Dushan S

Ovde problem nije to što ti misliš da je problem. Tj. ne treba da ga rešiš, već da prestaneš da koristiš ugrađeni synth iz live kartice u koji verovatno usmeravaš midi trake, i da koristiš VST instrumente. A taj sintić i onako zvuči kao dečja igračka. Kada midi preusmeravaš na VST instrumente (neke dobijaš i uz Cubase) oni se pojave kao izlazni kanali u mikseti, i naravno miksaju se normalno zajedno sa audio kanalima, i tvoj problem nestaje.

Daj bre, miči taj potpis, shvatiće te neko ozbiljno A i uvrediće se Shime

Polako, polako, nemoj da potrošiš živce, ćuti i štedi (se) za magnete

Pobogu Pa ne radiš to u battery-ju ili bilo kom sampleru, nego upišeš dve midi note u Cubase-u ili šta već koristiš, jednu kraj druge jako blizu i postaviš da je prva tiša od druge, onako po ukusu. Obično prva nota malo žuri, a druga je skoro na udarac. Znači potreban ti je samo jedan doboš na jednom pad-u. Naravno, lepše je ako je u pitanju neki komplet bubnjeva koji ima više layer-a po elementu bubnja, pa se ta dva udarca doboša ne razlikuju samo po glasnoći nego je i povučen drugi sample. U fruty Loops-u je moguće, jer on sam po sebi to omogućava. Za ostalo http://www.axxeom.com/, pa onda skinuti Trollo VST. Ali mislim da je to u većini slučajeva gubljenje vremena, jer moraćete verovatno opet da otvorite editor da bi ispravili greške. Ako već nemate drugara da vam odsvira (ako ne znate) ili da pozajmite klavijaturu koja ima midi izlaz, bolje direktno crtajte.

Ne znam kakve su te jebene skale, nikad nisam kitu gurao među note, postoje bolja mesta za to. A ako si mislio na lestvice, za to što tebe interesuje je potrebno minimum jedno 5-6 časova gitare sa nekim, i više meseci rada da se to apsorbuje. Naravno da nije moguće objasniti na forumu u par rečenica nešto toliko obimno, zato ti niko nije odgovorio. Potrebno je da prvo naučiš šta je to lestvica, kako se gradi, polustepeni, stepeni, stupnjevi lestvice, zatim kako se grade akordi od jedne lestvice, i sve o tome, koji su pripadajući akordi neke lestvice i od kog stupnja se gradi koji, a tek onda počinje priča kako prepoznati u određenoj pesmi koja je harmonska osnova, pa onda koje sve lestvice i modusi istih mogu da se uklope u harmonsku osnovu... Naravno pentatonika (skoro) uvek pali

Prvo pregledaj postojeće teme i ono što je pisano na njima pre nego što postaviš pitanje. Imaš celu jednu temu o muzičkom software-u ...

To što kaže Nurg, ulaziš u investiciju od minimum 200 evra, a to nije malo. Jeste da uvek možeš da prodaš gitaru sa starim magnetima, i ostaju ti EMG, ali nije to stvarno neka specijalna gitara da investiraš u nju. Ajde recimo da imaš nekog jeftinijeg RG Ibaneza, ili nešto slično pa da tu ukopavaš aktivnu to još nekako.

Prokomentarisao sam to zato što te u nekim drugim školama uče interpretaciju. Nisam siguran da ispravno vidim stvari, ja sam stigao do prve godine solo pevanja i ispisao se, moje dalje bavljenje muzikom i učenje je bilo samostalno, ali imam utisak da su ljudi koji školuju glas kod nas pomalo zakinuti što se tiče toga, tj imam utisak da je naročito u klasičnoj muzici interpretacija presudna, jer i onako svi sviraju i pevaju ta ista dela notu do note kako je zapisano. Ono što je problem je to što je način kako se intepretacija čini interesantnom u klasičnoj muzici poprilično zna, u rock muzici je to mnogo nedefinisanije, mnogo više je mogućnosti, i zaista je potrebno da neko radi na sebi da bi postao unikatan, našao neki svoj stil. Imam utisak da je to sa te strane prilično teži zadatak nego u slučaju klasičnog pevanja, gde čovek mnogo više može da ide "by the book", po jasnom putu bez skretanja koji je dobro utaban. Kada sam ja išao u muzičku, bukvalno su se otimali za muške pevače, malo je ljudi išlo na pevanje, a sad u tvom slučaju, to možda možeš da shvatiš i kao kompliment, zar ne? Da si loš pevač, čovek te ne bi s vremena na vreme ubeđivao, to znači da ceni tvoj rad i tvoje mogućnosti, pa mada te nisam čuo, pretpostavljam da dobro pevaš ili imaš kapacitete da postaneš jako dobar. U svakom slučaju nisam siguran da je to što je on takav nešto što bi trebalo da ti smeta, dapače, to je laskavo.

Nije ono što ti misliš, a znam otprilike šta ti je palo na pamet Otvorio sam ja već nekoliko tema vezano za žene muzičare da vidim sa čime će ljudi da izađu, nije ovo prva. Interesuje me šta ljudi imaju da kažu, a ne da ja kažem nešto time što sam otvorio temu... E sad ja ne znam da li sam ti nešto ovim rekao Pet ujutru, jbg

Pa negde si blizu, skoro da si dobacila A biće bolje, siguran sam

Upravo tako. Nisam mislio da započnem priču oko dokazivanja da je nešto ok ili nije ok. Moj komentar se ticao toga da je pevanje rock muzike specifičan zanat koji je potcenjen i koji jako malo ljudi razume, a publici u većini slučajeva nije jasno zašto je neko njima bolji ili lošiji pevač. Onaj koji peva u operi, recimo, i školovan je, je vrlo često samo pevač i to je dovoljno, ali rock pevač u suptini je onaj koji priča određenu priču i pokušava tako da je ispriča da ona emotivno dodirne slušaoce i da se oni poistovete sa njom. To i jeste razlog zašto su neki poznati pevači vrlo skromnih glasovnih mogućnosti ostavili trag. Mislim, da merimo Tom Waits-a po pevanju, gde bi stigli? Ili da li je ono što razdvaja Geoff Tate-a od ostalih pevača kvalitet glasa ili možda i nešto drugo, način kako ispriča priču? Postoji hiljadu sitnica koje on uradi i koje čine njegove vokale interesantnim, a neko ko peva na sličan fazon a sve to ne radi je dosadan, koliko god "lepo" pevao. Tj, nemam ja ništa protiv Night Wish niti, takvih vokala uopšteno, nego toga da forma opravdava samu sebe, znači dovoljno je zapevati na taj fazon "klasično" i stvar je "kupljena" to je pevanje i kvit. A šta je sa autentičnošću? Znači meni je to isto kad čujem stopedesetprvogikojegveć power metal pevača koji ima isti visoki tenor i peva isti tekst dosadan mi je do bola. Ne radi se samo o "klasičarski" upakovanom pevanju. Ja bih te malo ispravio pa ti reci šta misliš o tome: U školi te uče veštini pevanja, da, ali to je pola posla i ne možeš posle toga da samo izabereš bilo koji stil, jer te nisu naučili veštini INTERPRETACIJE. Tj, možeš ti nakon škole svemirski da pevaš i svi će biti hladni, a dođe Đoka Balašević i otvori usta da recituje i sve se žene rasplaču. A to jeste veština, i ima svoja pravila, a niko ne pominje, niti te uče tome.

A ja sam baš očekivao da ćeš ti imati šta da kažeš, ajde, ne stidi se

@Kali Yuga Malo mu previše daješ po feminizmu Ja sam temu započeo oko izbora kako će pevati a ne oko rasprave da li je solo pevanje lako ili teško. Naravno da je jako teško dostići vrhunski domet u tome, ali to i nije bila poenta ove teme. Priča je počela oko toga da sam stekao utisak da pevačice koje idu na solo pevanje koriste često činjenicu da je za njih minimum truda da pevaju nightwish. A skoro nijedna izgleda ne želi zaista da se bavi pevanjem u smislu neke karijere van školovanje, jer pobogu, kome pevati operski u rack muzici, tj. koliki procenat publike želi da to čuje? Kao kad bih ja recimo rešio da na gitari učim da sviram samo neoklasični metal i ništa drugo, koliko bih bio upotrebljiv kao gitarista bilo kome, i kolika je šansa da bih mogao da napravim karijeru na osnovu toga? @Azza Nije Pančevka, Beograđanka je, ali ako baš budeš želeo mogu da te spojim sa njom. Drugo je pitanje naravno, da li ona želi nešto da radi ili ne i zašto, naravno

To su inače dve sestre koje obe fenomenalno pevaju, njenu sestru si mogao videti u onom spotu grupe frenky pre par godina, ako si slučajno to zakačio, kada Neša Bojković peva stvar, a ona peva ženske vokale. Ona već godinama tezgari neku šlagerastiju svirku, i peva pozadinske vokale Yu "zvezdama" na albumima. Prvi bend joj je bio "Njujork Njujork" u drugoj polovini 80-ih, kada je bila čudo od deteta koje fenomenalno peva. Izgleda mnogo mlađe, ne bi odmah provalio da je vidiš, a sad koliko zaista ima godina, nije ni bitno, jel Ne govori se o godinama kad su dame u pitanju. U svakom slučaju ona je tu pesmu na kompilaciji tako otpevala (njen je i tekst pesme btw. mada je drugačije napisano na CD-ui ona je uradila deonice pevanja na pesmu koja je bila "gola" ) jer može sa glasom šta god poželi (uopšte joj nije prirodno promukao glas) i zato što ima talenat + veoma velika kilometraža a to se ne uklapa u ovu priču o mladim pevačicama koje počinju sa rock pevanjem, jel.

Pa pazi, već počinjem da razmišljam da nađem pevača Imam materijal koji sam usput radio zadnjih, pa skoro 3 godine, da sam znao da će toliko energije otići na rad sa pevačicama i snimanje vokala, pa onda sve to isto sa sledećom itd, odmah bi lepo odustao od ideje o ženskom frontman-u Ona je i za Argento "angažovana", ako razumeš na šta mislim? Ona je fenomenalan vokal, ali se ona bavi muzikom godinama, i pevala je kada sam se još igrao lego kockicama. Definitivno se ne uklapa u ovu temu, to su neke druge generacije muzičara. Da li time želiš da kažeš da Jazz pevači pevaju "nepravilno"? Nisam mislio na ekstremne varijante pevanja, nisam siguran da se vokalne deonice Guano Apes, recimo, baš mogu nazvati pevanjem. A promukli glas je stvar trika, i moguće je tako pevati a da se ne napreže grlo. Veruj mi ima itekako Nisam mislio da je uopšteno napornije, nego da je naporno za devojke koje su već u muzičkoj školi, i koje onda ne žele da se prešaltaju na drugačiji način pevanja. Sa jedne druge strane i jeste napornije, zato što više opterećuje organe koji su uključeni u pevanje, jer kao što je rekla Bestia moderno rock pevanje većinom nije sasvim pravilno... Godine su prošle pune muke, ginulo se za slobodu nemo... Ajd nabrajaj pevaljke, pridružiću ti se

Boss-ov chorus je neka vrsta standarda. gomila gitarista ga ima među pedalama.

Ne treba biti krut sve uzimati kao zakon... Lakše je imati neko uporište, ja ga imam i u mesnatom delu šake koji je iznad žice koju sviram i često u malom i domalom prstu zajedno koji su ispod one žice koju sviram. Logično, ako sviram solo gde nema mute-ovanja žica, dok sviram na tanjim žicama mali i domali su u vazduhu ili na telu gitare, dok je mesnati deo šake (suprotno od palca na dlanu) na debelim žicama. Kako idem prema debljim žicama tako na kraju mali i domali dođu tako da su naslonjeni na tanke žice, jer idu zajedno sa rukom (ali to nije nikakvo jako oslanjanje, onako mekano dodiruju) a mesnati deo postane naslonjen na telo gitare iznad žica. Pri tome ni ruka ne putuje uvek isto, ako sviram arpeđa i slično, onda ruka ide paralelno sa okidanjem žica gore dole, dok ako sviram po lestvici gore dole, ruka premešta pozicije ne pod pravim uglom, već tako da se ne miče lakat. To ispadne kao da trzalica po žicama ide malo nakoso u odnosu na magnete, a ne paralelno. Jbg, to je mnogo lakše objasniti uživo nego ovako pisano... U svakom slučaju, to su sve načini kako sebi olakšati život, ali možda nekome odgovara nešto sedmo. Vinnie Moore svira gitaru iz lakta što je za većinu gitarista neizvodljivo, recimo. Da, ali samo ako hoćeš da naglasiš upstroke-ove i nikako na prazan stomak, pozliće ti

Apsolutno Jao bre, petrucci, gde si ti otišao... Baš bih voleo da te vidim kako sviraš neke od shapeova "tri tona po žici" bez malog prsta... Jedino ako si rođen sa prstima od 15 satimetara kao E.T. Takođe to što je nešto teže , ne znači da je i bolje, obično je sasvim suprotno. TO što je picking teži kada se svira u poziciji je mana a ne kvalitet. I konačno, ima mnogo ljudi koji mogu da odsviraju s. skipping a da ne naslanjaju mali prst. Mislim, ja prvi naslanjam prst, i savetujem to ljudima, to je ok, ali to ne znači da ne postoje ljudi koji drže ruku krajnje čudno a ipak fenomenalno vladaju instrumentom. Možda na tebe to ostavlja malo prejak utisak ili daješ tome preteranu važnost, cenim energiju, treba što više ovakvih postova, i naravno da treba znati lestvice i pozicije i ovako ili onako, ali sve si obrnuo naopačke: Malo istorije: Znači prva, starija varijanta je bila da se svira u jednoj poziciji, pa su shape-ovi lestvica bili izlomljeni. To je nezgodno za desnu ruku, donekle, ali pošto se virtuozna svirka svodila na Jazz i ništa drugo, sve je to super funkcionisalo. U jazz-u se lestvica ne tretira kao skup tonova, već kao skup intervala u odnosu na akord koji se upravo događa. Na primer, da pojednostavimo, ako neko svira E mol, razmišlja se u formi: AKo odsviram E sviram primu, ako odsviram F2 sviram umanjenu 9. ako sviram D2, sviram 7. u odnosu na akordm i samo dok on traje. Čim dođe sledeći akord, svaki od tonova dobija drugačije značenje, jer postaje drugačiji interval, znači ako je sledeći akord Am, onda E više nije prima nego kvinta itd. Takođe, u Jazz melodijama su solo deonice prepune razlomljenih akorada, a za snalaženje sa trozvucima je mnogo bolje učiti to kroz pozicije, i znati skalu u poziciji. Međutim, onda su se pojavili rock i fusion svirači koji su imali još veće tehničke zahteve, a interpretirati paganinija poziciono je užasno teško. Zato je inovaciju predstavljalo sviranje tri tona po žici, i to je bilo prosvetljujuće, jer je daleko olakšavalo hi tech sviranje za desnu ruku, olakšavalo menjanje pozicija itd. Znači sve ima svoje, i naravno da ne postoji ništa loše u skalama tri tona po žici, naprotiv. Sweep picking i ne može da funkcioniše bez tri tona po žici, pogledajte F. Gambale-a Elem: To što Jazzeri nešto rade, a uslovno moderni svirači to ne rade ne znači da su ovi prvi u pravu a ovi drugi greše. Postoje različiti pristupi, i svaki svirač je našao neki svoj način, zavisno od toga šta želi. Uostalom, dobar deo Jazz Fusion svirača, može da strečuje prste do mile volje, i svira tri tona po žici kad je potrebno, valja znati i jedno i drugo. Da ali poenta je da se akcentuje tamo gde je pravo mesto za to, padalo to na upstroke ili downstroke, ne postoji pravilo da je nešto od ta dva bolje ili teže. Slažem se, kada neko već poseduje neka osnovna znanja, sve što razbija navike i otvara nove mogućnosti je super, i treba znati svirati lestvice i po pozicijama. Ali to je definitvno samo nešto što otvara dodate mogućnosti, ali za dobar deo stvari, tri tona po žici je mnogo normalnije rešenje.

Ne shvataj ih toliko ozbiljno Postoji taj momenat, zaista žene koje dobro sviraju instrumente imaju neku dozu muške energije, i obrnuto, mislim da i većina vrhunskim muških muzičara ima nešto androgeno, dvopolno u sebi, što je i logično. (naravno napravite razliku, nije u pitanju nikakav hormonski disbalans ili slično,ljudi koji su androgeni generalno nisu biseksualni, što je interesantno ) Sad, šta je u pitanju, ujednačeniji rad obe moždane polutke,ravnoteža energija, sposobnost da se izbalansira naše svesno sa nesvesnim, ravnoteža polova u nama samima, nije ni bitno. Pa bi se moglo reći da dobri ženski svirači imaju muda, čak i kad se ne radi o gitari

Siđi sa ringle, zagoreo si Rano ti je još za autorski seks, prvo "skidačina"

Prvi album WIcked Sensation je najbolje prošao, a spotovi su snimljeni za istoimenu (W.Sensation) pesmu, koja je verovatno i najbolja u njihovom opusu i za River Of Love, a Tangled In The Web koja je i jedini singl sa 2. albuma je meni dojajna, ali nije nešto specijalno dobro prošla kod publike kao ni album. Spot mi se sviđa, dobar je feeling, smrdi na Seks, Tekilu, i Otpanjena Pojačala, a to je pozitivno Ako voliš tu scenu, DOkken bi mogao da preslušaš, ti njihovi albumi iz 80-ih su veoma dobri, a Dysfunctional iz 1995 je meni takođe jako dobar. Lynchovi solo radovi, znači da je pod imenom George Lynch su takođe ok, naročito Sacred Groove solo album sa početka 90-ih gde ima nekoliko gostiju u pesmama sa pevanjem. Lynch Mob su se de fakto raspali posle drugog albuma. Treći album smoke this je taj album gde se Lynch skupio sa tim likom koji je repovao i snimio album koji zvuči kao neki abortus Limp Bizkit (ja nemam ništa protiv L. Bizkit, nego je loš album, za tu vrstu muzike) TO je neka sredina 90-ih. Verovatno je mislio da bi bilo korisno da upotrebi Lynch Mob ime, ko zna. Tu negde oko 2000 su imali turnejicu (skoro) reoformirani koja je simpatično prošla, pa je Lynch pustio taj live (koji baš sirovo loše zvuči) i onda ih sve odveo u studiju da snime Revolution koji je skup obrada starijih Lynch i Dokken pesama, i koji ima par svetlih momenata. I imaš ovaj album Lynch-Pilson koji je neki umereni hard rock, nije loše ali ni da se isečeš. Eto ti mini biografije Kako god, on je toliko neverovatan gitarista .(i definitivno potcenjen, jer kao i obično, gitarista postaje poznat uglavnom tako što je član uspešnog benda, a Lynch je sišao sa naslovnih strana odavno) Jedan pokazatelj je i to što niko nikada nije uspeo da ga iskopira u vreme njegove velike popularnosti, jednostavno čovek jako specifično, neobično svira, ima čudne , nepravilne fraze, i uvek svira sa puno nervozne energije. Mnogo teži za verodostojno skidanje od Satrianija, ili Vai-a, verovali ili ne. A i ono što je radio od pesama kao autor mi je sasvim pristojno.

Eto vidi se da ne ideš dovoljno često u kafane Postoji harmonika koja ima samo dugmiće "dugmetara", omiljena među narodnjacima, i klasična koja sa jedne strane ima dugmad a sa druge dirke Harmoniku sa duplim dirkama tek treba da izmisle... Jedan lik , gitarista, tezgari sa narodnjacima, tek krenuo (nije urbana legenda, nego priča čovek) i pita harmonikaša na bini odakle će ići sledeću pesmu. Na to će ovaj "Pa jebem li ga, mi tu sviramo iz "L dura". Ovaj odgovara zbunjeno. "čekaj, gde ti je to, nisam čuo za L dur", a ciga harmonikaš će "Ma to ti ja tako pamtim, L dur, to je kad krenem odavde di je slovo L na dalapa" (Harmonika je bila "brand" "Dalapa", naravno, natpis kod dirki

Pa tehnički možeš, kažiprstom dodirneš žicu okidajući je od dole, samo se postavlja pitanje čemu to?

Naprotiv, njih je skoro nemoguće prodati napolje. To što je Đule sebe "upakovao" da sve to izgleda svetski je jedna stvar, ali sa druge strane, da bi prodao nešto, moraš da imaš ciljnu grupu, a Van Gog je namenjen nama ovde muzički i predstavlja kompilaciju različitih lopovluka, i to bez ikakve jasno definisane stilske odrednice. Ne možeš inostranstvu prodati njihovu sopstvenu kopiju, kojoj album zvuči kao MTV kompilacija sa 7 različitih stilova muzike. Onaj koji je u mogućnosti da okrene određenog čoveka telefonom i kaže: "Ej matori, zajebi ove što treba da sviraju pre metalike, aj mi da sviramo" A ne pljujem ih, btw. Ovo su informacije, nemam neku ružnu emociju prema njima. Jednostavno su ljudi dezinformisani u potpunosti.

To kovanje Becker-а u zvezde je počelo naknadno, otkad je oboleo. Pali ljudi na tužnu priču, i stalno to "ko zna šta bi on bio kad bi bio". Ne bi bio ništa. To jest bio bi, u onom smislu da bi svirao po nekoliko dobrih bendova kao i Friedman i izdavao neke solo albume koji bi bili kao OK. Kad se slušaju prva izdanja ljudi kao što su Steve Vai, Halen, Hendrix, Vai, Satriani, odmah je jasno da se dešava nešto posebno, da je u pitanju specifično ludilo. To sa Beckerom nije slučaj. Kao drugo, kad ja njegov solo album izašao, taj i Friedman-ov album su bili u opticaju na jednoj istoj c90 audio kaseti (išlo je tako od čoveka do čoveka i presnimavalo se). Znam da niko nije mogao po bilo čemu da pravi veliku razliku između njih dvojce, jako slično su svirali. Ni po čemu ga niko nije izdvajao. Kad su on i Friedman držali nekeih par guitar clinic-a u to vreme, pola ljudi bi izašlo iz dosade posle glavnog dela predavanja, jer ljudi jednostavno ništa nisu znali osim da vrte skale gore dole, a posle glavnog dela predavanja je sledila tortura u vidu Blues-a od 20 minuta...Ili bar pokušaja istog sa njihove strane. U svakom slučaju OK svira dečko, dobar gitarista, i tragedija je šta mu se dogodilo, ali emojte preterivati. Eh da, i još nešto. TO što se Yngwie u međuvremenu retardirao je druga stvar, ali je on bio NEŠTO kad se pojavio, kao Halen ili Hendrix, ljudi su bili u šoku da neko tako svira, revolucija, a njegovi prvi albumi su bili dobri muzički, kao vrhunac Odyssey sa Turner-om, koji je pun dobrih, melodičnih pesama. I nekoje tada to kupovao, ne samo zbog njegovog sviranja, već zato što je to bio kvalitetan Hard Rock. On je jedini čovek koji Shredduje tako da to ima nekog smisla, da ima muda, i da kad se sjuri niz skalu tačno odmah znaš da se sjurio Malmsteen a ne neko drugi, a sama činjenica koliko se klonova napravilo govori nešto pretpostavljam. On naravno zvuči glupo ako se ne razume šta je to tada bilo i značilo, i ako neko kreće sa slušanjem tako što kreće od zadnjih 3-4 albuma koji su gomila đubreta, dobrim delom i svirački a ne samo po pesmama. Elem opet ta stvar: Za 15 godina, joše će neko slušati Malmsteen-a a neki drugi gitaroši će biti zauvek zaboravljeni.