ne bre vidiš da nemaš pojma.
nije on bio promrzao. bio je avgust i vrelo leto... došla sam na samo 2 nedelje i zapalila nazad na posao psića sam za to vreme izvukla iz mrtvih, ja i tadašnji mi dečko, smo ga krkali supom i čajem od kamilice u onom najmanjem špricu, pošto mukica nije umeo ni da pije; očistili ga od glista i doveli na čvrstu hranu polako... kad je počeo da đipa bio je sa njim neko vreme, a onda su ga moji uzeli pod svoje, i to je bio kraj njegovog nazivanja mojim psom...
sad dođe, provuče se iza ormara da me iznervira i pokupi prašinu (to ume, kurva mala) traži da pije vode, ždrakne nešto ako namiriše da sam kuvala, i nazad kod ćaleta.
samo mu na čipu piše moje ime, on je sada njihov pas.
eto to je cela istina o crnom i meni... zato kad dođem tamo kod njih, njegovoj radosti nema kraja. toliko skače i raduje se, ne daj bože da sam u suknji, redovno mi iscepa čarape. nekoliko pantalona mi je zubićima dokačio dok je bio manji. jednom mi se ispišao na italijansku kožnu torbu. monstrumče korisi svaku priliku da obeleži teritoriju.