Dhamma

Zašto ti meditiraš? Sve što doživljavamo u životu doživljavamo kroz svoj um. Kada ne razumemo kako taj naš um funkcioniše, lako postajemo zbunjeni i tada patimo. Meditacija je istraživanje i pronalaženje načina da razumemo svoj um. Baš kao kad bilo šta drugo želiš da upoznaš ili razumeš, moraš da ga proučiš. Staneš i gledaš, a onda rešiš problem. Ako si ikada bio uznemiren ili zabrinut, ako nisi mogao da se pronađeš u životu ili si se zapitao: "Ko sam ja?" "Šta je cilj svega ovoga?", tada je meditacija način pripremanja uma da istražuje život ili barem ono kako ga ti doživljavaš. Posmatranje uma (meditacija) vodi do razumevanja (mudrosti), a mudrost vodi do oslobađanja od patnje. Da bi sve to imalo smisla moraš u životu prvo upoznati patnju ili barem nelagodnost. Ako ti je čitav život samo med i mleko, um ti je smiren, jasan, nemaš nikakvih problema sa drugim ljudima, onda se nemoj gnjaviti sa meditacijom -- jednostavno uživaj u životu. Ja, međutim, nisam te sreće i meditiram zato što ponekad patim -- ne mnogo, ali dovoljno da poželim da to prekinem -- zauvek.

Ja probao da nešto objasnim, ali ne ide. Možda neki drugi put. Važno je da ima dobre volje A sad malo o meditaciji: Šta je meditacija? Meditacija je tehnika rada sa umom. Ako um posmatraš kao alatku, tada je prvi korak pre nego što počneš tu alatku da koristiš da je pobliže osmotriš; razmotri kako ona funkcioniše i za šta bi mogla da se iskoristi; zatim počni da je koristiš na što je moguće efikasniji način. Meditacija je prirodan način upoznavanja sa umom, istraživanja i razumevanja načina na koji on funkcioniše, a zatim i poboljšavanja njegovog rada putem vežbanja. Zaista je potrebno mnogo truda da bi se uvežbao um. Koliko si godina recimo dopuštao umu da tumara tamo-amo po sopstvenoj volji. Možeš li da kažeš svom umu: "OK, dosta je bilo brige, od sada hoću da misliš samo srećne misli -- od sada nećeš ići na onu stranu na koju ti hoćeš." Ja to ne mogu. Jesi li ti sluga ili gospodar svoga uma? Um je moj "vodič" -- on usmerava moje odnose sa spoljašnjim svetom. A meditacija je način da se osveste "vodičeve" slabosti i poveća njegova snaga. Ako zamislite situaciju da slanjem nekog poslovnog čoveka na kurs o menadžmentu popravljate njegovu sposobnost upravljanja firmom -- onda je meditacija jedan (neprekidni) kurs o upravljanju samim sobom. Baš kao što dizanje tegova ili džogiranje čini telo snažnim, isto tako meditacija čini um snažnim. Dobra stvar pri svemu tome je da vam nije potrebna bilo kakva specijalna oprema. Ne treba ni da budete nekakva posebna osoba, dovoljno je da ste živi i da vam um obavlja osnovne funkcije. To je sasvim dovoljno za početak

Dragi VAPH, ja u klin ti u ploču. Ja ti objašnjavam budizam, ti mi citiraš scientologe Da, cilj budizma je oslobađanje od patnje. Da li je sebično? Ne znam je li sebično ili ne, ali to je jedino što možemo učiniti. Kao što ne mogu ni da jedem za bilo koga drugog. Kao što je i Buda jedino sam sebe mogao da oslobodi. Ostalima je pokazao put, pa ko krene krene. Opet, svako za sebe.

Au, pogrešan zaključak, mada nije redak. Ljudi često tako zaključuju o budizmu Postoji razlika između "u životu postoji patnja" i "čitav život je patnja" kako mi se čini da si ti izneo. Ako bi bilo ovo drugo, TO bi bio pesimizam, dakle -- nema izlaza. Pošto izlaz postoji, budizam je optimstičan. U konstataciji "Živeti znači i patiti" ovo "i" je jako važno, jer bez njega bi bilo upravo ovo što ti tvrdiš. ALi Buda govori o životu kojim živimo i u kojem pre ili kasnije mora da naiđe patnja (što ne znači da ne postoji i sreća, pa on je sam živeo u raskoši kao mlad), prvo od bolesti, starosti i smrti, ali isto tako i onda kada shvatimo da i te stvari koje smatramo da nam donose zadovoljstvo jesu isto tako prolazne, nikada nas ne mogu trajno zadovoljiti, uvek nam treba još. Zato je i počeo da traga i pronašao put ka trajnoj sreći. A ona je moguća već u ovom životu kroz znanje, dakle uvđanje tri karakteristike ovoga sveta: 1. prolaznost svega, 2. bol nastao usled vezivanja za nešto što je prolazno i 3. privid tog "ja" koje se vezuje. Kada razumemo u kakvom svetu živimo, onda tako i gledamo na njega, kao kad slepac progleda pa više ne mora da strahuje da će se o nešto saplesti i pasti. Sa druge strane, ako smo još uvek zaslepljenim strastima, pohlepom, sujetom itd. stalno se saplićemo i padamo, jaučemo i cvilimo, misleći da u ovom svetu zaista postoji samo patnja. Ima jedan vrlo lep tekst upravo o ovoj temi, pa ako čitaš engleski pogledaj ga obavezno: Thanissaro Bhikkhu: Life Isn't Just Suffering Baš mi je drago što smo zapodenuli ovaj dijalog da razjasnimo nešto što je shvaćemo pogrešno. Nadam se da ćemo iskoristiit priliku i nastaviti.

Ima jedna zgodna misao Veljačićeva, koju je izrekao u jednom intervjuu kao budistički monah, a ide otprilike ovako: "Budizam je filozofija/religija koja se ne može ni misliti ukoliko u skladu sa njom ne živi." Dakle, čemu lupati glavu nečim što je samo mentalna gimnastika? Inače, voleo bih da citiraš bar neki izvor odakle si (po meni pogrešno) zaključio da je cilj budističke prakse "stapanje sa ništavilom" i "obesmišljavanje života". Iskren da budem, ne znam ni šta bi moglo da znači to "stapanje sa ništavilom", pa te molim da objasniš. Ono što ja imam u vidu kad govorim o praksi i cilju budizma jesu četiri plemenite istine: 1. Postoji patnja, 2. Postoji uzrok te patnje, 3. Postoji iskorenjivanje tog uzroka i 4. Put ka iskorenjivanju tog uzroka jeste Plemeniti osmostruki put. U tome je sadržan sav budizam. Savim jednostavno

Ne može da prođe, ni uopšteno Inače, dragi VAPH, molim te da ne koristiš uvredljive reči za one koji misle drugačije. Time uništavaš mogućnost svakog dijaloga. A jedino dijalogom možemo jedni drugima nešto smisleno reći i jedni druge razumeti. Budizam nije nekakva daleka filozofja o postanku sveta, demonima, stvaranju i razaranju kosmosa, borbi Zla i Dobra i ne znam kakvim sve drugim metafizičkim pitanjima, već učenje kako da upravo ovde i sada, dok pišeš poruku koju pišeš (ili dok ovu čitaš), prepoznaš gordost, mržnju ili zlovolju kao svoje "neprijatelje" i da ih zameniš svojim prijateljima, skromnošću, ljubavlju i razumevanjem. Jer to je put ka onome čemu svi težimo, ka sreći. Našoj i sreći onih koju su oko nas. Budizam nije teorija, o kojoj možemo da pričamo do prekosutra, već samo živa praksa. A ako zaista vežbaš, vidiš da put koji pomenuh zaista postoji. Zato ono o pesimizmu ne može da prođe, ni uopšteno

Dragi prijatelju, ne znam do kraja da li je tvoj post tvrdnja ili pitanje Mada je malo kontradiktorno da sam priznajes da ne znas, ali izgleda da tvrdis neke stvari o Budinom ucenju koje naprosto nisu tacne. Što i nije čudno ako se o budizmu informišeš od onih koji ga ne praktikuju. Isto bi naravno bilo i obrnuto, kada bi o hrišćanstvu učio od budista. Zato imam dilemu kako da odgovorim. Ako je to sto pises tvrdnja, stav hriscanske crkve ili pak Episkopa Irineja prema budizmu, ja se sa tim slazem. Svako moze da ima stav kakav misli da treba da ima. Ako je pak tvoj post pitanje, onda bih mogao da probam da objasnim koliko mi moje skromno znanje dopušta. Kaži mi, pa da znam. Budi srećan

Dobro misliš. Ali tu treba biti oprezan i razjasniti šta podrazumevaš pod pojmom reinkarnacija. Hrišćani tu obično počnu da upliću "dušu", neku trajnu, nepromenljivu suštinu bića koja se seli iz tela u telo, a koja po Budi ne postoji, pošto budizam ukazuje da je sve, apsolutno sve na ovom svetu prolazno i u stanju neprekidnog toka. Takođe bih rekao da reinkarnacija spada u onu grupu "metafizičkih" pojmova koje ne možeš dokazati, već se samo osloniti na indicije kao što su sećanja velikog broja ljudi na prošle živote ili izvođenje takvog zaključka na osnovu cikličnih procesa u prirodi da je i ćovekov život cikličan. Dakle, reinkarnacija možda postoji, možda ne postoji. Ali za postizanej krajnjeg cilja budizma, a to je oslobađanje od patnje kroz razumevanje prave prirode ovoga sveta to u krajnjoj liniji nije ni bitno. Ono što je mnogo bitnije za to razumevanje jeste samoposmatranje, jer jedino na osnovu sopstvenog iskustva življenja možemo nešto naučiti o sebi i svetu u kojem smo. A kad znamo pravila tog sveta, lakše nam je da izbegnemo onu patnju u koju ulećemo zaslepljeni neznanjem. To ti je kao kad jednom naučiš da vatra peče. Ne pada ti više na pamet da u nju guraš prst. Ne treba niko da ti objašnjava da je Bog naredio da se ne stavlja prstu u vatru, imaš svoje iskustvo. Dakle, nikakva metafizika, samo zdrav razum. Svako dobro

Brate hrišćanine OK je to što si pokrenuo krajnje zanimljivu temu, tako i treba, ama ti pokušavam objasniti da si je pokrenuo na pogrešnom mestu. Ali mislim da smo se razumeli. Hristos? No problemo, kako ti kažeš...

Zanimljivo je, a još više tužno kako jedan hrišćanin kompromituje svoju religiju ljubavi time što bane na topik neke druge religije i objavi: "Sve je ovo bez veze. Dođite kod mene da vidite šta je prava stvar!". Kakva greška! Time samo odbijaš one koji bi se možda i zainteresovali da čuju Hrista, a ima se šta čuti. Prijatelju, od ovoga što radiš niti ćemo mi, a niti Hrist imati koristi. Možda jedino ti u svojoj gordosti. Zato, pitaj ako nešto imaš da pitaš, ako ne, relax i uživaj

8. Ispravna koncentracija (samma samadhi) Ispravna napor i ispravna sabranost vode ka osmom članu Puta, ispravnoj koncentraciji. Ona se definiše kao korisna fokusiranost uma na jednu tačku, korisno sabiranje uma. Da bismo razvili koncentraciju obično počinjemo sa jednim objektom i pokušavamo da um fiksiramo za taj objekat sve dok on ne boravi na njemu bez ikakvog kolebanja i lutanja. Koristimo ispravan napor da održimo um fokusiranim na objekat, zatim ispravnu sbaranost da budemo svesni prepreka za koncentraciju, da bismo zatim ponovo koristili ispravna napor da uklonimo te prepreke i ojačama sve ono što doprinosi koncentraciji. Uz pomoć vežbanja um se postepeno stišava i smiruje. Uz dalje vežbanje u stanju smo da razvijemo dublja stanja zadubljenja, koja se nazivaju "đhana" Smireni um - put ka mudrosti Kada je um smiren i fokusiran, on služi kao sredstvo za razvijanje uvida. Pošto smo razvili ispravnu koncentraciju i um nam je postao moćna alatka, usmeravamo ga ka četiri temelja sabranosti, kontemplirajući telo, osećanja, stanja um i mentalne sadržaje. Zatim, kako um ispituje protok događaja u okviru procesa telo-um, kako se on prilagođava tom toku iz trenutka u trenutak, postepeno se, korak po korak rađa uvid. On se dalje razvija, sazreva i produbljuje, pretvarajući se u mudrost, onu oslobađajuću mudrost koji proniče u Četiri plemenite istine. Na vrhuncu svog razvoja, uviđanje Četiri plemenite istine postaje direktno i neposredno, doprinoseći razbijanju okova, pročišćenju uma i njegovom oslobađanju od zabluda. Kao što naziv sugeriše, Plemeniti osmostruki put se sastoji od osam delova. Ali oni ne idu jedan za drugim u sledu. Put se sastoji od osam elemenata koji funkcionišu zajedno. Svaki od njih ima svoju posebnu funkciju, ali svi zajedno doprinose jedinstvenom cilju oslobađanja od patnje. [kraj opisa Plemenitog osmostrukog puta]

7. Ispravna sabranost (samma sati) Življenje u ispravoj sabranosti jeste temelj naše dobrobiti i polazna tačka mentalnog razvoja. Ono je velika blagodet, najveća zaštita. Ljudska bića obično imaju izvestan stepen sabranosti. Međutim, ona je najčešće raspršena. Otuda se ni ne može s pravom nazvati ispravnom sabranošću. Ispravna sabranost se ne stiče tako lako; ali i inače se do dobrih stvari ne stiže lako. Da bismo stekli i usavršili ispravnu sabranost potreban je veliki napor i posvećenost. Potrebno je da tako kažemo -- požrtvovanost. Ispravna sabranost znači održavati um u sadašnjem trenutku. To znači da kada nešto radimo, treba da budemo na to sabrani i potpuno svesni onoga što radimo, dok to radimo. Na primer, kada peremo zube, treba da budemo sabrani na tu aktivnost tako što ćemo pažnju usmeriti na nju i nećemo dopuštati da nas u tome ometaju druge misli. Kada jedete, jedite u tišini, sabrani na jedenje. Ali ako razgovarate dok jedete, to nije ispravna sabranost. Iz ova dva jednostavna primera možete da zaključite da življenje u ispravnoj sabranosti nije tako lak zadatak. Ako neko obavlja dve ili tri radnje istovremeno, to nije veština, već slabost. Raditi jednu stvar za drugom jeste prava veština, pravi uspeh. Kao prvo, moramo doneti odluku da ćemo razvijati ispravnu sabranost. Moramo se zatim marljivo vežbati u tome, tako što ćemo raditi jednostavne vežbe i postepeno napredovati. Svoju sabranost moramo naročito usmeriti ka unutra. Većina nas pažnju okreće ka okolini, ali bi taj smer trebalo da promenite ka sebi radi svoje dobrobiti. To znači: (1) biti sabran na telo. (2) biti sabran na osećaje. (3) biti sabran na stanja uma. (4) biti sabran na sadržaje uma. Ovo su četiri temelja sabranosti. Ovo su četiri područja kojima se kreće onaj ko živi u sabranosti. Kada neprekidno i marljivo razvijate ovu svoju sposobnost, ona će za vas biti veliki izvor zaštite. Kada se ispravna sabranost razvijena i postojana, tada tačno znamo šta je to što treba da radimo i šta je to što ne treba da radimo. Kada treba da govorimo, a kada ne. Kada govorimo, šta treba da kažemo, a šta ne. Ispravna sabranost osnova je za razvijanje ispravnog puta koji kulminira znanjem, mudrošću, mirom i najvećom srećom.

6. Ispravan napor (samma vayama) Buda vežbanje uma počinje ispravnim naporom. On naročito naglašava ovaj član zato što kretanje Putem zahteva rad, energiju i trud. Buda nije spasilac: "Prosvetljeni samo pokazuju put, vi sami morate uložiti napor." Dalje on ističe da je "cilj" dostižan za energičnog čoveka, ne za lenštinu. Ovde dolazimo do velikog optimizma koji sadrži budizam, nasuprot mnogima koji ga optužuju za pesimizam. Buda kaže da smo kroz ispravan napor u stanju da transformišemo čitavu strukturu našeg života. Mi nismo bespomoćne žrtve našeg dosadašnjeg uslovljavanja. Mi nismo žrtve gena ili svoje okoline, već kroz mentalno vežbanje možemo da svoj um izdignemo do nivoa mudrosti, prosvetljenosti i slobode. Ispravan napor se može razložiti na četiri vida. Ako posmatramo stanja koja se javljaju unutar uma, vidimo da se dele na dve glavne grupe, korisna stanja i štetna stanja. Štetna stanja su ona čiji je izvor u mentalnim nečistoćama kao što su pohlepa, mržnja i neznanje, kao i u svim njihovim izdancima. Korisna stanja čine oni kvaliteti i vrline koje treba razvijati i negovati, kao što su osam delova puta, četiri temelja sabranosti pažnje, sedam elemenata prosvetljenja i slično. U pogledu svakog od ovih korisnih i štetnih stanja postoje dva zadataka koje treba obaviti. Dakle četiri vida ispravnog napora su sledeći: (1) Napor da sprečimo nastanak štetnih stanja uma U situacijama kada je um smiren može se dogoditi nešto što će probuditi nečistoće u njemu. Na primer, vezanost za neku lepu stvar, odbojnost prema ružnoj stvari. Održavajući pažnju usmerenu na čula, u stanju smo da sprečimo nastanak još nenastalih nečistoća uma. U stanju smo da jednostavno samo registrujemo taj predmet, ali da na njega ne reagujemo kroz pohlepu ili odbojnost. (2) Napor da napustimo već nastala štetna stanja uma Ovim eliminišemo nečistoće koje su već nastale. Kada vidimo da u umu postoji neka od njih, moramo primeniti energiju da bismo je eliminisali. Ovo može biti učinjeno uz pomoć više metoda. (3) Napor da razvijamo još nerazvijena korisna stanja uma U našem umu leži mnogo divnih, potencijalnih kvaliteta. I njih treba izdići na površinu uma. Na primer, prijateljsku ljubav, saosećanje, velikodušnost i slično. (4) Napor da negujemo već nastala korisna stanja uma Ne smemo se prepustiti samozadovoljstvu i moramo ulagati napor u održavanje korisnih stanja, kao i u njihovo dalje razvijanje do potpunog usavršavanja. Još jedno upozorenje je vredno dati u vezi sa ispravnim naporom. Um je vrlo delikatan instrument i njegovo razvijanje zahteva precizan balans između različitih mentalnih sposobnosti. Neophodna nam je izoštrena pažnja da bismo prepoznali koja vrsta mentalnog stanja je nastala i određeni stepen mudrosti koji će um održavati u ravnoteži, kako ne bi zalutao u ekstreme. Dakle, da bi se održao na srednjem putu. Napor mora biti uravnotežen, kako preterivanjem ne bismo potpuno iscrpeli um, sa jedne strane, ali i da mu ne bismo dopustili da se zaglibi u letargiji, sa druge. Buda je s ovim u vezi dao poređenje sa žicom na muzičkom instrumentu. Da bi se dobio pravi ton, ona ne sme biti ni suviše zategnuta, a ni suviše labava. Vežbanje Osmostrukog puta treba da bude isto takvo. Pravi način je Srednji put: balans između energije i smirenja.

5. Ispravno življenje (samma ajiva) Buda svoje sledbenike uči da izbegavaju svako zanimanje ili posao koji uzrokuju povređivanje i patnju drugim živim bićima ili bilo kakvu vrstu rada koji vodi ka sopstvenom uništavanju. Umesto toga, sledbenik bi trebalo da zarađuje za život na častan, neškodljiv i miran način. Buda izričito pominje pet zanimanja koja bi trebalo izbegavati: (1) trgovinu mesom, na primer kao mesar. (2) trgovinu otrovima (3) trgovinu oružjem (4) trgovinu robljem i prostituciju (5) trgovinu alkoholom i drogama. Buda takođe savetuje da bi njegovi sledbenici trebalo da izbegavaju obmanjivanje, dvoličnost i bilo kakvu drugu vrstu nepoštenog načina da se stekne imetak i novac za život. Ova tri dela puta koa smo do sada razmotrili -- ispravan govor, ispravno delovanje i ispravno življenje -- u vezi su spoljašnjim gestovima i odnosom prema životu oko nas. Sledeća tri dela su okrenuta vežbanju uma.

4. Ispravno delovanje (samma kammanta) Ovaj elemenat Puta je u vezi sa telesnim postupcima i ima tri vida. (1) Uzdržavanje od uništavanja života, to jest od ubijanja drugih živih bića, što uključuje životinje i sva druga svesna bića, uzdržavanje od lova, pecanja itd. (2) Uzdržavanje od uzimanja onoga što nije dato, to jest od krađe, varanja, eksploatisanja drugih, sticanja imetka na nepošten i nezakonit način itd. (3) Uzdržavanje od nedopuštenih seksualnih odnosa kao što su preljuba, zavođenje, silovanje itd., a za one koji su zaređeni kao monasi ili monahinje, pridržavanje zaveta celibata. Iako su principi ispravnog govora i ispravnog delovanja definisani negacijama, kao uzdržavanja, jasno je da uz njih idu pozitivni psihološki faktori velike snage, na primer: i Uzdržavanje od uzimanja života podrazumeva posvećenost saosećanju, poštovanju života drugih bića. ii Uzdržavanje od krađe -- posvećenost poštenju ili poštovanju prava drugih na svoje vlasništvo. iii Uzdržavanje od lažnog govora -- posvećenost istini.

Ma nema šta da se izvinjavaš. Ja ih stavljam kad već nema dijaloga, makar da ima nešto za čitanje.

3. Ispravan govor (samma vaca) On obuhvata četiri vida. (1) Uzdržavanje od lažnog govora, odnosno laganja -- umesto toga, nastojimo da govorimo istinito. (2) Uzdržavanje od ogovaranja, tvrdnji izrečenih sa namerom da unesu razdor i stvore neprijateljstvo među ljudima. Umesto toga, putnik na ovom Putu bi trebalo uvek da izgovara reči koje podstiču prijateljstvo i sklad među ljudima. (3) Uzdržavanje od grubog govora, od govora ispunjenog besom i ogorčenjem, koji druge ubada u srce. Umesto toga, naš govor bi trebalo da bude blag i dobronameran. (4) Uzdržavanje od naklapanja. Umesto toga, treba govoriti reči koje imaju svoje značenje, koje imaju smisao i svrhu. Sve ovo navedeno pokazuje kakva je ogromna snaga sadržana u sposobnosti govora. Jezik je možda mali organ u poređenju sa čitavim telom. Ali taj mali organ može da učini ogromno dobro i ogromno zlo, sve u zavisnosti od načina na koji se koristi. Naravno, ono čime zaista treba da ovladamo nije jezik, već um koji taj jezik koristi.

2. Ispravna namera (samma sankappa) Drugi elemenat Puta jeste ispravna namera. "Sankappa" znači svrha, namera, odluka, težnja, motivacija. Ovaj elemenat ispravne namere sledi kao prirodna konsekvenca ispravnog razumevanja. Kroz ispravno razumevanje stičemo jasno znanje o pravoj prirodi egzistencije, a to razumevanje menja i našu motivaciju, naš cilj u životu, naše namere i težnje. Kao rezultat toga, naše umove počinju da oblikuju ispravne namere, umesto pogrešnih namera. U svojoj analizi ovog elementa Puta, Buda objašnjava da postoje tri vrste ispravne namere: 1) namera obuzdavanja 2) namera ne-mržnje ili prijateljske ljubavi 3) namera ne-povređivanja ili saosećanja One predstavljaju suprotnost trima pogrešnim namerama, nameri predavanja čulnim zadovoljstvima, nameri mržnje i nameri povređivanja ili okrutnosti. Ispravna namera, kao što smo rekli, prirodno sledi iz ispravnog razumevanja. Kad god steknemo ispravno razumevanje, uvid u činjenicu postojanja patnje, tada postanemo motivisani da se uzdržimo od onoga za šta smo vezani, od svog prijanjanja za zadovoljstvo, imetak, moć ili slavu. Mi pri tome ne moramo da potiskujemo želju za njima. Želja jenjava sama od sebe. Kada pogledamo druga bića kroz sočiva Četiri plemenite istine, vidimo da su i drugi uhvaćeni u zamku patnje. Ovaj uvid donosi nam duboku identifikaciju sa drugim bićima, osećaj jedinstva sa njima, koji nas vodi do ljubavi i saosećanja. Kako se ovakvi stavovi u nama učvršćuju, oni nas motivišu da odbacimo odbojnost i mržnju, nasilje i okrutnost. Drugi elemenat Puta jeste protivotrov za dva loša korena naših postupaka: pohlepu i odbojnost. Na osnovu naredna tri elementa Puta naučićemo da ispravnu nameru prevedemo u praksu. Oni se nazivaju ispravan govor, ispravno delovanje i ispravno življenje.

1. Ispravno razumevanje (samma ditthi) Ispravno razumevanje stoji na početku Plemenitog osmostrukog puta zato što ono predstavlja oko koje nas vodi i usmerava ka drugim delovima puta. Da bismo praktikovali Put neophodna nam je vizija i znanje, potpomognuti ispravnim razumevanjem, kako bismo bili sigurni koji je pravi put da njime idemo. Zatim su nam potrebni drugi delovi puta, ponašanje ili vežbanje, da bismo i stigli tamo kuda smo se uputili. Ispravno razumevanje je stavljeno na prvo mesto da bi se ukazalo na činjenicu da pre nego što zaista kročimo Putem neophodno nam je ono znanje koje pruža ispravno razumevanje, kao naš vodič, naš unutrašnji navigator, da nam ukaže odakle polazimo i gde smo se zaputili, kao i to koji su stupnjevi koje jedan za drugim moramo da prođemo vežbajući. Buda obično definiše ispravno razumevanje kao razumevanje Četiri plemenite istine: postojanje patnje, njen nastanak, njen prestanak i put koji vodi do tog prestanka. Da bismo išli Putem od samog početka neophodna nam je prava perspektiva iz koje gledamo na ljudski život. Moramo uočiti da naš život takav kakav je ne može u potpunosti da nas zadovolji, da je život prolazan, da je podložan patnji i moramo shvatiti kako je ta patnja nešto što mi moramo prozreti uz pomoć znanja, nešto što moramo pobediti, a ne od čega ćemo bežati uzimajući pilule za smirenje, trčeći za zabavom, nečim što će zaokupiti našu pažnju, ili što ćemo pokušavati da je zaboravimo. Na najdubljem nivou moramo uvideti da stvari koje čine naše biće, takozvanih pet sastojaka, jesu prolazni, da se neprekidno menjaju i otuda ih ne možemo smatrati osnovom sigurnosti i trajne sreće. Zatim moramo uvideti da uzrok patnje leži upravo u našem umu. Niko nam je ne nameće. Ne možemo kriviti nikoga izvan nas samih. Kada uočimo da je izvor patnje u našem umu, tada i razumemo da ključ oslobođenja od nje takođe leži u našem umu. Taj ključ jeste prevazilaženje neznanja i želje uz pomoć mudrosti. Zatim, da bismo se zaputili Putem, moramo imati poverenje da idući Plemenitim osmostrukim putem zaista možemo stići do svoga cilja, iskorenjivanja patnje. Buda ispravno razumevanje definiše kao razumevanje Četiri plemenite istine zbog veoma važnog razloga, a taj je da on ne želi da njegovi učenici vežbaju samo zato što im je on rekao da je to dobro. Umesto toga, on želi da oni slede Put na osnovu sopstvenog razumevanja, na osnovu ličnog uvida u prirodu čovekovog života. Kao što ćemo videti kasnije, Put započinje elementarnim nivoom ispravnog razumevanja. Kako se um razvija kroz vežbanje, to razumevanje se postepeno produbljuje i proširuje, a kada se to događa, uvek iznova se vraćamo na ispravno razumevanje.

Plemeniti osmostruki put Patnja (dukkha), njezin nastanak, nestanak i put do njenog prestanka -- to su Četiri plemenite istine, "otisak stope slona" u koju mogu da stanu sva glavna Budina učenja (Dhamma). Može biti rizično reći da je bilo koja istina važnija od drugih, pošto se sve one naslanjaju jedna na drugu. Ali ako treba ipak izdvojiti jednu istinu kao ključnu za čitavu Dhammu, onda bi to bila četvrta plemenita istina, istina o putu, putu koji vodi do prestanka dukkhe. To je Plemeniti osmostruki put, sačinjen od sledećih osam delova, podeljenih u tri veće celine: mudrost 1. ispravno razumevanje 2. ispravna namera moral 3. ispravan govor 4. ispravno delovanje 5. ispravno življenje koncentracija 6. ispravan napor 7. ispravna sabranost 8. ispravna koncentracija Kažemo da je Put najvažniji elemenat Budinog učenja zato što taj put ono što Dhammu čini dostupnom za nas kao živo iskustvo. Bez puta Dhamma bi bila tek ljuštura, zbirka pravila bez nekog unutrašnjeg života. Bez puta potpuno oslobađanje od patnje postalo bi puki san.

Četvrta plemenira istina: Osmostruki put (Atthangiko maggo) ČETVRTA plemenita istina je ona o Putu što vodi do iskorenjivanja dukkhe (Dukkhanirodha-gamini- -patipada-ariyasacca). On je poznat kao "srednji put" (majjhima patipada), zato što izbegava dva ekstrema: jedan je traganje za srećom kroz zadovoljstva čula i ono je "nisko, prostačko, svojstveno prostim ljudima"; drugi ekstrem je traganje za srećom kroz samoumrtvljavanje putem različitih oblika asketizma, i on je "bolan, bezvredan i nekoristan". Pošto je i sam iskusio ta dva ekstrema i našao da su beskorisni, Buda je na osnovu ličnog iskustva otkrio srednji put "koji pruža uvid i znanje, vodi do smirenja, uvida, prosvetljenja, nirvane". Ovaj srednji put se najčešće označava kao Plemeniti osmostruki put (Ariyaatthangikamagga), jer je sastavljen od osam kategorija ili delova; to su: 1. ispravno razumevanje (samma ditthi) 2. ispravna namera (samma sankappa) 3. ispravan govor (samma vaca) 4, ispravno delovanje (samma kammanta) 5. ispravno življenje (samma ajiva) 6. ispravan napor (samma vayama) 7. ispravna svesnost (samma sati) 8. ispravna koncentracija (samma samadhi) Praktično, čitavo učenje Budino, kojem je on posvetio 45 godina, u vezi je na ovaj ili onaj način sa ovim putem. On ga je objasnio na različite načine i različitim rečima obraćajući se različitim ljudima, prilagođavajući se stupnju njihovog razvoja i njihovoj sposobnosti da ga razumeju i prate u izlaganju. Ali suština tih više hiljada govora rasejanih po budističkim tekstovima nalazi se u Plemenitom osmostrukom putu. Ne treba misliti da osam kategorija ili delova puta treba slediti i praktikovati jedan za drugim po redosledu kako je on ovde dat. Njih treba razvijati više-manje istovremeno, koliko je to moguće prema sposobnosti svakog pojedinca. Svi su oni međusobno povezani i svaki od njih potpomaže razvoj ostalih delova. Ovih osam faktora imaju za cilj da unaprede i usavrše tri ključne stvari u budističkom vežbanju i disciplini: (1) moralno ponašanje (sila), (2) mentalnu disciplinu (samadhi) i (3) mudrost (pañña).

Pročitaj još jednom, ali pažljivije, to što si napisao. Na Kineze si zalepio etiketu "komunjare", na Amerikance pak etiketu "glupi". Tako olako izrečene reči se najčešće vraćaju kao bumerang. Sad kad si to pročitao, baš me zanima da li misliš da takav način zaključivanja zaista može da te dovede do nečeg iole vrednog. To je budizam. Da neprekidno motrimo na svoje postupke (učinjene govorom ili pokretom) i važemo: ovo vodi ka sreći, ovo vodi ka nesreći, mojoj ili nekog drugog. A kad malo duže posmatraš, shvatićeš da to dvoje i nisu tako različiti. Srećno posmatanje

Treća plemenita istina: iskorenjivanje patnje (dukkha nirodha) Treća plemenita istina kaže da postoji izbavljenje, oslobađanje od patnje, od trajnosti dukkhe. Ona se naziva plemenitom istinom o okončanju dukkhe (dukkha nirodha ariyasacca), a to je nibbana, poznatija po svome sanskritskom obliku nirvana. Da bismo eliminisali patnju moramo eliminisati glavni koren patnje, a to je "žeđ" (tanha), kao što smo to već videli. Tako je nirvana takođe poznata pod nazivom "iskorenjivanje žeđi". Sada ćete upitati: Ali šta je nirvana? Napisani su tomovi da bi se odgovorilo na ovo sasvim prirodno i jednostavno pitanje; time je samo pravljena sve veća zbrka oko ovoga pitanja. Jedini razuman odgovor na njega je da se ne može rečima formulisati potpun i zadovoljavajući odgovor, pošto je čovekov jezik suviše oskudan da bi izrazio pravu prirodu ili krajnju realnost koju predstavlja nirvana. Jezik su stvarale i koristile mase ljudskih bića da bi izrazile stvari i ideje koje su iskusili njihovi organi čula i njihov um: Sasvim drugačije iskustvo kakvo je apsolutna istina ne pripada takvoj kategoriji. Otuda i ne postoje reči kojima bi se izrazilo takvo iskustvo, baš kao što ni riba u svome rečniku nema reč za čvrsto kopno. Kornjača je pričala svojoj prijateljici ribi da je upravo pre no što je skočila u jezero šetala po kopnu. "Naravno", reče riba, "htela si da kažeš da si plivala." Kornjača je pokušavala da objasni da se na kopnu ne može plivati, da je ono čvrsto i da se po njemu hoda. Ali riba je insistirala da tako nešto ne postoji, da mora biti tečno poput jezera, sa talasima i da na njemu mora da je moguće gnjuranje i plivanje. Reči su simboli koji predstavljaju stvari i nama poznate ideje; ti simboli ne odgovaraju pravoj prirodi čak i najobičnijih stvari. U pogledu razumevanja Istine, jezik se smatra obmanjujućim i varljivim. Tako se u Lankavatara sutri kaže da se neznalice zaglibljuju u reči poput slona u mulju. Istina je, ne možemo bez jezika. No ako nirvanu treba da izrazimo i objasnimo pozitivnim pojmovima, skloni smo da se uhvatimo za neku ideju povezanu sa tim pojmovima, mada ona može biti nešto sasvim suprotno. Zato se ona izražava najčešće negativnim pojmovima - što je možda manje opasan način. Tako se ona često pominje pod takvim negativnim pojmovima kao što je "iskorenjivanje žeđi", "jedinstvena", "neuslovljena", "odsustvo želje", "utrnuće", nirvana "ugasnuće". Negacija ne znači nužno i negativno stanje. Pali i sanskritska reč za zdravlje je arogya, negativan termin, koji doslovno znači "odsustvo bolesti". Ali arogya (zdravlje) ne predstavlja negativno stanje. Reč "besmrtan" (ili njezin sanskritski ekvivalent amrta ili pali amata), što je takođe sinonim za nirvanu, jeste negacija, ali ona ne označava negativno stanje. Negacija negativnih vrednosti nije negativna. Jedan od dobro poznatih sinonima za nirvanu jeste "sloboda" (pali mutti, sanskrit. mukti). Niko ne bi ustvrdio da je sloboda negativna. Ali čak i sloboda ima svoju negativnu stranu: sloboda je uvek oslobađanje od nečega što sputava, što je loše, što je negativno. Ali sloboda nije negativna. Tako nirvana, mutti ili vimutti, apsolutna sloboda, jeste sloboda od svakog zla, sloboda od želje, mržnje i neznanja, sloboda od svakog pojma dualiteta, relativnosti, vremena i prostora. Poslednja, četvrta plemenita istina objašnjen put koji vodi do nirvane. O delovima tog puta videti gore post #86

Druga plemenita istina: dukkha samudaya Druga plemenita istina tiče se nastanka ili porekla dukkhe (dukkha samudaya ariyasacca). Najpoznatija i najpopularnija definicija druge plemenite istine može se naći na bezbroj mesta u najstarijim budističkim tekstovima i glasi ovako: "Upravo ta ‘žeđ' (želja, tanha) uzrokuje novu egzistenciju i novo rođenje i povezana je sa pohlepom ispunjenom strašću i sve nova ushićenja nalazi sad tu, sad tamo, a zove se (1) žed za čulnim uživanjima (kama-tanha), (2) žed za egzistencijom i ponovnim rođenjem (bhava-tanha) i (3) žeđ za nepostojanjem (samoponištavanjem, vibhava-tanha)." Ta ‘žeđ', želja, pohlepa, žudnja, koja se ispoljava na najrazličitije načine, uzrok je nastanka svih oblika patnje i preporađanja bića. No, nju ne treba uzimati kao nekakav prvi, prauzrok, jer prema budizmu ne postoji prvi uzrok, sve je relativno i međuzavisno. Čak i ta 'žeđ', tanha, koja se smatra uzrokom ili izvorom dukkhe, zavisi u svome nastanku od nečeg drugog, a to je osećanje (vedana), a osećaj nastaje zahvaljujući kontaktu (phassa) čula sa nekim objektom i tako dalje se nastavlja krug poznat u budizmu kao uslovljenost nastanka (paticca-sarnuppada), sa svojih dvaneast ćlanova. Dakle tanha, 'žeđ', nije prvi, niti jedini uzrok nastanka dukkhe. Ali je najuočljiviji i najdirektniji uzrok, "najglavnija stvar" i "sveprožimajuća stvar". Otuda na nekim mestima u izvornim budističkim tekstovima definicija samudaye ili nastanka patnje uključuje i druga prljanja i nečistoće uma, sem tanhe, "žeđi", koja se uvek stavlja na prvo mesto. Ovde pojam "žeđ" ne uključuje u sebe samo želju i privrženost čulnim zadovoljstvima, bogatstvu i moći, već isto tako želju i privrženost svojim idejama, idealima, stavovima, teorijama, pojmovima i verovanjima. Prema Budinoj analizi, sve nevolje i sukobi u životu, od malih međusobnih zađevica do velikih ratova između naroda i država, izviru iz te sebične "žeđi". Sa ove tačke gledišta, svi ekonomski, politički i društveni problemi ukorenjeni su u toj sebičnoj "žeđi". Veliki državnici koji žele da reše međunarodne sukobe i o ratu i miru govore samo kroz prizmu ekonomije i politike tek paraju po površini i nikada ne prodiru do samog korena problema. Kao što Buda reče Ratapali: "Svet je gladan i žedan i robuje 'želji' (tanhadaso).”

Dobro, da krenemo malo detaljnije o četiri plemenite istine koje je Buda objavio posle probuđenja kao suštinu svoga učenja: Prva plemenita istina: dukkha Prva plemenita istina (dukkha-ariyasacca) uglavnom se prevodi kao "plemenita istina o patnji" i tumači u smislu da život, prema budizmu, nije ništa drugo do patnja i bol. I prevod i tumačenje u velikoj meri ne zadovoljavaju i promašuju pravo značenje. Upravo zbog ovog ograničenog, proizvoljnog i olakog prevoda i njegovog površnog tumačenja mnogi su bili navedeni na pogrešan zaključak da je budizam pesimističan. Pre svega, budizam nije ni pesimističan ni optimističan. Ako je uopšte nešto, on je realističan, jer na realan način gleda na život i svet. Stvari posmatra objektivno, kakve jesu. On vas ne uljuljkuje budalastim rajem, niti plaši i muči svakovrsnim izmišljenim strahotama i grehovima. On vam precizno i objektivno govori šta ste i šta je svet oko vas, ukazuje vam na put kako da usavršite slobodu, mir, uravnoteženost i sreću. Jedan lekar može preceniti bolest i napustiti svaku nadu u izlečenje. Drugi može neuko objaviti da nikakve bolesti nema i da ni lečenje nije potrebno, obmanjujući tako pacijenta lažnom utehom. Prvog možete nazvati pesimistom, a drugog optimistom. Obojica su podjednako opasni. No, treći lekar tumači ispravno simptome, razume uzrok i prirodu bolesti, jasno uviđa da se ona može lečiti i hrabro propisuje terapiju, spasavši tako pacijentu život. Buda je poput ovoga poslednjeg lekara. On je mudri i vešti iscelitelj za bolesti ovoga sveta. Tačno je da pali reč dukkha (ili na sanskritu duhkha) u uobičajenoj upotrebi znači “patnju”, “bol”, “žalost” ili “jad”, kao suprotnost reči sukha koja znači "sreću", "ugodnost" ili "mir". Ali pojam dukkha kao prva plemenita istina, koja predstavlja Budino viđenje života i sveta, ima dublje filozofsko značenje i pokriva daleko širi smisao. Sem sasvim očiglednog, uobičajenog značenja "patnje", on u sebe uključuje dublje ideje kao što su "nesavršenost", "nestalnost", "ispraznost", "nepostojanje suštine". Otuda je teško pronaći jednu reč koja bi obuhvatila čitav spektar značenja pojma dukkha kao prve plemenite istine, pa ga je nekad bolje ostaviti i neprevedenog, nego davati pogrešnu i neprikladnu predstavu o njegovom pravom značenju. Buda ne odbacuje sreću u životu kada kaže da postoji patnja. Naprotiv, on priznaje različite oblike sreće, materijalne i duhovne, za laičke sledbenike, kao i za zaređene. U Angutara nikaji, jednoj od najstarijih zbirki Budinih govora pisanih na pali jeziku, nalazi se spisak srećnih stvari (sukhani), kao što je sreća porodičnog života i sreća života u osami, sreća ćulnih zadovoljstava i sreća uzdržavanja, sreća privrženosti i sreća odvojenosti, fizička sreća i mentalna sreća itd. Ali sve su one uključene u dukkhu. Čak su i veoma pročišćena duhovna stanja đana (zadubljenja) postignuta zahvaljujući istrajnoj meditaciji, koja su oslobođena svake trunke patnje u uobičajenom značenju reči, čak su i takva veoma visoka duhovna stanja uključena u dukkhu: U jednom od govora u okviru Mađima nikaje (jedne od najstarijih zbirki govora), pošto je pohvalio duhovnu sreću ovih zadubljenja, Buda kaže za njih da su "prolazna, dukhha i podložna promeni". Buda je u pogledu zadovoljstava samo bio realističan i objektivan. On kaže, misleći na život i uživanje u čulnim zadovoljstvima, da bi trebalo tri stvari da su, nam jasne: (1) privlačnost i zadovoljstvo, (2) loše posleđice, opasnost ili nemogućnost zadovoljenja i (3) sloboda ili oslobođenost. Kada vidite prijatnu, atraktivnu i lepu osobu, vi je želite, njome ste privučeni, uživate u svakom ponovnom gledanju, izvlačite iz te osobe prijatnost i zadovoljstvo. To je zadovoljstvo (assada). Ono je činjenica iskustva. Ali ovo zadovoljstvo nije trajno, kao što ni ta osoba, niti njezina privlačnost nisu trajni. Kada se okolnosti promene, kada više ne možete da vidite tu osobu, kada ste lišeni tog zadovoljstva, postajete tužni, možete postati nepromišljeni i uznemireni, čak učiniti neku glupost. To je loša, nezadovoljavajuča i opasna strana te slike (adinava). Ovo je takode činjenica iskustva. No, ako niste privučeni tom osobom, ako ste potpuno ravnodušni, to je sloboda, oslobođenost (nissarana). Ove tri stvari važe za svako zadovoljstvo u životu. Iz ovoga je jasno da nije u pitanju pesimizam ili optimizam, već da moramo uzeti u obzir kako zadovoljstva, tako i iz njih proizašle teškoće i neprijatnosti, i uz to oslobođenost od njih, a sve to kako bismo razumeli život u potpunosti i objektivno.