forever*autumn

datum je ipak pomeren za 8. april. inace, na njihovoj myspace stranici moze da se cuje kompletna pesma sa Unveiling the Signs split-a, Barock. izgleda da se taj split jos uvek nije pojavio na netu.

evo sta Daniel veli povodom novog albuma: ceka se Astrallis da potvrdi.

http://www.youtube.com/watch?v=G8iCRpfUR7I&feature=related definicija funeral doom benda: bend u kom bar jedan od clanova ima vremena da tokom svirke na miru popusi cigaru.

kako to vreme sad deluje daleko. secam se da sam preko DC++ jedan album Lake of Tears-a teglio par dana, neprestano strepeci da ce se trenutni seeder diskonektovati i tako sve otici dodjavola. sam album je nakon ove torture bio nekako drazi, vredniji posedovanja. sto se Uaral-a tice, svojevremeno je otvorena tema o njima (verovatno jos uvek postoji, zatrpana kojekakvim charonima i poisonblackovima) i, ako nisam izlapeo, velika posecenost joj ne bese jaca strana.

da malo prekinemo ovu stoner/sludge monotoniju. http://www.youtube.com/watch?v=VQh9R8m4e34

ekstremna fasciniranost vlastitim telom i njegovim ranama iz francuskog ugla. Bataj bi bio ponosan.

odlican je Profetus. tesko da u funeral-u moze bolje od njihove prokletinje "The Skull of Silence". koga zanima... Saturnine (Demo, 2007) Coronation of the Black Sun (Full-length, 2009)

cenim da ce Jari-ev album biti za klasu bolji od novog Slumber-a. pesme sa linka koji je Talvi ostavio sa'ranjuju.

Fapril, necemo da se vredjamo. http://www.youtube.com/watch?v=3N-g_eKT708

http://www.youtube.com/watch?v=mtDYfZ2wuqA

Deep in the Woods?

kratko obavestenje:

http://www.youtube.com/watch?v=mhhwN7b1WEE&feature=related

zapravo, kod zrelog Nicea i nije toliko zastupljen taj dualizam, barem ne u onom obliku i intenzitetu kojim odise Rodjenje tragedije. distinkcija Dionis/Apolon utonula je kasnije u Niceovo suprotstavljanje Dionisa Sokratu, pa i Hristu. ideja apolonskog bozanstva je posluzila kao jedna od dve kljucne komplementarne struje objasnjenja tragickog stvaralastva, ali figura Apolona ipak nije mogla da iznese Niceov potonji pokusaj kritike filozofije uma i hriscanske religije. trebali su mu novi "negativci".

Antimatter - Flowers (acoustic) pesma sa nadolazece kompilacije u Danny-evom izvodjenju.

brine malo to sto je na Mick-ovu poslednju svirku dosao veoma mali broj ljudi. pa ni Danny-ev i Duncan-ov nastup nije se bas mogao pohvaliti masovnoscu posete. naravno, Anathema je drugaciji kalibar, sam tip svirke i kompletna atmosfera bili bi novi, ali opet, ne mogu da se otmem utisku da bi znatan deo naroda koji bi dosao da ih vidi cinile osobe profila slicnog onom kom godi muzika Antimatter-a. onima koji su u mogucnosti je trenutno bolje da paznju usmere na okolne prestonice. jos stranicu il' dve i ovo kukanje za njihovim dolaskom ce polako prerasti u neukusnu patetiku.

izuzetno, u nedostatku prikladnije reci.

dovidjenja.

a sta mislis, zasto je on uzeo Zaratustru za "junaka" svoje knjige? ako se bliskost izmedju Nicea i hriscana koju uporno potenciras svodi na filozofovu kritiku hriscanske religije, onda je jasno da tu nema govora o bilo kakvoj blizini. kada ti neko zvekne samar neces prokomentarisati da ti je ta osoba bliska jer je posredstvom svoje sake stekla znanje o tvom obrazu. Niceovo "poznavanje" hriscanstva nije istovetno onom koje neguju vernici; upravo to mu i omogucuje da se od istog distancira i razvija svoju kriticku misao. ideoloska disparatnost kakva se ovde nalazi jeste jedna od najociglednijih u religijsko-filozofskoj tradiciji, a svaki pokusaj da se doticna shvati kao poseban vid bliskosti puko je palamudjenje o alternativnom znacenju termina.

prica je ispricana iz ugla hriscanina. normalno je da autenticnost ustupi mesto preterivanju. film ima interesantnih delova, ali mi je kao celina bolji utisak ostavilo Smith-ovo prethodno delo, Triangle.

isti slucaj i kod mene. Frail Visions bez sumnje jedan od najupecatljivijih albuma prvenaca ovog podzanra. nazalost, kao ni Silencing the moments... ni ovaj poslednji ne drzi paznju. za nijansu bolji od prethodnog, ali generalno deluje kao da su se malo izgubili u celoj toj prici pa sad na silu pristupaju funeral zvuku. svirka tece, ali bez neke jake emocije.

+

dabome, funeral za zimnicu. sto se LOT-a tice, rekao bih da je to jedan od onih bendova cija se diskografija moze bez problema konzumirati hronoloski. muzika im je generalno lako svarljiva, pa nema ni potrebe da se privikavanje na istu rukovodi selektivnim preslusavanjem albuma.

necastivo trojstvo serijala: Imprint, Cigarette burns, Jenifer.