Totamealand

Nije kao da sam planirao da idem, ali tek sada vidim da je Colsefni otkazan pre fazon mesec i po dana.

Niko ni da trepne što je Point of entry broj dva? Dajte i vi neke liste, da se igramo.

Ovo bih zapravo rado gledao.

Za The Smile, pucam na prvi red ispred Yorka. Ako bude krš zvuk, barem da kažem da sam bio blizu.

Petnaest godina. Najbolji album, što jes' jes'.

Njah, pašće ta brojka ispod 3.5 kroz nekoliko meseci, biće tu negde kao Firepower. Ali kolju se. Ono, ako ti Firepower nije bio naročito zanimljiv, neće ti ni ovaj vratiti interesovanje u noviji Judas Priest.

Čoveče, prošle godine u ovo doba sam od hrpe albuma koji su izašli imao možda jedan koji mi se sviđa, a ove godine se prosto nižu dobra izdanja. Tu spada i ovaj Judas Priest - slično kao za Saxon, retkost je da bend u finišu karijere izdaje ovako dosledan album. The Serpent and the king mi je favorit, Halford zvuči sumanuto. Izdvajam i Panic attack, Gates of hell i Escape from reality. Firepower mi je u globalu bio bolji, doduše, verovatno zato što smo bili šokirani koliko je bio jak u poređenju sa prosečnim Redeemer. Pritom su najbolje stvari na Firepower bolje od najboljih stvari ovde. Ali ipak, jako korektna priča. Apdejtovano rangiranje albuma: Screaming for vengeance Point of entry Painkiller Sin after sin Angel of retribution Defenders of the faith Brittish steel Killing machine Firepower Sad wings of destiny Stained class Invincible shield Nostradamus Rocka rolla Turbo Redeemer of souls Jugulator Ram it down Demolition

Lonely Robot - The Big dream Il Balleto di Bronzo - Ys Bruce Dickinson - The Mandrake project Blaze Bayley - The Circle of stone MGMT - Loss of life Traveler - Prequell to madness Judas Priest - Invincible shield

Ovo je prvi put u poslednjih deset godina da vidim neki pozitivan komentar od tebe na novi Dream Theater. Jasno mi je da nije TOLIKO pozitivan komentar jer se DT stavlja naspram SOA klona koji je bio DT klon, ali ipak, I'll take it.

Super je ovo zapravo, a nije ni čudo ako su već i Roy Z i Bruce filtrirali najbolje ideje čitavih dvadeset godina. Zanimljivo, nekako su rasturili i one konkretnije hard rock stvari poput Many doors to hell (hitčina) i Rain on the graves koliko i malo teatralnije, ozbiljnije numere poput Shadow of the Gods i Eternity koja je skoro jednako odlična koliko u Maiden verziji. Sonata je isto dobra, Mistress potcenjena, recimo da mi je Resurrection men najklimavija. U globalu, znamo da su Chemical wedding i Accident of birth nedodirljivi. Za njima stavljam nepravedno ignorisani Skunkworks. E, onda bi već mogao da ide ovaj novi. Možda bih voleo da je produkcija malo uglačanija, ono kad Blaze Bayley ima bolji zvuk na albumu. Ali opet, dobro izdanje sve u svemu, i valja napomenuti da Bruce i dalje vrlo impresivno zvuči za nekoga ko ima 65 godina i jedva da štedi svoj glas već četiri i po decenije.

Vrhunska žurka od albuma. Relativno mlad bend sa tek tri izdanja i već vrlo doslednom diskografijom, u startu su imali jasno definisanu priču i drže se fino. Ne znam odakle tolika pauza između drugog i trećeg albuma, doduše.

Zadesio sam se na njihovom nastupu u Pešti prošle godine i bili su baš dobri uživo, ali me nije baš motivisalo da pustim malo i studijske albume. Možda bih mogao.

Nije loš novi, sličan stil kao na War within me, samo za nijansu ambiciozniji i originalniji, War je bio previše straightforward za moj ukus. E sad, ironija je što su na novom albumu upravo direktne pesme najbolje i zabavnije od direktnih pesama na prethodniku. Mind reader, The Broken man, The Year beyond this year, sjajna zabava. Druga polovina je konceptualna, ne sadrži nužno highlightove ploče, ali se fino sluša. Mislim da je u globalu najveći problem albuma što Blaze Bayley ima mnooogo bolje albume u diskografiji. Koliko god da je ovo korektno, onaj nivo inspiracije na Silicon messiah, The Man who would not die, pa i na Infinite entanglement je nedostižan.

Dobro me podseti. 😋

Hmmmm, bend koji se penzioniše naspram benda koji menja članove kao čarape. Ne deluje ni jedno ni drugo kao savršen izbor.

Ovo je provereno dobra žurka svaki put.

Museo Rosenbach - Zarathustra Bob Dylan - Slow train coming Saxon - Hell, fire & damnation Cheekface - It's sorted The Smile - Wall of eyes Caligula's Horse - Charcoal grace

V je bolji nego V. Šalu na stranu, krenuo sam da slušam i SB i SyX daaavne 2008. godine i jedna od prvih stvari o kojoj sam video da se priča u krugovima fanova tih bendova je ta podudarnost sa omotima. Inside Out je bio valjda label za oba benda kad su izašli albumi, i oni su bili jednako u fazonu "nemamo pojma" koliko i sami bendovi. Koliko god da čudno zvuči, verovatno je puka slučajnost. Nije kao da su pustinje i crvena neba najoriginalnije ideje.

Vidim da nisam jedini kojem na naslovnoj isto potpuno odlutaju misli, zaista mi ne drži pažnju. Ostatak je dosta dobar, The World breathes with me mi je favorit, Mute je blizu, ali i dalje umeju da razvale i kratke pesme kao što je bio slučaj na Rise radiant. Golem je hit, Sails je grower. Zabavno je bilo vratiti se i na starije albume u pripremi za novi. In contact mi danas leži mnogo bolje nego te godine kad je izašao, delovao mi je možda prenatrpano onomad. I dalje mi nije druga polovina jaka koliko i prva, ali zato je prva neviđena i sadrži u principu njihove najbolje stvari.

Vrhunski je bio provod. Otišao sam više kao poštovalac nego poznavalac i nadmašili su mi očekivanja.

Korn i The Flower Kings je još bolji line up nego Mercyful Fate i Transatlantic.

Mene dobro radi vajb albuma. Po meri mi je što su izbacili one kraće garažnije numere koje su na prethodnom izdanju ionako bile slaba tačka. Taman je i kraći, sve je fino odmereno. Pomenuta pesma sa štimovanjem je zapravo highlight. Izdvajam i Read the room i naslovnu.

Zapravo se i poistovećujem sa tim, i ja imam masu bendova koje bi naravno trebalo da uveliko slušam, ali prosto ne dođu na red. Ja tek sada na primer rovarim po RPI. Ne mogu da se odvojim od Museo Rosenbach već nedeljama.

Ovo me je zapanjilo. To je prilično puno bendova, buraz. Vrhunski izveštaj, doduše, drago mi je da je SB bio prijatno iznenađenje i da je izgledalo kao da se gospoda dobro provode, pošto se meni čini da je taj bend pred raspadom. Šest godina od poslednjeg albuma, a ovo su im prvi koncerti u poslednjih pet. A za PoS mi je žao što čujem da nastup prolazi tako kako prolazi, nikada nisam bio fan benda ali znam da su važili svojevremeno za majstore svog zanata, tako da je tužno čuti dokle su dogurali.