Preskačem generaciju pošto sam krenuo kucati u 12:30.
Konačno rješenje je "Scared of You" - prva stvar na albumu Slow (2001).
Tu je spojeno kompletno opštecivilizacijsko muzičko nasljeđe.
Još je fora da je on sam sve odsvirao, znači, sve što se čuje na toj pjesmi.
***
Treba vremena za Kotzena. Ali stvarno treba vremena (dolazi s godinama). I treba biti u posebnom štimu, ne za slušanje hard roka ili šmirglanja gitare, već za tu neku rok varijantu sa proširenom osnovom (to uglavnom metalci ne mogu).
Opisaću proces kod sebe.
Ronan Varvarin mi je svojevremeno poklonio 1. i 3. album na diskovima, znači, Richie Kotzen (1989) i Electric Joy (1991). Oba instrumentalna. Prvi počinjem slušati i odbacujem zbog klasičnog Shrapnel zujavog tona gitara. Treći već ima smisla, instrumentalna funk/shred svirka sa popriličnom čistom gitarom. Kontam kako ima smisla.
Možda godinu dana nakon toga, sasvim slučajno (što je način kako sam počeo slušati 90% muzike), nabavljam Break It All Down (1999), kompletno vokalni album, prepun laganica, maksimalno uprošćenog karaktera. Prvi utisak je bio "Čovječe, šta se desilo s tobom?!", a drugi je bio "Ovo je dosadno"... I tako je stajao 2-3 mjeseca. A onda se sjetim poslednje stvari na albumu ("I'll Be Around", obrada The Spinners), ne znam ni ja zašto. Onda shvatim njegovu koncepciju i vidim da je čovjek koji podržava princip "nikad žena, uvijek žene" (isto kao i ja). Tu se počnemo razumjevati. Polako prihvatim i ostale stvari sa tog albuma.
Počnem da nabavljam albume, nabavim (skoro) sve, zahvaljujući upravo Dušanu. Krenem redom. Upadne mi za uho njegov drugi album, Fever Dream (1990), kompletno vokalni na kojem je on još uvijek svirao Ibanez gitaru i koji je heavy rock na najboljem tragu Van Halen škole. Na prvo slušanje tri hita, "She", "Yvonne" i "Wheels Can Fly". Jako brzo shvatim da je to rijetko odličan album. Ostali albumi, tu i tamo. Smeta mi isto ovo što smeta i Dušanu, "zašto on, majku mu, ne štema tu gitaru kako je bog rekao, kad već zna?!", a to se odnosi da nema upadljivog sviranja. Međutim, uglavnom ga ima (na svim albumima), ali, ne na prvu loptu... No dobro.
Nakon nekog vremena pređem na Mother Head's Family Reunion (1994). Naiđem na "Reach Out (I'll Be There)", kod nas poznata kao "Nađi me" u izvođenju Oktobra 1864, originalno Four Tops. Ima nešto u tome, mislim se, momak sa Shrapnel etikete da to obradi a da nije zajebancija. Skontam naslovnu stvar. Dalje, "A Woman and a Man", "Love Divine". Zavolim i taj album.
Naredna tri (Wave of Emotion - 1996, Something to Say - 1997, What Is - 1998) preskačem jer mi zvučno jako loše djeluju, loš miks (Lole Diro & Dexter Smittle), ima pokoja pjesma, ali nije to - to.
U tom trenutku shvatim da sam zaglavio, da je on izdao još albuma ali ih ja nemam. Skinem s neta u paketu Slow (2001) i Change (2003). Počnem slušati Change i zgadi mi se. Nekakva loša elektronika, pjesme za loš MTV, preproducirano. Slow otpišem u istom paketu. Međutim, nakon nekog vremena, ubacim da poslušam Slow... SCARED OF YOU. Ne treba više ništa reći. Skontam da je odličan album, svega jedna ljigava stvar, prvih par stvari su malo jače, a onda drugi dio idu laganice i kao poslednja stvar fenomenalan fusion instrumental "Conflicted" koji počinje u jazz maniru a završava heavy.
Dam još jednu šansu albumu Change, i skontam da i tu ima na kraju instrumental u sličnom maniru, "Unity". Međutim, Change mi je i dalje ljigav.
U međuvremenu izađu još dva albuma. Get Up (2004) i Into the Black (2006). Prvi je ležao na hard disku jer nisam naročito bio zadovoljan zvukom i činjenicom da su pjesme poprilično rokerske (ahahahh). Drugi mi je momentalno legao. Baš onako ličan, emotivno nabijen album. Jedan od top 3 albuma prošle godine, pisao sam o tome. Onda iz dosade nabavim nekakav bootleg iz Tokija, godina 2004. i svidi mi se "Kost & Koža" pristup trio svirke, a uz to skontam da je tom prilikom uživo izveo veći dio pjesama sa albuma Get Up. Shvatam da su to odlične pjesme, posebno numera "Special" koju u jednom periodu slušam po 10-ak puta dnevno. No, i dalje nisam zadovoljan zvukom Get Up.
Trenutno slušam Wave of Emotion i What Is i kontam kako su dobri albumi...
Tako nekako.
U svakom slučaju, najljepša stvar kod njega je što je svaki njegov album stvarno unikatan izraz njegovog stanja - skup iskrenih (što ponekad podrazumijeva ne-tako-inteligentnih) pjesama nastalih u tom trenutku (nekad manje ili više zaokruženih), i što nije opterećen nikakvom "potražnjom" od strane njegovih fanova. Njegov stil je rokenrol sa bluz/fank/soul osnovom i povremenim džez komplikacijama, međutim, taj se stil krije iza pjesama. Mene podjednako oduševljava njegovo pjevanje i sviranje gitare, štaviše, pjevanje češće izbija u prvi plan. Kod sviranja gitare mi se sviđa to što svira tečno, prirodna je svirka, nema efekata, nema nekakve pirotehnike, sve je čisto muško štemanje gitare, uštekaj se u pojačalo i onda se bori sa njom. Muka mi je, brate, ponekad, od sve te mašinerije, trigerovanih bubnjeva i modernih pojačala pa kad retard iz Korna/Manowar/Najtviša (tuga je što je danas sve to izjednačeno) pritisne jedno polje na gitari (čak ni kvintu ne hvata), iz pojačala izlazi kao da voz ulazi na stanicu. E, tad Kotzen djeluje najbolje.
Znači, kontam kako niko ovdje nije imao priliku da se upoznaje sa njegovim albumima na sukcesivan način. Trenutno spremam ispit iz pedagogije, pa da ubacim nešto. Znači, da se upoznaje sa njegovim albumima redom, jedan po jedan. Svi uglavnom imaju mp3 na hrpi. Ne valja to.
Za proučavanje i dalje smisleno učešće na ovoj temi, moja preporuka bi bili albumi:
1. Fever Dream (1990)
2. Mother Head's Family Reunion (1994)
3. Break It All Down (1999)
4. Slow (2001)
5. Into the Black (2006)
Tačno tim redom.
Slušajte pažljivo, dajte im šansu, sve će vam jako brzo biti jasno.
E sad, druga je stvar što vam se to možda ne svidi.
Mislim, koliko vas ovdje voli The Rolling Stones?
P.S. Hronološki su izostavljeni albumi saradnje sa Greg Howeom (Tilt - 1995, Project - 1997), The Inner Galactic Fusion Experience (1995), Bi-Polar Blues (1999), Vertu (1999), Acoustic Cuts (2003), Forty Deuce - Nothing to Lose (2005). Vertu je stvarno pritisak. Forty Deuce je solidan RK album sa pank rok dozom, a ova dva sa GH i The Inner Galactic Fusion Experience su za vlažne snove gitarista ali ja ne nalazim naročito zadovoljstvo u nj. slušanju. Bi-Polar Blues je upravo takav kakvo mu je ime, album odrađen za Shrapnel, ali ugodne atmosfere. Acoustic Cuts, samo drhtavi glas i gitara... Na prvo slušanje sam mislio da je on potpuno lud. Onda sam se sjetio da sam davno shvatio da je on lud, a to tako treba biti.
