Totamealand

Novi album je snimljen i trenutno je u mixing / mastering fazi. Iako momci ćute po pitanju toga ko je producent, izgleda da je Biff Byford otkrio tajnu kada je objasnio čime je to Andy Sneap zauzet pa ne radi na novom Saxon album.

Broj jedan i za mene. Hajde što su singlovi kultni, nego su čak i deep cuts poput Spieluhr jednako jake pesme.

Zakasnela reakcija na Haosov update. Gentle Giant, Opeth i Radiohead u jednoj fotografiji - skidam kapu.

Da ne misliš na prethodne tri decenije?

Već je blokirano, ali video sam da društvo deli. Ja ću ove godine pokušati da izbegavam singlove pred izlazak albuma. Nek' mi to bude resolution. 😄

Koliko je ovo dobra stvar. "Hours" možda nije stilski pomerao neke granice, ali melodije su neviđene. O jačini vokala da ne govorim, to je album gde je Dejvidov glas zaista u prvom planu.

Buraz, cover je prekul. Mota se i druga verzija covera online gde je logo na samoj sredini, što je bolje, ovde je logo liku preko face. Ali bilo kako bilo, elegantno i moćno izgleda.

Meni je nekako škakljiv taj trend izdavanja self titled albuma nakon višedecenijske karijere. Često je i malerozno. Izuzev toga, bring it on. Jedva čekam.

https://www.facebook.com/photo?fbid=287081429448096&set=a.257052329117673 I bilo je krajnje vreme.

Sećam se i priče kako je The Atlantic bio završetak tematske trilogije (nešto oko Tomovog razvoda), i kako će od sledećeg albuma da bude okrenut neki novi list. Ali ne, isti je fazon. Videćemo, možda se nešto promeni, ali ja ne bih očekivao ništa specijalno. Nekako su se ušuškali ovde, albumi im dobro prolaze. 😀

Ja ne mislim da su igde pošli, našli su svoj novi zvuk od Hymns na ovamo i nekako imam utisak da će se priča nastaviti. Poslednji albumi su im stilski veoma usaglašeni - e sad, na nekome se zadese bolje pesme, na nekom prosečne pesme. Ovde ima numera koje se ističu: Eternal nocturnal, Forever outsider, A Dandelion cipher. Možda mi je u globalu album malo zabavniji neko The Atlantic, ali malo manje dosledan nego The Storm within. Mada sve je to tu negde što se ovog i prethodna tri albuma tiče.

Kako su ga metalizovali, jako kul.

Dobro zvuči kad ga Fripp odsvira. Još mu je dao svoj pečat na 1:34, neko bi pomislio da je deonica sa nekog Talking Heads / Bowie albuma.

Ja sam tek pre nekoliko godina ušao u Mercyful fate / King Diamond klan, i ovaj koncert mi je bio krucijalan u razumevanju toga koliko im je live show maestralan. Zapanjen sam, veći bendovi nemaju ovako kompleksan i moćan performans.

Steven Wilson - To the bone Weezer - OK Human Cheekface - Emphatically No. Transatlantic - The Absolute universe Phil Lynott - Solo in Soho Wings - Red rose speedway The Frosted Ambassador - The Frosted Ambassador Malpractice - Deviation from the flow

A pošto je ovo electro pop radije nego gitarski album, je l' to znači da je recenzija... relevantna? Hit mi je koliko se digla prašina oko ovog Eddie Van Halen komentara. Najviše me fascinira to da je neko došao na ideju da Wilsona pita šta misli o Eddie Van Halenu. Šta je čovek mislio da će da sazna? "Oho, šta kažeš, Stevo, obožavaš Fair Warning?"

Ja sam generalno imao tendenciju da propuštam sve ono što ima fazon preko 25 albuma. Gledam da preslušam celu diskografiju kad u nešto uđem, ali kad skontam koliko ima posla, izmaknem se. Tako su mi na primer Zappa, Stones, Dylan i tako neki velikani tek poslednjih godina došli na red - rešio da ostavim svoj OCD po strani i poslušam samo "najpoznatije" albume, tj. nekih desetak do petnaest, umesto 25.

Taj tip brutalnog djent riffa uleti jednom u tri minuta da presece stvari i ne nosi pesmu - akcenat je na vokalnoj melodiji, klavijaturi i catchy refrenu. Takodje mi je dredg uticaj prelomio od prvog dana i ostaje highlight do dan danas, ne prepoznajem taj element kod drugih prog metal bendova trenutno. Kul su mi nove stvari, pogotovo druga. Applause mi nije u celini bio naročito wow, Inmazes je ipak prava stvar za mene, ali ova dva singla su dobar znak.

Postoji samo jedan primerak ovoga, ako dobro kapiram. Svih deset hiljada je uloženo u Music Venue Trust: https://www.innerviews.org/inner/steven-wilson-4?fbclid=IwAR22QJMEto3IWfK0XFSIE4_IX0DI1y1TpkT8FV42Zw9UQ4W_y7W5NRkgHzI Inače, držim palčeve da se nađe ovde i poneki pozitivan komentar na The Future bites, pošto je meni album dobar. Glavni utisak mi je ostavilo to koliko je zapravo album dosledan svemu što je Wilson radio tokom karijere. Nekako su proteklih godina Perfect life, Nowhere now i Permanating dale naznaku da će se u nekom momentu Wilson još više distancirati od gitarskog prog zvuka i malo se više upustiti u svoju interpretaciju pop muzike. Mada nije kao da konciznije numere i sintetika nisu i ranije bile deo njegove solo karijere ili starijih Porcupine Tree radova. Isto mi deluje kao da su pesme i ritmički i melodijski prepoznatljiv Wilson. King Ghost bi sa akustičnom radije elektronskom nego instrumentacijom komotno mogla da se nađe na Lightbulb sun. Da Self ima veći akcenat na gitari i Gavina na bubnjevima, ličila bi mi na Halo. Čak me i poslednja numera po suptilnosti i jednostavnosti podseća na Collapse the light into earth ili Glass arm shattering. Tekstovi definitivno nisu oličenje dubine i simbolike, ali nikad nisam ni gledao da mi genijalan tekst bude preduslov za uživanje u Wilsonovoj muzici. Meni je Fear of a blank planet super album, iako tekstovi dobrim delom kao da su napisani iz perspektive istih onih tinejdžera kadriranih u prvim redovima Tilburg hale. Izuzev generične Follower i utiska da bi Self mogla da bude duža i razrađenija, ostatak albuma mi je veoma zabavan i baš mi drži pažnju. Svakako je koncizniji i usredsređeniji nego To the bone, mada svakako ne nadmašuje Grace, Raven i Hand. Ali to iskreno ne bih ni očekivao. Favoriti: 12 things I forgot, Personal shopper, Count of unease, Eminent sleaze.

Svestan sam ironije.

Sviđa mi se što je bilo potrebno da Schaffer završi u zatvoru da bi ljudi počeli da diskutuju o Iced Earth ponovo.

Ako biramo od prvih šest, Something wicked dobija moj glas.

https://metalinjection.net/around-the-interwebs/the-best-jon-schaffer-memes-on-the-internet-right-now Enjoy.

Paul McCartney ima 78, pa je opet u karantinu snimio sedamnaest instrumenata za novi solo album umesto sedamnaest klipova sa suprugom. Dobro, možda i Paul ima klipove sa suprugom ali se ne šeruju.

Ako dobro shvatam, ništa od novog studijskog King Crimson albuma već godinama, ali ovih klipova ima koliko hoćeš?