Milica Grabež
Kad je počivši premijer Srbije, tokom studentskih protesta 1997. odlučio da skine sa govornice mladog i zahuktalog Čedomira Jovanovića, da ga redizajnira i stavi u vrh stranke i u poslaničke klupe, svakako nije mogao znati da će ova estradna pojava biti retrogradna i po njega i po Demokratsku stranku. Ali dogodilo se da upravo on bude nezvanični Krcun Penezić savremene Srbije, da baš on obilazi zatvore i nagovara diktatora na predaju, da na kraju i sam prizna: "Možda su mi ruke prljave ali mi je savest čista", baš kako je i Lenjinova politička policija, zloglasna ČEKA radila - hladne glave i vrelog srca.
Mada ga je Zoran Đinđić promovisao u svoga pomoćnika za neprijatne poslove, Jovanović je, očigledno, pronašao sebe u tom zanatu. Fasciniran ulogom za koju je poverovao da je "istorijska", sa malim brojem godina i nikakvim životnim iskustvom, spolja gledano, marketinški loše odabran lik, brzo će dospeti na naslovne strane novina kao štetočina i pun promašaj.
Nakon smrti Zorana Đinđića, kao jedan od ključnih članova vrhovnog štaba političkog krila policijske akcije "Sablja", dobiće priliku da govori pred Anketnim odborom Skupštine Srbije o tome šta je lično radio i kako je radio u pokušaju "podržavljenja" pojedinih kriminalnih gangova i njihovih vođa. U tom obraćanju Odboru, ali i javnosti, Jovanović je teško optuživao ostatke bivšeg režima i označio pojedine političke struje direktno odgovornim što se reforma države nije sprovodila na način na koji je to Đinđić hteo. Tek ponekom frazom, izbegavajući suštinu, govorio je o sebi kao pregovaraču sa vođama kriminalnih udruženja, narko- dilera i ubica. I te fraze bi govorile da mu uloga nije bila laka i da su mu ruke morale biti barem malo prljave. Tih dana pojavljuju se prve velike optužbe na njegov račun, da je okusio "bazen u Šilerovoj", da je sklon narkomaniji, da je posećivao vođe "zemunskog klana" u zatvoru...U tom pravcu su njegovi protivnici ali i mediji vodili jedan čudan politički marketing: proizvodeći ga u arhineprijatelja države i apsolutnog negativca, stvarali su jedan politički mit koji je njemu dobro došao da se okruži grupom ljudi koja ga je podržavala u ideji nalik levim komunističkim "skretanjima". A skrenuo jeste, baš tim pravcem.
U zemlji koja uzgaja par desetina jednopartijskih sistema, sa potpuno nedemokratskom navikom da bez vođe nema ni partije, Jovanović je postao dobro sklonište ličnostima poput bivšeg šefa DB Gorana Petrovića, glavnog "oficira" akcije "Sablja" Nenada Milića, u svakom smislu problematičnog glumca i bivšeg ministra Branislava Lečića, glavnog protagoniste istorijske prevare 9. marta 1991. na Terazijama,zatim Nenadu Prokiću, marginalnom pozorišnom čovekom, te "starom kadrom" Latinki Perović, koju je tu privukla sama fraza "liberalno". Upravo Latinka Perović, još u oktobru 2004. pokušava da objasni pojavu Čedomira Jovanovića: "...Njegova se generacija razlikuje od one kada su u njegovim godinama bili diplomate, generali, predsednici vlada. Izvan ovog ljudskog i političkog konteksta teško mogu da razumem pojavu mladog Čedomira Jovanovića...". Ova, delom blagonaklona, ali višesmislena deskripcija rekla je mnogo o fatalnoj privlačnosti ali i sumnjama u njegov potencijal i to iz usta uvažene ličnosti, koja sedi u pročelju Liberalno - demokratske stranke.
Nastanak ove stranke u odsustvu bilo kakve alternativne političke ideje, sa scenografijom koja izgleda prepoznatljivo revolucionarno i podseća na jednu jedinu bivšu partiju, može se smatrati legitimnom radnjom. Problem koji će zadesiti i samog Jovanovića, uprkos brzopoteznom stvaranju opštinskih odbora širom Srbije, biće upravo ta lakoća proizvođenja kadrovske strukture. Već početkom ove, 2006. godine Liberalno - demokratska stranka, a zapravo bivša frakcija i sama je dobila- frakciju! Dogodilo se to u Kragujevcu. Uoči prvomajskih praznika, stvorena je frakcija pod nazivom "Akcija". Naime, jedan od osnivača LDP u Kragujevcu i još nekoliko članova te stranke, stvorili su nešto što i sam Statut ove stranke predviđa.
Na putu prema ulasku u Skupštinu, ukoliko prođe cenzus, Jovanovića čeka mnoštvo iskušenja. Ukoliko nastavi političku karijeru, čeka ga suočavanja sa javnom katarzom, priznavanjem svega u čemu je voljno ili nevoljno učestvovao od 1997. godine, a pre svega promena retorike u javnim nastupima. Javne ankete govore da je po popularnosti, među mladim političarima pri samom dnu lestvice, iza Vlajka Senića, Slobodana Vuksanovića, Dragana Đilasa i Dragana Šutanovca. Ovaj čudni rukopis javnom mnenja govori samo jedno: Jovanović nije raskrstio sa delom sopstvene prošlosti, nije kritički sagledao svoj dosadašnji učinak, a ogromna medijska galama koja ga je anatemisala iz ovog ili onog razloga, samo mu je pomogla u ličnoj promociji. Činjenica je da finansiranje njegove političke aktivnosti nije beznačajno, da vožnja džipovima i skupa obezbeđenja nisu dobra preporuka siromašnim biračima, ali je isto tako činjenica da Jovanović ne govori javno o poreklu lične i partijske imovine. Te dve okolnosti nikoga u Srbiji nisu daleko odvele.
Nešto pre osnivanja LDP, Jovanović je napravio puno štetnih poteza gostujući u emisijama koje "otkivaju neotriveno", dodatno sebe kompromitujući nedorečenostima, tako tipičnim za njega. Njegovi govori nakon osnivanja stranke podsetili su na britke sablje Narodnog fronta posle 1945. kad je na rečima sve bilo moguće, a na delu ništa nije. Ova partija je prvo svoje iskustvo imala na lokalnim izborima u Kuli (simptomatično mesto, jer je tu bilo sedište JSO), kada je "za dlaku" mogla da preuzme vlast u ovoj vojvođanskoj varoši.
Umesto da je u zatvoru i da se utvrdi njegova uloga u dilovanju droge sa Spsojevićevom grupom, rasvetli njegova uloga u kidnapovanju vlasnika Delte Miroslava Miškovića, utvrdi njegov dorpinos u akciji kovanja zavere protiv pokojnog premijera Đinđića, Koštuničina vlada je, valjda zadovoljna što je došao glave Zoranu Đinđiću, na sve moguće načine pokušavala da ga zaštiti od izlaska pred porotu.
Sve je u životu Ćedomira Jovanovića, bosanskog Srbina, zasnovano na laži, prevari, izdaji, kriminalu. Oženio se, iz interesa, sa kćerkom Mijata Savića, ličnog Đinđićevog lekara, koji je pobegao iz Banjaluke.
I u slučaju Čedomira Jovanovića, narkomana od karijere, važi slogan - Partija, to sam ja. A kakav vođa, takva i partija. Vođa je liberalan samo prema upotrebi narkotika, korupciji, kriminalu, seči glava, kovanju zavera, izdaji otadžbine...
Šešeljev jurišnik
Mlađani Čeda Jovanović počeo je političku karijeru kao Šešeljev dobrovoljac u Vukovaru. Vojvoda ga je zapazio jer je strčao. Učinilo mu se da mali može biti bolji na drugim poslovima. I povučen je sa fronta, na kome je, kažu upućeni, okrvavio ruke.
Od Šešelja ga je preuzeo Franko Simatović, u svoje "Crvene beretke''. Otuda je Čeda i bio Đinđićev čovek za pregovore sa ovom jedinicom kada se pobunila i nakon čega je tadašnji šef Državne bezbednosti, a danas član njegove stranke, Goran Petrović podneo ostavku, jer je tako tražila pobunjena elitna jedinica.
Na Fakultet dramskih umetnosti Čedomir Jovanović se upisao na intervenciju Jovice Stanišića, tadašnjeg šefa Državne bezbednosti, koji je zamolio svoje prijatelje, profesore na ovom fakultetu, da ''malog upišu na svaki način''.
Policijski zadatak g. Jovanovića bio je da pomno prati rad čelnika Demokratske stranke. Bio je na apanaži kod Stanišića, snabdevan kokainom, novcem i informacijama, koje su ga u vrhu stranke održavale kao ''važnog čoveka''.
Odmah po uvođenju vanrednog stanja, Jovanović je naredio da se uhapse njegovi bivši učitelji i mecene - Franko Simatović i Jovica Stanišić. Naterao je Dušana Mihajlovića da insistira kod Karle del Ponte da obojica, pre ukidanja vanrednog stanja, budu optuženi, što je gospođa Del Ponte pre dve godine i javno priznala.
Lutrin miljenik
Čeda je bio čovek od velikog poverenja bivšeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića. Imao je mnogobrojno obezbeđenje, dobijao blindirane džipove... Ulazio je kod Mihajlovića bez najave, organizovali su ručkove, bahanalije. Ministar je po Čedinom zahtevu oslobađao kriminalce, postavljao i unapređivao policajce, omogućavao mu uvid u dosijea i prikupljao informacije o njegovim oponentima u stranci i opoziciji, koje je Jovanović koristio za govornicom Skupštine Srbije...
Mihajlović je ''pokrivao'' sve njegove ''nestašluke''. Zataškao je slučaj kada je Čume zapalio Čedin džip, da mu pokaže ko je gazda u Beogradu. Mnogobrojne saobraćajne udese koje je skrivio Jovanović, vozeći našmrkan suludo beogradskim ulicama, ministar policije je uspeo da sakrije od istražnih organa.
Organizator ubistva premijera
Na dan ubistva premijera Čedomir Jovanović bio je, po Mihajlovićevom nalogu, sklonjen na sigurno, van zemlje. Njegov odlazak Mihajlović je pravdao potrebom da se mali Čeda skine sa droge.
Čim se vratio, zahvaljujući Dušanu Mihajloviću i njegovom ''aparatu sile'', Jovanović se nameće u tim vanrednim uslovima kao čovek broj 2 u stranci. Izabran je za potpredsednika Vlade. Po njegovom nalogu uhapšeno je za vreme "Sablje'' i mučeno nekoliko stotina građana, koji su potom dobili sudske sporove.
U obaveštenim krugovima Jovanović slovi kao čovek blizak engleskim diplomatskim krugovima u koje ga je uveo Dragoljub Marković Krmoje. Na insistiranje tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Montgomerija, a naročito njegovog zamenika Brenta Brauna, rukovodstvo Demokratske stranke uklonilo je Jovanovića sa značajnih stranačkih funkcija kao neuravnoteženu ličnost, sklonu kriminalu i zaveravama.
Prebogat mali
Iako se nije bavio biznisom (prvo zaposlenje dobio je kao poslanik u Narodnoj skupštinui), Jovanović je prebogat čovek. Poreklo njegovog bogatsva Koštuničina vlada je odbila da istraži. Smatra se da je od trgovine narkoticima, uz pomoć Čumetove bande i pod zaštitom Crvenih beretki, što je i njen komadant Ulemek svojevremeno priznao, Čedomir Jovanović uzeo milione maraka. Od gangova koji su se bavili drogom, reketiranjem, ubistvima i iznudama Jovanović je, pružajući im zaštitu kod Mihajlovića, uzimao ogormne svote novca. Imovina Jovanovića procenjuje se na tridesetak miliona evra. U kešu.
Juda
Čedomir Jovanović je hladan i sračunat tip. Sve koji su mu u životu pomogli, odmah, kada mu se ukazala prilika, sklonio je, ponizio, naneo im zlo. Tako su prošli Šešelj, Frenki, Stanišić... I Dušana Mihajlovića, kada je ovaj ostao bez vlasti, Jovanović je popljuvao na sva usta. Sa Čedom nije moguće biti blizak. Čim mu okreneš leđa, možeš dobiti nož u leđa.
- nisam mogao da odolim. Istina je najveća moć.
