СФРЈ је била голо говно. И тачка.
А најзанимљивије ми је да су једино глупи Срби жалили а жале и данас за једном таквом трулом и смрдљивом творевином занемарујући чињеницу да је та иста "држава" почивала на костима и крви њихових сународника а што представља и јединствен пример у универзуму да један народ формира заједничку државу са својим дојучерашњим кољачима. Зато је и трајала тако дуго и имала крај какав је имала. Али глупи Срби не би били то што јесу када се сами себи не би усрали у живот. Како тада тако и данас.
Елем, један занимљив чланак који скоро пронађох на интернету о тој југословенској утопији.
"Супер се живело СФР Југославији, зар не? Погледајте ове бонове (доле на слици)!
О супер животу у СФРЈ ћете нонстоп да слушате по нашим медијима и међу елитама, зато што нашом државом још увек владају привилегована Титова буржоазија и комунисти тј. деца и унуци Титових властодржаца. Они су наша елита.
Наши људи заправо не знају да на простору данашње Србије није забележено да је неко умро од глади све до 1946. године када су комунисти преузели власт.
Од када су Милош и Карађорђе ослободили и обновили Србију, поделили земљу сељацима, направили слободно тржиште и предузетнички дух, никада нико у Србији није гладовао. Штавише, Србија је имала највећу стопу усељавања, одмах после Америке.
И у таквој земљи се први пут појавила истинска глад, када су Титови комунисти дошли на власт иза совјетских тенкова и спроводили своју планску социјалистичку економију "петолетку" и отимали од српских домаћина храну, стоку у "принудном откупу" који је спровођен уз насиље, репресалије и масовна стрељања "народних непријатеља". Глад која је тада настала решавана путем америчке помоћи "Труманова јаја" и да није било тога, десетине хиљада људи би у Србији умрло од глади и то на најплоднијој земљи у Европи.
Након свађе са Стаљином 1949. године и Резолуције Информбироа, напуштен је делом совјетски модел планске економије и принудних откупа, па се прешло на измишљотину сеоског учитеља из Словеније Едварда Кардеља, звану "радничко самоуправљање". По том економском моделу, радници управљају предузећима и питају се о свему. И ту долазимо до кључног проблема неефикасности Титовог социјализма, зато што циљ радника није увећање профита и економска ефикасност у тржишној утакмици против конкурентских предузећа (као у тржишном капитализму), већ је радницима циљ да од профита сами себи дају веће плате, да запосле рођаке, децу итд, а да им држава штити привилеговани положај на тржишту, а не квалитет производа или услуге којима се издвајају у односу на конкуренте.
Тако је дошло до највећег проблема Титове економије из 60-их, 70-их и 80-их, а то је незапосленост. Да би решио тај проблем, Тито склапа договор за Немцима из Западне Немачке, да не потражује никакву ратну одштету, већ да Немци дозволе нашим радницима да раде у Немачкој као гастарбајтери. Најпре су 1968. године, отворене границе за пола милиона радника, да би касније отишло још милион, па се између 1968. и 1973. године бележи и најнижа стопа незапослености, настала одласком незапослених најпре у Немачку, а касније у све западноевропске земље. Општа бежанија радне снаге у западне земље, допринела је смањеној незапослености у земљи. Претходно, до 1968. године, ретко ко је могао да путује у иностранство и уопште добије пасош од комуниста. Границе су биле затворене, као и у осталим комунистичким земљама.
Међутим, гастарбајтерски приступ решавања проблема незапослености није дао резултате на дужи временски период. Стопа незапослености после 1975. године у СФРЈ је била у сталном порасту, нарочито међу високообразованима. Међутим, проблем ефикасности система "радничког самоуправљања", тј. проблем да се није правила разлика између имати истински посао и "имати радно место", довео је до претераног броја запослених у фабрикама и државној управи, од чега и данас пате све државе бивше СФРЈ. Већ 80-их година у СФРЈ због тога почињу и први "принудни одмори" који су у просеку трајали више од годину дана (зато што раднички савети и држава не смеју да отпуштају никог јер сви имају "право" на запослење без обзира да ли је тај посао потребан). Код високообразованих 1985. године стопа незапослености младих (млађих од 30 година) била је невероватних 59,6%.
Титова држава је такође била назадуженија држава на свету. Због неефикасности модела "радничког самоуправљања" држава је морала да се задужује како би опстала. Тадашњих 20 милијарди долара спољњег дуга, када се прерачуна на данашње вредности (калкулатором раста цена и паритета куповне моћи) износи скоро 200 милијарди долара.
Циклус вртоглавог задуживања Титове Југославије почео је 1975. године. Шест година касније је инфлација у СФРЈ достигла 45% и расла до чудесних 1.000% све до владе Анте Марковића који је покушао и у доброј мери успео да изведе економску реформу у периоду 1989-1991.
Последица високе инфлације у СФРЈ, била је нестајање скоро све увозне робе из продавница. Земља није била у стању да плаћа увоз нафте, опреме и сировина, настали су прекиди у производњи, почело се с мерама попут вожње на "пар-непар" (возила чије се регистрације завршавају на парни број возе један дан, а возила чије се регистрације завршавају на непарни број возе сутрадан и тако се мењају) и бонова за гориво, које видите на слици. Биле су масовне несташице кафе, млека итд. и наступила је економска криза која ће трајати све до распада Југославије.
1983. године, Титова творевина, држава СФРЈ, је званично БАНКРОТИРАЛА. Ни о томе нећете слушати нигде у нашим медијима.
Месец дана након Титове смрти, у мају 1980, савезна влада СФРЈ је девалвирала динар за 30%, а затим ће се девалвације ређати једна за другом све до распада земље. И онда је, 1983. године, због проблема "радничког самоуправљања" што је довело до огромног задуживања, Југославија званично и документовано банкротирала, иако то никад својим грађанима није објавила. Држава СФРЈ је једноставно престала да плаћа све обавезе из дугова према иностранству, што је резултирало огромним несташицама.
Светска банка је 1991. године, проценила да је дуг СФРЈ ненаплатив. Није вредело ни што је ММФ отписао 1,8 милијарди дуга, нити што је америчка влада у Вашингтону, у очајничком покушају да спречи распад државе, донирала још 3,5 милијарде долара за стабилизацију југословенског динара. Дуг Југославије од 1961. године до 1980. године повећавао се за око 17,6% сваке године. Да се тај темпо раста наставио и након 1980. године, укупни дуг бивше СФРЈ би данас износио невероватних 6 трилиона долара.
Е ово помињите свима који почну да причају о лепом животу у СФРЈ, спавању на клупи у парку, црвеном пасошу и слично. Ово је суштина!"
Не знам ни зашто сам написао све ово. Ја пратим углавном музичке теме.
