Totamealand

Ta strofa je jedan od najboljih VdGG momenata ikada, i muzički i tekstualno, plus Peter zvuči prebrutalno na istoj. Odlična pesma u celini, kao i sam album, moj lični favorit od benda. Što jes' jes', World record nije u istom rangu, ali dovoljno je blizu ostalima da bih ga svrstao u veliku petorku. When she comes, Wondering, Masks... Poređenje sa Opethom potpuno na mestu. Ipak je Mikael pre neku godinu lično uručio Peteru the visionary award na nekog prog dodeli nagrada.

Mislim da se vidi koliki sam trešer po tome što sam morao da proverim ime na wikipediji. Da mi je neko rekao da će se to ime naći na VdGG temi... Ništa loše, samo je iznenađenje. Zanimljivo da se ne slažeš odakle i dokle traje Genesis niz, Igore, mislio sam da ćeš imati zamerku na moje uključivanje albuma World record u veliku VdGG petorku. Obično ga fanovi ne smatraju u rangu prethodnika.

Tu se možemo složiti, i ja više volim koncizne numere od jamova. Reče lepo onaj death metalac na opštoj prog temi, Crimsoni su sjajni kada nađu ravnotežu, ali nekada umeju da mi budu preterani sa improvizacijama. Van der Graaf sa druge strane nema te momente, u 95% slučajeva je sve skladno. Ako budeš počinjao sa ovom gospodom, većina bi rekla da kreneš od Pawn hearts, što nije loša ideja, mada je mooožda Godbluff bolji starting point. A možda i nije. Jebemliga.

Imaju izvesnu prefinjenost, vrlo karakterističnu atmosferu koja se provlači kroz sve albume, duboke ali donekle nedokučive tekstove i jednog od mojih najomiljenijih pevača. Mislim da mi odgovara što se manje upuštaju u haotične i bučne improvizacije kakve Crimsoni forsiraju, što je plus. I napokon, tu je niz albuma od H to He zaključno sa World record, jedan od najboljih nizova albuma u progu i u proseku meni lično bolji od niza od Nursery cryme zaključno sa recimo Wind and wuthering.

Prog svetinja. Može kontraverzno mišljenje? Meni je VdGG draži od King Crimson i Genesis, iako i ta dva benda volim.

Posle dva vrlo razočaravajuća albuma, Underworld je korak u pravom smeru što se mene tiče. Neke stvarčice mi i dalje nedostaju, klavijature su i dalje zatrpane i prog aspekt je zapostavljen, ali Rasel je batalio pretežno brutalno pevanje, malo su ohladili sa in-your-face metal tendencijama i, iako mi SyX nikada nije bio bend sa nekim ekstra tekstovima, nema toliko cringeworthy momenata poput "We are strong, we will stand and fight", "You are the bastards!", "The lords of chaos will never die" i tako toga. Izdvajam niz tri prilično odlične pesme: To hell and back, In my darkest hour i Run with the devil. Mislio sam da izdvojim i Without you, refren mi je u startu bio baš catchy ali već prestaje da deluje.

Fanovi se nadaju da im ovo nije bio poslednji koncert: https://www.youtube.com/watch?v=KOWBLOuLIDU&feature=youtu.be&t=5m41s

Skinut je i snimak Opetha sa Wackena, ne znam zašto. Kapiram da nije do bendova, Rudess je lično shareovao link na svom fejsu.

Slažem se za stavku o premalo kontrasta na SABB, lično isto više volim Crimsone sa više raznolikosti. Džem sekcije, disonantni rifovi, lepe melodije, od svega po malo - zato su Lizard, Court i Red majka. Yes sedamdesetih jeste besprekoran, izuzeci su Tormato i Going for the one, gde baš njega izabra pored onakvih pet prethodnika? Vidim da će imati šta da se piše na Yes temi.

LaBrie miljama daleko od onoga kako ume, očigledna slaba tačka na nastupu. Miks je onako, ne zvuči loše ali tipično je festivalski prosečan. Publika je zato u fazonu, likovi što brišu suze na Spirit su pobedili.

Fenomenalna recenzija, ovo me je više zapalilo od sempla pre par dana.

Hmmm, često mi izlazi taj Harmonium u preporukama ali sve me nešto mrzi da ih poslušam. Možda je sad idealna prilika.

Ah, postovi iz davne 2009. godine. Mislim da su u to vreme prog albumi umeli brže da mi legnu zato što mi je žanr još uvek bio prilično nov, toliko toga bi mi u startu bilo zanimljivo zato što je drugačije. Sada kada puštam neki prog, znam da će mi biti potrebno dooosta vremena da pokaže svoje specifičnosti i kvalitete. Floydi više nisu u kategoriji proga na prvu loptu, postovi datiraju iz vremena kada mi se još nije slegao The Wall kojem je trebalo tri godine, kao ni The Final cut, koji je počeo da mi ulazi u uho posle čak pet godina. Nije mi Floyd neki izuzetak, rekao bih da su i oni baš kao i Genesis tek od osmog ili devetog albuma doživeli veliko probijanje u mainstream (Floydi sa Money i Breathe, Genesis sa Follow you follow me). Nisu Genesis jedini prog bend sedamdesetih koji je bio "proklet". Za većinu tih bendova je karakteristično non stop dolaženje i odlaženje članova, odlaženje benda na hiatus, odbijanje od strane publike kad god bi se probalo nešto novo (što je u principu uvek), a rekao bih da je sam žanr bio na vrhuncu možda pet godina.

Hah, da, sad se sećam naše spike na tu temu jednom. Dobar post, demon side, uvek sam imao utisak da je Gabriel autor dobrog dela muzike na albumu. Verovatno zato što mi i muzički dosta odudara od prethodnika pa sam imao pretpostavku da je čovek i muzički bio dominantan koliko i tekstualno.

Eh, meni milo što vidim negativne komentare za Lamb od Steve-a lično, sugeriše da je možda sve sasvim u redu sa mnom. Jedino što bi ovo "everything linked to everything else" trebalo da bude recept za fenomenalan prog album. Jasno je da je Gabriel tu bio mastermind, predvodio priču iako ostali u bendu nisu bili on the same page, verovatno je to prouzrokovalo tenzije zbog kojih su se raskantali. Ali dobro, de, izdvojiću ja The Carpet crawlers, Counting out time, Fly on a windshield, da ne bude da hejtujem ceo album. Nisam ni slušao debi, po komentarima zaključujem da ni ne moram, hm? Zato je Trespass prilično dobar, fin nagoveštaj mog favorita Nursery cryme. Kreni sa Yes prvom prilikom, ortak, i javi utiske vezane za Tales from topographic oceans. Najveći progeri su lenji kada je ovaj album u pitanju.

Nisam neki ogroman LoG fan, ali Overlord je predobra stvar. Takođe mi se istakao refren na Embers kao i rifovi na Footprints i Delusion pandemic. Solidan album za njihove standarde.

Bilo mi je interesantno do refrena. Vidim da je angažovan dobar tim da izvlači Tejta iz blata, nek' im je sa srećom.

Dobar je bio poslednji. Jedan od brojnih faktora je to što nije bio prenatrpan pesmama kao Thirteen. Rekao bih da trinaest pesama na Megadeth albumu može da bude malo mnogo, ali čuće se još.

Fantastičan intervju, sviđa mi se Gersov stav po pitanju većine stavki. A ako dobro kapiram, ovi ne planiraju uopšte da izbace singl, zar ne? Iskreno, jeste da ima da kriziramo ovih mesec i nešto dana, ali možda je i bolje ceo album čuti odjednom.

Eh, ja sam prvo čuo album pa onda izvalio spot.

Zabavan je Lindemann album, pogotovo naslovna, Praise abort i Ladyboy. Home sweet home se takođe ističe kao jedna od ozbiljnijih numera. Dosta pesama mu kvare prosek, doduše, tako da sve u svemu mi sigurno neće biti jedan od boljih albuma ove godine. Očekuje se novi Rammstein.

Ako sam od nekog očekivao da dobije ekskluzivnu priliku pre svih da čuje novi singl, to je Boban.

Uh, uvek mi je The Lamb bio pretežak album, iako sam generalno fan duplih konceptualnih ostvarenja tipa The Wall ili Snow. Više volim par albuma koji su izašli pre i posle istog. Činjenica je doduše da je Gabriel dao sve od sebe na tom albumu, to je jedan od onih slučajeva kada čovek zapali iz benda jer skonta "od ovog ne može bolje."

Predomislio sam se, ipak Hope iznad Gray. Dobra su oba, doduše. Napokon su u neku ruku ozvaničili imena članova, nadam se da to znači da ih neće menjati.

Mhm, primetiše ljudi da set izgleda dooosta drugačije. Za bubnjara smo provalili da je zamenjen, za pevača doduše ne znamo.