Vlaja Buraz

У прошлој сам поруци хтио навести да ме је постојање теме "Guilty Pleasures" (и искази на истој) натјерало да добро размислим. Као прво, јеботебог, каква срања људи ваде из ко зна којих буџака несретног дјетињства у несретно вријеме; као друго, чекај мало, шта ја волим слушати од ствари којих се стидим... Једна од тих ствари јесте диско бенд Chic, односно, Chic feat. Nile Rodgers, како су сад "маркирани". Диско повремено није тако далеко од фанка, ал' добро. Chic је имао бруталну ритам секцију Тони Томпсон + Бернард Едвардс, а ни тренутно није лоша (Џери Барнс на басу). Занимљива је чињеница да су Едвардс и Роџерс заправо прво направили фанк-рок бенд, ал' са тим нису стигли далеко. Ипак, неки трагови се осјете и дан-данас, а поред нпр. гостовања Слеша на живом албуму, вриједи провјерити видео издање Live at Montreux, ако не због свирке онда због Џесике Вагнер (женио бих се). Коме се она не свиди, још су двије жене поред ње на бини, за сваког понешто. Од компилација - најбезболније - вриједи Dance, Dance, Dance, јер су све пјесме у пуној дужини (а неке и продужене), што значи, више свирке, мање рефрена. Него, оно што је заправо тема, непланирани упад Paula Gilberta овдје. Ко га не зна, то је један гитариста, бијелац, мршав и висок два метра. Колико је он бијел заправо најбоље говори да је оженио Јапанку. Сад свирају заједно, он у хармонику, она у добош и млате паре по свадбама. Елем, издао је он неких соло албума, то је та друга тема, али на посљедњем од њих, имена Vibrato, налази се и нумера имена "Vibrato". Након низа година покушавања, напокон је успио да се ријеши тешко-металне бјелачке прецизности и да зазвучи фанки, а то га је вјероватно жена Јапанка натјерала. (начи неверуем, прим. аут.) Албум као албум је неусмјерен, као и сви његови досад, али та насловна нумера је баш онако... опуштена, љуља. Још се ту могу чути Zappa и Rush, генерално '70-те године прошлог вијека кад је Гилберт био 60 година млађи и 10 центиметара нижи. Дакле, вибрато без Р: http://youtu.be/UEUbIoOCA78

Не бих да се ова тема претвори у набрајање (попут Stoner Rock теме, гдје ми је и поред свега драго да неки људи напокон контају оно што сам ја контао ономад), већ да се пише о свему уз неки лични утисак, мало полемичког мишљења. Зашто ово, зашто оно, и какав тачно то ефекат има на слушаоца. С тим у вези, не бих ни ја превише да пишем овдје, али, овом приликом морам... С обзиром да је систем мојблог.рс неактиван већ преко 10 дана, питање је да ли ће се ваздићи, ја сам благо скептичан. За ову тему то значи да је компилација поменута у првој поруци сада на адреси: http://bojan5150.wor...i-neceg-drugog/

Триггер феат. Душан Свилокос, гитар солаж ин стерео!

Није директно везано за бенд, али јесте за брадоњу: ZAKK WYLDE To Perform With LES PAUL TRIO - June 3, 2013 http://www.blabbermouth.net/news.aspx?mode=Article&newsitemID=190786 И коментар:

Добра рецензија и хрпа добрих коментара. Успут, да ли је ико сконтао да је риф из "Burn" заправо осиромашени риф "Burning Bridges"? Ја сам се надао да ће бити макар једна одлична ствар, ал' ништа од тога. Није ми јасно како ликови из Универзала не контају да нема више никакве шансе да се Megadeth врати на радио таласе и међ' ширу публику, те да треба да услуже брке са репићима у прслуцима са пришивачима који су једини вољни купити касете и плоче.

Мало шта ме нервира као кад бубњар нема довољно снаге за добош, ал' си наш'о снимак да то докажеш, свака ти част. Па овдје Кинг изгледа мршав, тон и слика се дебело разилазе, којим је к. ово снимао, не знам, али микрофон који купи звук је очигледно из неке хидрометеоролошке станице. На цирка 4:05 се лијепо чује добош док свира са руком преко, а онда га утопи бука. Увијек ћу први рећи да је Драгољуб бољи бубњар од Гаре, али овај снимак није нимало мјеродаван.

Наредник Сморок и вод смрти. *** Заборавих рећи за ОХ: нит' бољег имена (изд. ку.) нит' млитавијих бендова.

'Вако. Албум је заједничко издање Музичке продукције Радио Телевизије Републике Српске и куће Видослов из Требиња. Као што рече Војвод, дигипак, потпуно бијели, унутра је књижица са страницама од предебелог папира. У најави за албум је било ријечи да ће се моћи купити преко Кољине званичне интернет странице. Ако исту покушате наћи преко претраживача, тешко да ћете ишта постићи. Адреса је коља.срб или www.kolja.rs. Тамо стоји информација да је у Бањалуци албум могуће купити у кафе-ресторанима "Харизма", што сам и учинио. Цијена је 10 КМ (~5 еура), па да знате, да не купујете по 999 динара. Па, ко воли забавну музику...

Мегадет је још једном зајебао металце, а и квалитет у поприличној мјери. Рефрени су тако зашећерени и усиљени да је то страшно. Друга половина албума мало занимљивија. Свиђа ми се продукција.

Први албум необично добар, штавише. Има празног хода, али, има бруталности. Други не могу послушати од почетка до краја, односно, могао бих али бих се презнојио горе него Шумахер у Монци. Понекад послушам по пјесму. Из сваке пјесме бих исјекао по пола минута квалитета... можда то и учиним. Овај трећи, односно ова ствар што је на видеоскоту изнад постављеном, тако ме жуља погрешно... тешко описати. Рецепт као за Мастејна: Николо, врати се дрозирању.

Ономад некад прије интернета на непријатељском сателитском каналу WDR сам погледао концерт дебелог њујорчанина. Нит' гаднијег лика, нит' милозвучнијег свирања и пјева, досад не сретох. А и жена му је лик, има занимљив "породични соло" албум. Него: http://youtu.be/wjO4ZpIwgxk Мало другачији блуз, причица. Некад свирала бас у White Zombie, а види је сад. Осовина бенда су три жене, а ту су и пратећи незнатни младићи. Какав је остатак албума, не знам, шта је за очекивати, ал' ово је симпатично. Ко није убијеђен, да кажем да се у споту у једном тренутку види сиса.

Тешко је наставити након овакве слике, али... http://youtu.be/JJO-XcQrlX4 Снимак из 1995. године, како то стоји у опису, прва постава Neurotic Outsiders: McKagan, Sorum, Billy Idol и Steve Stevens. Елем, оно што је посебно занимљиво овдје јесте гитар солаж који је... у једном свом сегменту (од 1:44) па... замало Матијас Еклунд. Знам да је Стивенс велеспособан, имам соло албуме као и Black Light Syndrome, упратио сам фасцинацију (шпанском) акустичном гитаром, али овакав моменат досад нисам чуо њега. Морам признати да ме баш изненадило, куцао сам нешто и слушао то у позадини, кад одједном хонки-тонк оде у божју матер...

Па да, узео сам у обзир да је из 1992. али опет je и то релативно касно, јербо се већ десило оно што споменух у првој реченици ове теме. Нпр. некако ми се чини да је највећа глупост за Living Colour: "Буквално црни хард рок - са гитарама", а тад је већ изашао други албум, на њему "Solace of You", "Under Cover of Darkness", "New Jack Theme"... Да ми неко каже да је то хард рок, ја бих га ударио шаком. Да ми је неко прије 10 година рекао да је то хард рок, ја бих га ударио мало мањом шаком. Мислим, први албум Living Colour се може релативизовати као хард рок, прије свега због "Cult of Personality" (да се занемаре "Glamour Boys", "Funny Vibe", "What's Your Favorite Colour?"...), али послије је отишло у свим могућим правцима, а уживо да не говорим, гдје је увијек био присутан free jazz коријен... А текст је такав какав јесте, цијеним труд. Једино што бих споменуо јесте да се интересовање "иностраних" новоталасних бендова (попут Talking Heads) за црно музичко наслијеђе више бавило неким облицима који су касније подведени као world music него заправо нечим што је тема ове теме. Нпр. илустрација слична, управо пустих да чујем, нумера "Ricochet", David Bowie (Let's Dance, 1983)...

За почетак, Хендрикс? Стварно? Искорак се десио са друге стране, што се популарне музике тиче, кад су бијелци почели да се контају у ритам и блуз. У недостатку боље идеје, лакше је навести Стоунсе, мада би то стварно било дилетантски. Ваљало би добро истражити гдје се заправо десила фузија - ко је скупио муда да искорачи према црном звуку, али рећи да је Хендрикс то започео... Дубоко неслагање изражавам. Наравно, ово се све односи на спајање црног и бијелог звука, као у приказу, а не на фанк рок. Gang of Four и Talking Heads су два бенда која су брутално незаслужено добијала невјероватне количине пажње од домаћих новинара, тако да ћу овдје само написати да је њихово помињање поприлично излишно. Living Colour, Red Hot Chili Peppers, Urban Dance Squad, Public Enemy, Primus, Body Count - све погрешно објашњено и посложено, ал' да не улазим у детаље. Објективна рецензија The Stone? Коме је уопште потребна та рецензија? Коме је уопште потребна та "музика"? Немој нам каљати тему тим глупостима... А наши новинари су стварно били нешто посебно, то сам и навео у приказу Вукојевићеве књиге, кад је и Влатко то био примјетио тамо прије хиљаду година... Није спорно да неко нешто воли, али ваљда би, кад је о музици ријеч, било добро да редакцију чини хрпа различитих људи, па да имаш једног који ће са страшћу писати о једној ствари а другог који ће једнако квалитетно обрађивати дијаметрално супротан жанр... А ови наши нису видјели даље од новог таласа, да га јебеш. Или талентовани Драган Кремер који Б.Б. Кинга покушава убиједити како његов блуз није довољно чист. Него, нешто заправо о теми, да не испаднем као ђапе са Попбокса: http://youtu.be/47C5MF18gaU Имао је Смак свакаквих момената, а гдје и неће, с обзиром на љубав према Сантани који је био велесвеобухватан (да не стављам линк и за "Перле" које су шарене до бола), али ова ствар ми је баш нешто посебно, а ту бих и да споменем књигу Невидљиве теразије Слободана Стојановића Кепе. Мали али значајан допринос ЈУ Рок књигама. Кепа није превише школован нити образован човјек, али, поред тога што је невјероватан музички таленат он је и брутално искрен тако да је књига стварно дирљива.

И док нисам имао идеју одакле да почнем нападати овај приказ, јер је толико тога погрешно написано, са друге стране, некако нисам хтио да га нападам, јер је очигледно уложен неки труд; поштујем. Е, сад, то што су ЈУ рок новинари већином били пренабијеђени идиоти и фаворизовали* (!) потпуно погрешне и маргиналне ствари, то је сасвим нека друга тема, а о томе сам нешто рекао овдје: http://bojan5150.moj...991/157776.html Него, кад смо већ код пренабијеђених идиота (и њихових духовних и моралних насљедника), нађох се на Попбоксу након дуго времена, па кренух читати тему: http://www.popboks.com/article/29319 Текст, најблаже речено, недоречен, али, један ми коментар испаде занимљив: Не бих да овдје упадамо у расправу која има било какве везе са народном музиком (већ сматрам да је јако жалосно што на метал форуму има тема "народњаци" са преко 200 страна), али, занимљива теза и расправа која је услиједила. Оно што ми је још занимљивије јесте фраза "аритмични рок звук сфрј" (који је мало обојен овдје споменутим бендовима), која се донекле наслања на (моју) изнешену идеју о европској и америчкој осовини - мелодија против ритма, што је опет базично: африка > црнци > бубњеви > празна стаклена флаша кока-коле = ритам насупрот европа > бијелци > клавир > ако иде на солфеђо бјежи од ње што даље = мелодија А ми смо углавном бијели. Што се мене тиче, у једном тренутку сам сконтао да музика не ваља ако макар негдје нема неку клицу црног звука, ваљда сам тако некако и почео проучавати фанк рок и схватио зашто не волим неке ствари, да их сад не набрајам... * Идеја новинарства је објективност.

Цитирао си само трећу ставку гдје (ми) одговараш да је он добар пјевач, што би вукло за собом чињеницу да сам ја негдје рекао или имплицирао да је он лош пјевач (или, пак, да је то опште прихваћено мишљење). Ја нисам то написао нити мислим тако. У том смислу си промашио, ако си мислио да ја очајност његовог матичног бенда и његову анорексију изједначавам са неспособношћу. Ако ниси, онда сам ја промашио. *** Лазару, метална главо, шта има? Да немаш какав албум МЕГАДЕТА за поклонити? Или можда мислиш да је РИЗИЧНО поклањати албуме МЕГАДЕТА? *** А ова тема треба да буде на Рок и Хард Рок подфоруму.

Промашио си, самим тим што си одвојио другу ставку. Реално, да није добар пјевач, тешко да би од њега направили мултиплатинасту питу звану Локални Аутопарк. Нико се више не упушта у Мили Ванили. Нико више не иде на 100% ретарда. Али, оно што је симптоматично овдје, јесте што се он расположивим капацитетима труди да копира туђи стил, а то не испада велејадно, бар мени. Е, сад, да ли је идеја да се настави рад СТП (са) копирањем Вејланда? Вјерујем да би могла бити, јер ту су паре. Браћа су радила и Ток Шоу и Арми ов Ениван, а ту није било пара.

Нова пјесма са Честером Бенингтоном (Локални Аутопарк) на мјесту вокалног солисте!!! Читава се може чути на СТП СаундКлауду, ал' с обзиром да не знам како да је интегришем у поруку на форуму, ево линк за Блаебермаут објаву (док је неко већ не окачи на ЈуЋуб): http://www.blabbermouth.net/news.aspx?mode=Article&newsitemID=190126 Елем, иако је метиљави дјечарац, Бенингтон: - на слици са СТП изгледа као врхунска алтернативна педерчина; - звучи као 70% Скот (Вејланд); - звучи сасвим коректно, што не вјерујем да куцам овим рукама које дижу тегове у теретани. Пјесма је живахна, брза, младалачка, распиштољена, надахнута. Аранжман солидан. Свиђа ми се више од комплет прошлог албума.

Понешто о мом виђењу домаће сцене у '90-им написах на Тригер теми: ЛИНК Елем, слажемо се, а код нас је све каснило, мање или више: хард рок (како су Атомци пљувани што су се држали свог док је цвјетао нови талас), нови талас (наједном се сви ошишаше), глам рок (сад га по Пусикет и Вервил) и метал (и онај у '90-им и онај у '00-им, да не спомињем биједне покушаје прије тога). Ал' опет, боље да личи на нешто него да не личи ни на шта, што је случај са сценом данас. Е, сад, Urban Dance Squad прича ме подсјети на Clawfinger. (И они би се условно могли мало прихефтати на ову тему.) Нисам сигуран колико су успјеха имали у матичној земљи али ме то подсјећа на идеју да је Европа наклоњенија мелодичнијој музици наспрам Америке којој је битнији ритам (који је и основа фанк рока). Максималан респект за њих и ту свирку у Београду, ја се сјећам као кроз маглу да су у та нека зла времена дошли и Biohazard, Pro Pain (и још неки), што не би требало заборавити.

Хвала. Вињак ћу заштекати у неки подрум гдје ће сачекати 50. годишњицу матуре на коју ћу можда и отићи те аналогно осјетити жељу да пијем тешки алкохол. Добра ова ствар од Urban Dance Squad, нисам их слушао раније. Управо ћу да потражим који албум. А Parliament Funkadelic породица је велики расадник талената који и дан-данас имају огроман утицај. Имам неколико албума и хоћу још, ал' о њима конкретно други пут. Елем, један из те породице је Бутси Колинс који је 1992. са Стивијем Саласом и Бадијем Мајлсом издао албум под именом Hardware (да не буде забуне, то је име бенда, албум је Third Eye Open). Салас, иако тада изузетно млад као и сад, велемајстор је фанк гитаре али има и један баладни сентимент који мени лично не лежи тако да је албум пола-пола. Ипак, нећемо о тужним стварима, тако да ево једна соло ствар Стивија Саласа, мени може бит' његова понајбоља: http://youtu.be/rWn6vsXX3fI Обратити пажњу на гитару десно. То је са албума Back from the Living из 1995. гдје је бас већински одсвирао Т.М. Стивенс, а мањински Рик Скаторе (24-7 Spyz), и то ми је једна од најљепших ствари у овом "жанру", што је све дебело испреплетено и онда се да истраживати по тим нитима и концима... П.С. Која је риједак генијалац и креативац, а неколицина домаћих бендова се била у '90-им успјешно наслонила на талас бас-масног звука: Деца лоших музичара, Плејбој, Кристали (на првом албуму), Ван Гог (на албуму Страст)... недостају ми ти дани, музички.

А, да. Фанк се ширио на све стране, па је успио да зарази и метал, наравно, онај гдје младићи нису исувише штовали сотону и схватали су да постоји одјећа која не укључује кожу, ланце и мирис Халфордовог сјемена. То је отприлике ова компилација коју је Скалкрашер споменуо. Ономад изјавих да је ваистину штета што Трухиљо сад свира у клетој Металики, јербо, прво, много је способнији него што треба да буде; друго, његов креативни унос тешко да ће доћи до изражаја (ауторска права, паре); треће, човјек је црнац душом, није каубојац. Додуше, и К'рк Хемет је црнац само се то не види. Мислим да су Infectious Grooves јако неуједначени квалитетом и садржајем, ал' опет, поједине нумере су есенцијалне: http://youtu.be/1f7XwCsx4fs А један од бендова који сам узалудно преслушавао у нади да ће ми се свидјети је Fishbone. Разлог је веома једноставан: ска. Мрзим ска. Не мрзим га као што мрзим Словенију, али га мрзим. Али имају добрих пјесама. Добра им је ствар на саундтреку за филм Посљедњи акциони херој. Но, добро, доста о томе. Ево двије стварчице гдје је више него очигледан утицај фанка на круте хард рокере... http://youtu.be/FHXPmaOU8uE За мене брутално изненађење. Бенд Damn Yankees, нека врста супергрупе, младићи из група Night Ranger и Styx удружени са Тедом Јебеним Нуџентом. Исполирани радио-ро(ц)к, имали су неке баладе на албумима (што је неочекивано за Теда), а онда овај фанки (што је, такође, неочекивано за Теда). Једноставно, так'а је била мода, само што сумњам да је Тед носио широке еМСи Хамер хлаче. http://youtu.be/JGXcwNP4qiU Бенд који је настао из Racer X, The Scream. Гилберт је отишао на своју страну, остали су узели Џона Корабија (који ће касније постати члан Motley Crue). До снимања албума, напустио их је и Скот Траевис (зајахао Judas Priest моторцикл). Занимљиво да Џон (Хуан) Алдерете, иако врхунски басиста а није чисти бијелац, нема осјећај за фанк. Опет, душмани су га били сатјерали у ћошак.

Не знам да ли је ова тема оваква зато што сте Срби или зато што сте металци. Ја сам суђе опрао, а само ћу да цитирам највећу глупост која настаде у међувремену па се одјављујем на наредних годину дана: И онда је мрмот (за страно тржиште свизац) завио чоколаду. Бјежим према брдима, бјежим да спасим свој живот.

Та нека порука, не цитирам специфичан дио, него да не испадне да одговарам присутним дамама. Пази, ја нисам сезонац, тренирам 11 година без суплемената и без повреде, "не опадају ми перформансе након двије седмице без тренинга" и тежина ми зависи само од моје жеље да се обуздам према чоколади. Уколико желим да сагорим нешто масти, избацујем слатко и убрзавам тренинг (смањујем паузе). Прошла седмица, тренинг за груди (једне седмице радим груди са шипком, друге са бучицама): 1. Равни бенч три серије са 50 кг х 12 понављања три серије са 80 кг х 10 понављања три серије са 120 кг 8-8-10 понављања три серије са 80 кг 12-12-10 понављања 2. Широко развлачење са ротацијом, коса клупа пет серија 2 х 20 кг, 10-12 понављања 3. Пуловер пет серија са бучицом од 30 кг, 12-15 понављања А то је све са резервом. Бенч кад радим, леђа су ми на клупи - не гурам куковима, радим без појаса. И још нешто у вези тренирања, чисто да не дјелује да радим 11 година исто: већ 4-5 година не радим руке редовно. Не треба ми нарочито. С времена на вријеме убацим, нпр. одвојим суботу само за један дио руке, бицепс или трицепс. За трицепс радим потисак с чела, 8-10 серија, потисак на лат машини ако ми је досадно. Са друге стране, за бицепс има милион занимљивих вјежби али ништа љепше него супер серије с бучицама. Исто тако, ноге по потреби, кад осјетим да сам лијен. Уколико увежем два мјесеца, хлаче ми постају тијесне, а то је најчешће кад не бициклам и не планинарим.

Око максимума ти не бих даље објашњавао, само бих морао да се понављам, а досад је већ било пуно празног хода. Висина (већ годинама ) 178 цм, тренутна тежина 101 кг. Тежина варира од 95 до 103, зависно од мојих прехрамбених навика у том тренутку. Највише сам имао 106 кг, то је било 2006. године у експерименту који се звао "три литра млијека дневно". Од тих три литра, два су ми стајала у грлу. Иначе се не укључујем у ову тему, ал' данас ми је други дан славе, перем суђе па у паузама да покушам објаснити понешто.

Зато сам и написао базични проблем с логиком. Да ли ће трицепс дати свој максимум након груди или кад га радиш одморног? Ако мислиш да је исто да га "дотучеш" након груди, то је споменути проблем. А ја сам за 11 година пробао штошта. Ево синоћњи тренинг за груди, двије вјежбе, будући да ми је слава, којешта радим око куће па сам лијен у теретани: 1. Развлачење на равној клупи четири серије 2 х 31 кг, 12 понављања пет серија 2 х 51 кг, 8 понављања (након тога ми је већ тешко да скупим руке) четири серије 2 х 31 кг, 10 понављања 2. Пропадање четири серије, 15-20-25-30 понављања (лијен сам да качим терет на себе) (Након тога су ишли неки трбушњаци гратис.)