Исказô би’ ришпект, ак’ се може, сас николики сти’ови...
Месец пун, ’нак’ вампирски, изашô над поље
А ја пијан, трештен већ, заспао међ’ коље.
Тад усним девојку, усни пуни’ црвени’
Коже од месец блеђе, жути’ од цигарâ зуби.
Сва ’нако, по градски се облáчи:
’Аљине јој црне, стезник никад јачи
Па се све прелива, видим ја:
Гот’ичарка ј’ то права!
Глежањ танак, па се нога шири,
Из устију јој бел очњак вири.
Но јој кажем: „Ој ноћи невéсто,
Кад би’ т’ узô, не би престô
Да те...” кад прекине ми санак
Псето проклето што згризе ми чланак.
Аферим, себи велим!