Овај Дикинсонов албум више звучи као скупина B-Side песама него оно што он заправо може да створи. Али и поред тога све ово има његов печат и драго ми је да лик пише и компонује оно што воли онако како он воли. Било како било албум сам по себи није лош, не треба очекивати Accident of Birth или The Chemical Wedding aли ако више волите његове почетне радове (из неког потпуно непознатог разлога, сваки пут кад слушам Rain on the Graves прва асоцијација ми је Sacred Cowboys, знам да нема никакве везе ни мени није јасно ал јебига) онда овај албум може да вам легне како треба. Све у свему да је одличан није, да је лош није, да може да се слуша, може. И то је ваљда једино битно у целој причи.