo The Quest u proteklih nedelju dana i nekako bih ga svrstao u isti koš sa Heaven and earth. Povremeno ima tu Yes magije, Howe tu igra razume se glavnu ulogu svojim tonom i progresijama, ali u celini je nekako monoton album. Kad pustim Fly from here nakon njega, razlika u groove-u i stavu je zapanjujuća. Po energiji ne zvuči kao da ima 10 godina razlike između ta dva albuma, već kao da ima 30 godina razlike.

Ali Return of the sentinel! Mogli su komotno da naprave i Still breaking that law.