Nisam siguran otkud mi želja da stavim svoju priču ovde [i to od svih baš ovu], ali bitno je da je tu~ s toga~ čitajte i koljite me!
-------------------------------------
-Lutak i ostale Igračke-
U ovim teškim vremenima se pod terminom ‘uspešna srpska porodica’ podrazumeva da određena familija ima krov nad glavom, dovoljno hrane da preživi, stalne poslove u boljestojećim firmama. Za uspešne roditelje bitno je da imaju decu, decu koja se neće drogirati, napijati se, pušiti, ubijati. Rade i Nevena Milisavljević su uspešni roditelji. Porodica Milisavljević je uspešna srpska porodica.
Rade, Nevena, njihova deca - Milica i Stevan, provodili su divne, ležerne, ali nikako dosadne dane u Beogradu. Nevena, dok je nosila Stevana, pitala se da li je dovoljno zrela da podnese život pun majčinskih obaveza, je li ipak prerano za tako nešto, da li je previše mlada duhom da bi bila uzorna majka i supruga.
Razloga za bojazan ne bi. Rodi se Stevan, prav i zdrav što bi rekli. Rade i Nevena su se toliko zaneli bračnim i roditeljskim životom da odlučiše da naprave još jedno. Nevena htede žensko i baš takvo dobiše. Takođe pravo i zdravo.
Od tada, njihov život izgleda idilično. Stalno se vrte oko dece, i jedno i drugo. Uskladili su svoje poslove tako da je tokom celog dana uvek neko sa decom. Nisu imali poverenja u bebisiterke i dadilje. Nevena je uvek imala nastrane i čudne predosećaje u vezi toga.
Bilo kako bilo, kao dobri i pažljivi roditelji, oni kupiše tokom godina mnogo igračaka svojoj deci. Automobilčiće, aviončiće, plišane životinjice, lutkice raznih vrsta, itd. Na prvi pogled, reklo bi se da su njih dvoje glavni kandidati za prvu nagradu takmičenja ‘SRS-Savršeni Roditelji Srbije’ - ukoliko bi postojalo tako nešto, sigurno bi bili favoriti. Međutim, na drugi, duži, koncentrisaniji pogled vidimo nešto zanimljivo. Vidimo jednu veliku grešku ovog mladog bračnog para.
Svaki put kada bi dopustili Milici i Stevanu da se igraju, jednostavno ih nisu kontrolisali. Doneli bi im kutije sa igračkama kada bi deca to poželela, stavili ih ispred njih, zatvorili vrata i otišli do svoje spavaće sobe na privatnu seansu, ili do svog omiljenog restorana na miran ručak. Njima je to odgovaralo, tako su mogli malo da se opuste, da zaborave na decu, da se okrenu sebi i svojoj vezi. Na drugoj strani, deci je to takođe bilo savršeno. Čim bi ih roditelji ostavili same, dešavala bi se neverovatna promena.
Stevan bi odmah oteo lutkicu od svoje sestre, njegovu omiljenu – Barbiku. Malo bi se bavio pitanjima anatomije i seksualnog obrazovanja. Da bi mu vratila, Milica ga gađa autićima, plišanim medama. Čak i kad nije bilo svađe između njih dvoje, svako od njih je imao poseban ritual zabave, koji se svakako ne bi svideli njihovim roditeljima. Stevan i Milica su bili strašno okrutni. Iskonsko zlo je izvirivalo iz njihovih malih, crnih očiju. Što je još gore, silno su se zabavljali. Oh, kako su se samo zabavljali! Ti mali đavoli!. Nastrani, perverzni, a opet, spolja, tako zlatni i slatki. Međutim, nisu samo Rade i Nevena napravili grešku. Može se reći da su Stevan i Milica daleko više pogrešili. Moglo bi se reći da su čak načinili i smrtni greh...
*
Lutak nije bio zadovoljan svojim novim vlasnikom. Mala Milica se igrala sa njim kao da je najobičnija igračka, kao da nema emocije, kao da nije živ. Ostali su se složili sa Lutkom. Nije to bila porodica sa pedigreom. Mali Stevan je prosto uništavao automobilčiće. Uzimao bi ih oko desetak i onda napravio neku vrstu turnira - poređao bi sve modele koje je posedovao, a zatim ih udarao jedne o druge. Pobednik bi bio onaj automobilčić koji se nije prevrnuo. Uvrnuto ili ne, Stevanu se to sviđalo, ali 'Matchbox' i ‘Burago’ kolima nije. Nisu videli poentu u takvom načinu zabavljanja. Po njihovom mišljenju, to je iživljavanje. Takođe im se nije svidelo kada ih Milica uzima svojim bezosećajnim prstićima i divljački gađa svog brata.
Ipak, Milica je više volela lutkice. Naravno, najviše se igrala sa Barbikom, ali i sa Lutkom. Ipak, ono što je najviše nerviralo Lutka jeste to da je Milica više pažnje posvećivala svojoj plavokosoj, savršenoj devojci. Lutak nije mogao da veruje da neko može da voli to lažno savršenstvo, to kapitalističko smeće. Gledao je milion puta kako Milica sa uživanjem i poštovanjem češlja Barbiku. Milica je i pričala sa njom. A sa Lutkom nikada. Ni jedna jedina reč nije prešla preko Miličinih usana a da je bila upućena Lutku. To je povredilo Lutka. Veoma povredilo. Toliko je bolelo da je Lutak odlučio da sazove Sastanak u kuhinji, čim Miličini i Stevini roditelji odu na večeru u restoran.
*
Negde oko pola devet uveče, Sastanak je mogao da počne. Milica i Stevan su na počinku, a njihovi roditelji u restoranu. Došlo je vreme za konačne odluke, došlo je vreme za promene. Najglasniji i najnervozniji su, što je razumljivo, bili autići.
"Pogledajte na šta mi liči levo krilo!! Užas! Taj mali balavac nije normalan!"- grmeo je crni ‘Dodge Viper’.
"Pa, tebi i nije toliko strašno. Mislim, jeste loše, ali pogledaj mene! Nemam vrata i retrovizor, ali makar ne kukam kao ti"- smireno je brujio sivi ‘Jaguar XT’.
"Ne znam šta da vam kažem. Mislim da ne bi trebalo da idemo. Možda će sledeći vlasnici biti još gori. A prema meni se ponašaju sjajno. Pogledajte mi samo frizuru i krpice. Divno!"- veselo će Barbika.
"Čekaj malo Barb! Zar nisi rekla da ti Steva stalno zadiže suknju i pipka te po sisama?" - dečjim, piskutavim glasom je Lutak pokazivao svoju iskrenu zainteresovanost.
"Pa... Jeste, ali to se desilo samo nekoliko puta. Ništa strašno"- glup, prazan osmeh.
"Mmmm da... Nego, slušajte ovamo! Što je dosta - dosta je! Meni je bar dosta ovoga. Kratko vreme sam ovde, ali mogu da vidim da ovdašnji život nije ni blizu ugodnom. Ja sam odlučio! Idem odavde. Nikada se neću vratiti"- reče Lutak.
"Ali...", oglasi se Himen, "kuda ćeš da ideš?"
"Kod prvog vlasnika".
"Pobogu i zaboga!! On te je zlostavljao sve vreme! Pipao ti je intimne delove tela svaki dan!"- zbunjeno i uplašeno je urlikao ogromni plišani Panda.
"Znam, znam. Ali, sve ostale stvari su mnogo bolje. Smeštaj, osvetljenje. I nema neke dečurlije da me zezaju. To je moja konačna odluka drugari, a vi kako hoćete. Voleo bih da mogu da vas povedem sa sobom, ali i sami znate da vas on ne bi primio. Ipak, savetujem vam da se i vi izgubite odavde".
“Čekaj malo, čekaj malo” – zamišljeno reče Panda i nastavi - “koji je pravi razlog što želiš da odeš?”
Zbog toga što sam zao, bolestan, lud, zbog toga što sam ljut na ceo svet, zbog toga što niko ne zaslužuje da živi, zbog toga što svaki čovek na ovom jebenom svetu zaslužuje samo jednu stvar – sigurnu, dugu i mukotrpnu smrt, želeo je da kaže. Umesto toga, pogledom je presekao Pandu (mrzeo je njegovu pronicljivost) i procedio kroz zube : “Pa, rekao sam ti. Ne vredi više ovako. Jednostavno su loši domaćini, loši su prema nama. Svi znamo da zaslužujemo više pažnje i daleko bolje vlasnike.”
Čuvši ove reči, vibrator se trgnuo iz učmalosti. Uključio se od uzbuđenja i iz spavaće sobe došao u kuhinju.
"E, društvo! Šta to čujem!? Palimo odavde, a? Uh, konačno".
"A što ti želiš da odeš odavde uopšte?"- usprotivila se Barbika.
"Kako zašto!? Pa to je vrlo jasno! Kako bi se ti osećala da neko tvoju glavu svako jebeno veče gura u sluzavu, smrdljivu vaginu, a? Ne bi to volela, zar ne? I još kad se totalno povampiri pa me gura i u bulju! Bolje da ti ne pričam. Znam da ja nisam prava igračka i zahvaljujem vam se što ste me prihvatili kao jednog od svojih, ali muka mi je više od svega ovoga".
"E, pa onda pretpostavljam da ćeš rado otići odavde sa mnom, zar ne?"- pitao je Lutak više nego ponosnim glasom.
"Kako da ne, kako da ne! Odmah ako ti hoćeš. Samo, imam jedan predlog."
"Koji?" - sumnjičavo ga je odmerio Lutak.
"Pa, mogli bismo da odemo u stilu. Mogli bismo da se osvetimo za sve jebene muke koje smo preživljavali!"
*
Ponoć se bližila dok su Milica i Stevan sanjali svoje snove. Njih dvoje su spavali u krevetima na sprat. Milica je imala tu privilegiju da spava gore, bila je lakša od Stevana; odluku su doneli roditelji, ishod se nije svideo Stevanu i nije se uzdržavao da izrazi svoje nezadovoljstvo. Iako mali, Stevan je već znao za Gandijevski protest. Mirno je, bez izazivanja problema i sukoba, spavao na podu srećnim snom.
“Verovatno sanjaju nešto lepo” - Panda je govorio Lutku ne očekujući odgovor ili potvrdu.
“Hajde, moramo da požurimo, uskoro će da se vrate. Idemo do špajza.”
Vrata špajza su se nalazila relativno blizu kuhinje. Ipak, Pandi je trebalo dosta vremena da dođe do njih, dok ih je Lutak već otvorio. Osetili su ustajali miris; ostava nema prozor, tako da nikada nije provetrena. Lutak je svojim toplim očima tražio. U vidokrug su mu ulazili alati, tegle džema i ajvara. Dok je Lutak očiju uprtih ka policama nervozno cupkao u mestu, Panda poče zadovoljno da se smeši.
Benzin! Našli su kantu benzina. Čak i da nije puna do vrha biće ga dovoljno za slavlje. Međutim, Pandino oduševljenje beše preuranjeno. Kanta se zlokobno presijavala na najvišoj polici, tik ispod plafona.
Dok je Panda odlazio po pomoć, Lutak je razmišljao o novonastalom problemu. Merdevine? Nemaju vremena za to, nalaze se u podrumu, a pored toga toliko su teške da neće uspeti da ih donesu. Konopac? Teško. Čak i da nađu dovoljno dugačak konopac, šta će koji kurac da rade sa njim? Da naprave laso!? Neki štap, motka? Da, tako je! Štap!
“Pando, brzo dovuci svoje zadriglo dupe ovamo i nađi neki štap ili tako nešto!” – izdra se Lutak zaboravivši da je moga probuditi klince. A, to bi im samo otežalo posao.
“Ne moraš da se dereš, bre! Iza tebe sam!” – ljutito će Panda.
Lutak se spremio da ga napadne, ali se u trenutku predomislio. Tačnije, odustao je od tuče zbog stvari koja se nalazila u Pandinim šapama. Bejzbol palice.
“Nije loše, nije loše. Poslužiće svrsi” – bio je zadovoljan Lutak, pritom pomazivši simpatičnu, plišanu Pandu. Ova mu je odgovorila toplim pogledom.
“E, sad...” , uozbiljio se Lutak, “...moram da se popnem na tebe kako bih došao do benzina”.
Ova ideja se nije svidela Pandi. U trenutku su se mogle primetiti suze u njenim očima. Htela je reći kategorično ne. Htela je, ali nije mogla. Znala je Panda koliko je Lutak zao, za šta je sve sposoban. Mrzovoljno, ali ipak dovoljno brzo da ne bi iznervirala Lutka, Panda se savi kako bi se ovaj popeo.
Svojim teškim, hladnim nogama, Lutak je gnječio i gazio Pandino lepo krzno. U početku je bilo teže održati ravnotežu. Najzad, pridržavši se za zid jednom rukom, Lutak je mirno stajao na vrhu ove male, ali čudne piramide. Par sekundi je bilo potrebno kako bi kanta sa benzinom popustila pod naletima palice ‘Red Sox’-a. Na posletku, kanta se zatetura i pade na beton uz dubok i prodoran prasak. Benzin je, konačno, došao do njihovih prstića, šapica i točkića. Slavlje može da počne.
*
Učionica je okrečena u belo. Ništa čudno. Stevan je još odavno primetio da su sve učionice bele. Neke, poput učionica za istoriju i geografiju, imale su mape i portrete naučnika po zidovima. Ali, ispod njih, zidovi behu beli. Stevan je primetio još nešto zajedničko za sve učionice. Do pre nekoliko godina, sve prostorije su imale po jednu sliku - fotografiju čoveka koji se zvao Tito. One su bile crno-bele, dok je jedino u zbornici bila slika istog čoveka, ali u boji. Stevan je pitao oca ko to beše Tito, na šta mu je ovaj odgovorio “čovek koji nam je zagorčao živote”, a zatim dodao - “to je sve što treba da znaš u vezi njega”. Ovo ga je još više zbunilo. Ako je on bio loš čovek, zašto u svakoj učionici njegova slika gleda u nas? Da bi nas posmatrao, kontrolisao? Teško. Čini se da ga ljudi ipak vole. I tek što je Stevan doznao više stvari u vezi Josipa Broza, njegova slika beše zamenjena. To isto mesto na kojem je bila obešena slika tog čudnog čoveka, sada zauzima zanimljiv portret bradatog čike, čike koga zovu Sveti Sava. Čim mu je ime Sveti, znači da je u pitanju dobar čovek, pošten, razmišljao je Stevan. Dok je posmatrao tople oči ovog dobroćudnog čiče, u učionicu ulazi nastavnica srpskog jezika. Na početku školovanja ona beše nastavnica srpsko-hrvatskog jezika. Izgleda da, kako napreduješ u školi, moraš da učiš manje. Više ne učimo hrvatski... Ili smo u tom jeziku bili daleko uspešniji nego u srpskom, pa više ne moramo da utvrđujemo gradivo?
Iz Stevanovog sanjivog razmišljanja probudi ga njegova nastavnica, sada, srpskog jezika. Nije ništa rekla, samo ga je pomazila po kosi, prstima prešla preko njegovih obraza i zaustavila se na usnama.
“Tako mali, a tako sladak”. Iako zbunjen i uplašen, Stevan primeti da nastavnica zadiže svoju suknju.
“Stevice, koliko tačno imaš godina?” – upita ga učiteljica tako tihim i drhtavim glasom da je pomislio da joj nije dobro.
“Dvanaest...nastavnice. Da li ste dobro?”
“Jesam, bolje sam nego što misliš da je moguće“. Sada je počela lagano da hoda oko njega, šireći miris svog francuskog parfema. “Sa dvanaest godina...”, stenjala je dok je sedala na katedru raširenih nogu, “sigurno znaš šta je ovo?” i podigla suknju toliko visoko da joj se i pupak mogao videti.
“Znam...” – beše Stevan zbunjen kao nikada do sada.
“E...”, oblizivala je svoje usne, “onda dođi i pipaj je prstima što brže možeš.” Stevan je i dalje stajao ispred table. Ne zato što nije hteo da joj priđe. Jednostavno se izgubio, nije znao šta treba da radi, nije shvatio svoju nastavnicu.
“Stevo... Stevice. Dođi kod mamice... Dođi kod mamice i pomazi je dole... Samo malo. ‘Ajde, dođi kod mamice”.
“Neću.”
“Šta? Kako to ‘neću’? Da si došao odmah ovamo Stevane!” – nestade uzbuđenosti i vatrenosti sa nastavničinog matorog lica.
“Neću! Ti nisi moja mama! Hoću moju mamicu!” – glasno je viknuo Stevan i istog sekunda počeo da plače. Nastavnica se naljuti. Nije to očekivala. Nije nikada do sada imala problema. Nijedno dete je nije odbilo. Ljutito je ustala, spustila suknju, uzela dnevnik i onako, u prolazu, tresnula stravično jak šamar posred Stevinog nosa. Iz istog, odmah, poteče krv. Čim ju je ugledao zavrte mu se u glavi, a da ni sam nije znao zašto. Zatvorio je oči. I dalje je mogao da vidi nastavnicu kako raširenih i golih nogu sedi na katedri, odmah ispred njega. Mogao je videti njene prste kako sklanjaju gaćice u stranu. Tada je video... Ne. Ne vidi ništa. Samo mrak. Čuje lomljavu, graju. Smeh. Đavolski, opaki smeh. Otvara oči.
San! To je bio samo san! U svojoj sobi je, gleda u plafon, u sestru, u luster, u Pandu kako poliva predsoblje benzinom. Ne, nemoguće. Ovo je isto san. San u okviru sna, čuo sam za to negde. Gledao je u plakar, u sestru, u svoju mokru pidžamu u predelu prepona, opet u svoju sestru koja je mirno spavala u svojoj crvenoj pidžami, u Lutka kako stavlja novine na pod i vadi kutiju šibica. San! Mora biti san! Crvena pidžama? Otkud njoj crvena pidžama!? Ona nema crvenu pidžamu! To znači da ovo jeste san! Ha!
Pogledao je malo bolje, bliže. Sestra mu nije disala, samo je beživotno ležala. Krv se slivala niz dvospratni krevet. Prerezan grkljan, krvi je mnogo. Plače mu se, povraća mu se, beži mu se. Ne uradi ništa od toga, samo nastavi da gleda u krv, u krevet, u Pandu, u Lutka, u Barbiku kako u rukama drži poveću i krvavu turpiju za nokte, kako se smeje. Kao i uvek, ima prelepe, bele i zdrave zube. Definitivno san u okviru sna! Znam, video sam to u filmovima.
Samo što ovo nije bio san, niti film. Ovo je bio njegov život. Kratak, jednostavo beznačajan. Gledao je u mrtvu sestru, u krv, u Igračke kako napuštaju stan, u vatru koja je gutala sve pred sobom. Osetio je pomalo poznat miris paljevine. Kao kad njegova mamica pravi roštiljadu u dvorištu zgrade. Zakrčala su mu creva dok je gledao svoje ruke, noge i stomak kako postaju reš-pečeni. Posle kratkog vremena i oči ga izdadoše. Nije mnogo bolelo, beše čudno. Boleo ga je stomak, beše gladan k’o vuk. Mora da je san...
*
“Bilo je dobro! Zapravo odlično!” – uživala je Lutka. “Vibratore, ideje su ti odlične!”
“Hvala, hvala! Nego šta ćemo sada? Dobro, za tebe znam Lutku, a vi ostali, a?” – upita Vibrator.
“Pa... Ja ću otići do Dedinja. Tamo će me valjda neko već uzeti. Možete sa mnom ako hoćete.” – piskutavim glasom reče plavuša.
“Zašto Dedinje Barb?” – upita je Himen.
“Pa, znaš. Mislim, ono. Krpice, šminka i tako to... Skupo je, a oni tamo imaju mnogo kinte”.
“Eh... Sponzorušo jedna” – kroz smeh će ‘Dodge Viper’ i ‘Jaguar XT’ u isto vreme.
“E, društvo! Odlučite se već jednom. Ja moram da palim” – požuri ih Lutak kroz zastrašujući osmeh.
“Hajde, idemo sa Barbikom. Možda će i nas uzeti”.
“Aaaa! Panda se malo napalio na Barbiku! Ti bi da je tucaš, a?” – raspoloženo će Vibrator.
Rastali su se bez suza. Naprotiv, svi su bili zadovoljni. Smejali su se, pevali su sve do Dedinja gde nastaviše svoje savršeno normalne živote za Igračke. Nekoliko puta bi se osvrnuli. Videli su kako ceo drugi sprat umire u žestokom plamenu. Neki čovek je pokušao da uđe, ali mu vatrogasci ne dadoše. Neka žena je plakala, ronila suze, spominjala ‘svoje anđelčiće’...
Dok su se čule sirene interventnih jedinica, Lutak je razmišljao. Misli su mu lutale, setio se svog nastanka, setio se svog prvog vlasnika, setio se svrhe svog postojanja. Stvoren je iz niskih pobuda. Matorom je bilo dosadno. Trebalo mu je društvo, uteha, rame za plakanje i povremeno tucanje zbog čega mu je čak napravio rupu na dupetu. Zato je i stvoren. Zbog drugog čoveka, zbog njegove sebičnosti, zbog njegove izopačenosti.
Tada je Pinokio shvatio da Đepeto neće još dugo živeti i nestade u noći...
