Mika Antic, uvek u njgovoj poeziji nalzim optimizam i mir:
Uspavanka
Svet ovaj, u stvari, i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače i samuje i brine.
Možda je suton s krova sasvim slučajno pao.
Možda bi i noć da svane. Možda bi i noć da sine.
Volim da svako valja i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato da čovek lakše diše.
I sklapam oči. I sanjam potajno to vrelo
to sjajno jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.
A sigurno je važno i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu po jedan poljubac skrojiti.
I kada se umoriš gorko, i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom zaliti i obojiti.
I važno je i ovo, važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote u sebi čuva i ima,
umeti, da niko ne sazna, bar komadić tog nečeg
umotati u snove i dosanjati svima.
Tako će vek tvoj biti manje samotan, zao,
sa manje briga, ružnoće, i plača, i straha, i tuge.
I svaki put kad budeš komadić sebe dao
i svoje snove svetu po vetrovima slao,
ličiće jutro na tebe više nego na druge.