Totamealand

Moja pretpostavka je da je Bruce mislio na The Writing on the wall i naslovnu numeru kada je govorio o tome da ima par drugačijih pesama, pošto ih je u pojedinim intervjuima opisao kao neuobičajene za bend. Mislim i ja da te dve najviše i odudaraju od očekivanog savremenog Maiden zvuka.

Kasnim par dana, ali nisam znao da imamo Normove fanove na yumu. Retko ko ga je kapirao u mom društvu, mislio sam da generalno nije ni bio naročito primećen na ovom podneblju, ali eto, dobro je videti da ga pojedinci ovde cene. RIP Norm Macdonald, meni je bio fenomenalan.

Može. Prošlo je četiri i po godine od Emperor, što je previše.

Što bi se pričalo ovde o tome kad za to postoji Blaze Bayley tema? A i realno, Igi, ti bi mogao radije da se baciš na neki track by track review, zna se ko je master toga.

Javlja mi se da nije ni nakon izlaska The Book of souls bilo previše track by track recenzija na forumu, tako da razmišljam da probijem led i vidim hoće li se još neko baciti na detaljnij review. Bilo bi zabavno. Da počnemo ovako. Iron Maiden je izdao još jedan odličan album i dokazao da mi je sa razlogom omiljeni bend. Razlog je sledeći. Nije novi album odličan zato što mi je Iron Maiden omiljeni bend, već mi je Iron Maiden omiljeni bend zato što je novi album odličan. Tako je već godinama. Iron Maiden je iznova i iznova praktično nepogrešiv. Slušati novi Iron Maiden je kao posmatrati bilo kod eksperta na delu, diviti se njegovoj veštini i biti zapanjen time kako gotovo da nijedan trenutak nije protraćen, gotovo da nijedna ideja nije besmislena, gotovo da nijedan potez nije pogrešan. Senjutsu je postigao upravo to. Senjutsu - Prošlo je vreme kada se za otvaranje Maiden albuma čuvala najkraća i najdirektnija pesma. U ovoj Maiden eri, album se otvara najnekonvencionalnijom numerom. Vokalna rešenja su posebno specifična, bilo da se radi od povremenim durskim harmonijama, ili o efektima koji se staraju za to da Diskinsonov vokal više zvuči kao urlik u pozadini radije nego stihovi koji treba da budu u prvom planu. Takođe mi se dopada ritmički obrazac koji je prisutan kroz celu pesmu i ni u kom momentu ne dovodi do razrešenja, što dodatno doprinosi osećaju napetosti. Uprkos ritmičkoj doslednosti, pesma izbegava monotoniju brojnim promenama tonaliteta i time što neke od najubedljivijih rifova čuva za kraj. Stratego - Koliko god da fanovi imaju tendenciju da sa novijih albuma kao adute izdvajaju duže pesme, meni se sažetije pesme često dopadaju koliko i one epskih razmera. Stratego je po mom mišljenju na nivou singlova kao što su Speed of light, Rainmaker i Different world. Disonantne umanjene kvinte, žustra ritam sekcija i izrazito zarazan refren čine ovu pesmu jednom od najpristupačnijih na izdanju, ali pesma istovremeno sadrži i dovoljno oscilacija u tempu i nepredvidivih strukturalnih ideja koje je čine uzbudljivijom i originalnijom nego što singlovi umeju da budu. The Writing on the wall - Koliko god da je kao prvi singl bila osvežavajuća zahvaljujući srednjem tempu, The Writing on the wall u kontekstu albuma ne smatram jednim od svojih favorita. Razume se doduše da i dalje govorimo o dobroj pesmi nesvakidašnjeg southern rock raspoloženja. Ističe mi se i povratak u rif nakon refrena, gde se primećuje da je rif toliko inspirativan da ga svaki član benda interpretira na svoj način. Gitare sviraju u oktavama, bas pokriva sopstvenu liniju, a McBrain akcentuje neočekivane osmine. Pesma će takođe uživo pružiti mogućnost Dickinsonu da komanduje publikom u svom stilu, budući da je ritmika savršena za tapšanje i skandiranje. Lost in a lost world - Harris još jednom pokazuje da je doktorirao umetnost epske Maiden numere. Ova pesma ne samo što je besprekorno struktuirana tako da je svaka sekcija u savršenom odnosu sa deonicama koje joj prethode ili sleduju, već je i svaka pojedinačna deonica interesantna i uverljiva. Lost in a lost world drži pažnju od prvog do poslednjeg minuta i pritom ne ostavlja utisak desetominutne kompozicije, što je rezultat Harrisovog osećaja za koherentnost, čiji je najbolji primer strofa koja prethodi refrenu a tek će se na kraju pesme ponoviti u drugačijoj instrumentalnoj konfiguraciji. Izdvajam i lepršavu instrumentalnu sekciju koje trenutno ne mogu da se zasitim. Ova pesma je spektakularna. Days of future past - Adrianu Smithu od povratka u bend nije strano da upliva u progresivne vode i doprinese komponovanju osmominutnih pesama, ali uvek je imao dobro uho za koncizne numere sa hit potencijalom. Zahvaljujući McBrainovoj interpretaciji ritmike rifa, Days of future past se ispostavlja da je jedan od bržih, temperamentnijih momenata na albumu. Takođe mislim da je ova pesma savršeno pozicionirana na albumu, vezujući se u pogledu tempa za aspekte prethodne numere, ali je dovoljno hitra da smo nakon nje spremni i na sporije deonice. The Time machine - Iako nije jedna od dužih pesama na albumu, ova sedmominutna numera sadrži sve komponente koje bi jedna epska Maiden pesma trebalo da sadrži. Da se našla na jednom od albuma koji su izašli osamdesetih, bila bi posmatrana kao klasičan Maiden ep. Gers od samog uvoda stavlja svoj pečat na pesmu, ali u narednim minutima prezentuje i neobične, ispresecane ritmičke figure, kao i neke od veselijih melodija na albumu. Zahvaljujući iznenadnim skokovima i padovima u tempu, The Time machine je za mene jedan od maštovitijih trenutaka na izdanju. Darkest hour - Smith svojim suptilnim izborom tonova na samom početku uspostavlja dramatičan i tragičan ton pesme, koja će se zahvaljujući svom konačno uobličenom tempu nazivati baladom albuma. Za dobru baladu je, međutim, krucijalna emotivna komponenta, koja se u ovoj pesmi konkretno ogleda u veličanstvenom refrenu koji pesmu dovodi do savršenstva. Dickinsonov visok vapaj i Smithova progresija akorada doprinose tome da Darkest hour ne samo sadrži jedan od najboljih modernih Maiden refrena, već istovremeno bude i najbolja pesma na albumu. Death of the Celts - Zahvaljujući pesmama The Red and the black i The Clansman, stekao sam utisak da Iron Maiden vešto inkorporira elemente keltske tradicionalne muzike u svoj zvuk, ali ipak to relativno retko rade. Death of the Celts je napokon prilika da pomenuti elementi ponovo budu u prvom planu. Vokalne melodije su jednako uspešno obojene keltskim raspoloženjem koliko i gitarske fraze. Sinematski senzibilitet benda je ovde ponovo u punom sjaju, budući da pesma zvuči kao muzika iz filma. Nalik Lost in a lost world, ni Death of the Celts ne deluje kao da je naročito dugačka. Imam osećaj da Maideni nisu ni svesni toga da je desetominutna kompozicija na pomolu dok na njoj rade. The Parchment - Iako se Steve Harris na poslednjih nekoliko albuma delimično odvikao od refrena koji se sastoje iz ponavljanja naziva, čini mi se da je u međuvremenu stekao nove navike. Jedna je da identična gitarska i vokalna melodija teku unisono, a druga je da gitarske harmonije koje su se ranije sastojale iz terci sada sačinjavaju oktave. I mada ni jedna ni druga karakteristika nisu loše po sebi, na ovoj pesmi možda previše dominiraju za moj ukus. Bez obzira na to, The Parchment me i dalje opčinjava hladnom atmosferom i zagonetnom strukturom, navodeći me da joj posebno posvećujem pažnju kad puštam album. Trenutno mi nije među omiljenima, ali je prisutan potencijal da mi se vremenom više otvori. Hell on earth - Možda bi bilo nerealno očekivali da Harris sa svakom od desetominutnih numera briljira, ali po mom mišljenju je najbolja kompozicija ostavljena za kraj. Mirni intro jako diskretno sugeriše melodijske teme koje će se provlačiti kroz pesmu, da bi se teme konkretnije i gitarski prezentovale u nizu onog momenta kada McBrain svojim nepredvidivim prelazom označi iznenadni početak razrajene sekcije. Hell on earth po meni sadrži najuzbudljivije melodije na albumu, krunišući ga refrenom zapanjujuće magnitude. Izgleda da Harris u svom maniru ostavlja neke od najturobnijih tema za sam kraj albuma, ali ih predstavlja kroz muziku koja je poletna i neodoljivo zabavna. Razmišljam o tome kako ćemo sagledati Senjutsu u kontekstu diskografije benda. Bili smo spremni da Empire of the clouds bude možda i poslednja pesma koju će Iron Maiden ikada snimiti. Ako se ispostavi da je ovaj album poslednji, Hell on earth bi svakako bila pristojna tačka na karijeru. Međutim, budući da je Senjutsu drugi dupli Iron Maiden album u nizu, voleo bih da bend izda još jedan dupli album pre nego što označe kraj. Bilo bi fenomenalno imati trilogiju duplih albuma, i imajući u vidu doslednost benda, ne bih se iznenadio odličnoj trilogiji. Ovo je izvanredan album i strog kandidat za album godine. Nek' mi Deris, Weikath i ekipa oproste - bili su tako blizu. Ocena: 9/10

Iron Maiden - Senjutsu The Neal Morse Band - Innocence & danger Marillion - Clutching at straws The Smiths - Strangeways, here we come

Većina nas jeste pustila Maiden. Evo ja ću još jednom da pustim novi album.

Au, buraz, sad si me zaintrigirao, AMOLAD i TXF su mi u top pet Maiden albuma. Nisam još stigao da ga pustim, večeras pada premijera, tako da sam sada dodatno entuzijastičan.

Još bolje onda, već sam u raspoloženju da refreshujem rutracker na svakih par sati.

Poslednjih godina albumi uglavnom procure dan, dva ranije, ali ne mnogo ranije od toga. Moja pretpostavka je da će leak da se pojavi u četvrtak popodne.

Moja priča je skoro pa preslikana kao Gordanova. Bio sam upoznat samo sa Vol. 3 kada sam kao četrnaestogodišnjak kupio Iowu, i toliko sam se prestravio brutalnošću da sam se vratio u CD shop i pokušao da slažem prodavca kako disk ne radi, ne bi li mi vratio pare. Nije uspelo, tako da sam morao da nastavim da slušam album. Naravno, postao sam još veći fan ubrzo. Ah, ti metal počeci. E da, album je i dalje 5/5, sve ove godine kasnije.

Hajde to, ali što su izvukli Rocka rolla posle 45 godina. Svakakvih rariteta ima zapravo kod njih poslednjih godina.

Šteta što je onaj Weezer cover prošao nezapaženo. Izveli su totalnu Green album foru - solo je samo vokalna melodija sa strofe ponovljena na gitari i tačka.

Čitam po intervjuima da na ovom albumu Randy, Eric i Bill imaju mnogo više udela nego ranije po pitanju komponovanja, i iako vidim da su se fanovi obradovali tom osveženju, ja sam možda maaaaaaalčice skeptičan - volim kada je Neal sto posto Neal, njegov pečat mi je dovoljan. Čovek uvek pogađa u centar, ne treba tu formulu preterano dirati. 😛

Nisam pustio pesmu, čekam album, ali mi je situacija urnebesna. Ko još za komponovanje koristi svoj materijal od pre 40 godina?

Danas mi je došlo da pustim prvenac. Mogao sam bilo koji od prvih 10 albuma da izaberem, doduše, svaki je fin.

Ovih par dana su baš haos. Dusty je bio legenda.

Kad smo bili klinci, mislili smo kako je Joey najbolji bubnjar ikad, bukvalno. Petnaestak godina i stotinak bubnjara kasnije, i dalje mislim da je Joey bio zver. Kakva vest...

Pih, ipak nije neki bend kojim vladam pa da mogu da napravim poređenje. Ali možda nekog drugog ne bude mrzelo da "prosvetli" Maiden fanove. Ja imam utisak da je malo strogo potcenjivati filozofske i religijske aspekte u Iron Maiden pesmama (dozvoliću sebi da tu uvrstim i tekstove zasnovane na poeziji i istoriji), budući da su Maideni među pionirima po pitanju uvođenja takvih tema u metal kao žanr. Nije da su Sabbathi, Saxon i Judasi imali detinjaste tekstove, ali Maideni su se više oslanjali na Rush / Thin Lizzy / 70s prog kao zvezde vodilje u tome šta u metalu može tekstualno da se radi. Možda to sa ove tačke gledišta nekome deluje prosečno, ali to bi bilo kao kada bismo kritikovali Sabbath što nisu imali visok operski vokal koji je kasnije za heavy metal postao standard, ili kao kada bismo kritikovali Helloween što nisu imali klavijature i neoklasične solaže koje su kasnije za power metal postale standard. I bez obzira na tu perspektivu i kontekst, i dalje mislim da se Maideni sasvim dovoljno zrelo i sofisticirano nose sa religijskim i filozofskim temama. Na primer, pesme poput The Alchemist, Lord of light, Blood brothers i The Man of sorrows mi ne deluju ni banalno ni naivno, naprotiv. E sad, jasno mi je da je neko možda razočaran činjenicom da Belshazzar's feast kao biblijska priča nije prisutna u tekstu pesme The Writing on the wall, ali nikada nije ni postojala indikacija da će se u pesmi isključivo o tome raditi. Nek' me neko ispravi ako grešim, ali Belshazzar's feast je trebalo samo da posluži kao hint ka nazivu pesme, što su fanovi i uspeli da dešifruju. Razumem da je neko možda imao drugačija očekivanja, ali nije kao da su nam obećali temu pa je nisu ispunili.

Mene više zanima koji bi metal bendovi po tvom mišljenju mogli da budu parametar za ozbiljno pristupanje religijskim ili filozofskim temama. Naravno da ih ima, ali radoznao sam da napravim poređenje ako sam upoznat sa bendom.

Tri jaka rifa u konkurenciji u toj pesmi. Ja glasam za onaj u sredini pred brzi deo.

Moj omiljeni Sabbath album. Nema previše albuma koji su čista desetka, ali ovaj jeste.

Ova objava se čekala.

Viđam još komentara da intro asocira ljude na Bon Jovi, nisi jedini. Dobra je stvar. Posebno mi se dopadaju akustične deonice i folky rifovi. Takođe mi je osvežavajuće da čujem pesmu srednjeg tempa kao prvi singl, obično Smith i Dickinson izbace nešto brže. E sad, držim palčeve da će biti još, i to uskoro - zreo sam za ceo album ove godine.

Još malo manje od sat vremena.