forever*autumn

naravno da nece biti. kad su to pa Ameri napravili rimejk dostojan originala? a sudeci po trejleru, ovo govno u najavi se cak i ne moze nazvati rimejkom, buduci da je reziser u potpunosti preuzeo pojedine scene iz originala. na stranu sa ovim americkim djubretom, preporucio bih japansku kratkometraznu horor/dramu, Haze. film odise duhom Cube-a, sa istim polozajem glavnog glumca i jos izrazenijom klaustrofobicnom atmosferom. jedan od (vizuelno) najmracnijih filmova koje sam imao prilike da pogledam.

Rogue, jos jedan u beskrajnom nizu filmova o gigantskim zivotinjama ubicama, ovog puta (i ponovo) o jednom krokodilu. iako zaista ne donosi nista novo, film uopste nije los. zivotinja je odlicno modelirana; okruzenja, premda bi njihov izbor, grubo govoreci, mogao da se svede na dve kljucne lokacije, ostavljaju klaustrofobican utisak i tako doprinose napetosti koja je mozda i najveci adut filma. sto se samih likova tice, njihovi karakteri nisu narocito razvijeni pa gledaocu i ne ostaje mnogo prostora za sapatnju sa njima ili osecajnu povezanost druge vrste, sto, medjutim, za horor zanr ne mora biti nesto nuzno lose. zanimljivo je da pojedini delovi filma imaju dokumentarni smek, prevashodno zbog divljih predela severne Australije.

The Emerald Forest

konacno nadjoh slobodnog vremena da skinem i pogledam ovaj film. vaistinu dobar. hvala na preporuci.

"terrifying... don't see it alone! in a matter of fact, don't see it at all." elem, Amerikanci napravise rimejk filma [Rec], Quarantine. otac ih jeb'o parazitske, nije proslo ni godinu dana a oni vec uradili rimejk.

sve ti je to doom metal.

Ulver - Solitude (Black Sabbath) a u slucaju uzasno uradjenih obrada mislim da je tu Graveworm bez premca. obrade koje oni rade mogu opusteno da idu na "Najsmesnije u metalu" temu.

ostavih link u tom postu, verovatno nisi primetila. film je deo omnibusa Three, tako da sumnjam da postoji posebna stranica o njemu na Imdb-u. inace, ovde mozes pronaci torent za pomenuti omnibus. dvd je u pitanju, ne znam da li ti je to problem.

Ju-on

The Grudge je ispeglana verzija tog japanskog filma, specijalno pravljena za americko/amerikanizovano filmsko trziste. nisam siguran da se uopste moze nazvati remake-om, jer su pojedini delovi filma bukvalno prekopirani. meni licno deluje neubedljivo. nekako odise tim glamurom karakteristicnim za savremenu americku kinematografiju. japanski original je daleko siroviji, prizemniji, a to, mislim, kod ovakvog tipa filma ostavlja daleko bolji utisak. inace, zanimljivo je da je nemali broj ljudi, sa kojima sam imao prilike da popricam, ili najpre gledao The Grudge pa tek onda Ju-on, ili Ju-on uopste nije gledao, pa cak ni cuo za film. eh Ameriko, Ameriko...

jesi li gledao japanski original, Ju-on?

mozda to sto ovaj skroz desno ima svrsishodan rascep na farmerkama.

a znas li mozda kakve to veze ima sa filmom [REC] koji je Double Fire pomenula, a koji je, kako se cini, inicirao komentar ovog prepametnog VAPH-a?

Going Home; izuzetna ljubavna prica, bez patetisanja, tragi-komicnih elemenata i jeftine romantike. povezanost izmedju dvoje ljudi predstavljena je na nacin slican onome koji je Almodóvar upotrebio u Hable con ella, ali u znatno produbljenijem smislu. reziser Peter Chan se, za razliku od Almodóvar-a, ne zadrzava na povrsnom prikazu medjuodnosa koji je za gledaoca manje-vise samorazumljiv, vec nastoji da ode dalje u istrazivanju tog fenomena predanosti jedne osobe drugoj, sto na kraju rezultuje time da doticni fenomen bude shvacen kao nesto nadprirodno, u tom smislu sto ga nije moguce racionalno pojmiti a ipak se desava. muzika u filmu je sjajna, gluma takodje, a poseban utisak ostavljaju dvoje najmladjih, decak i devojcica. inace, film traje svega 53 minuta i zajedno sa jos dva filma cini omnibus, Three. procitah na netu da postoji "Director's Cut" verzija ove price, ali ju je, izgleda, jako tesko pronaci.

A Tale Of Two Sisters http://rapidshare.com/files/52896869/A.Tale.part1.rar http://rapidshare.com/files/52688848/A.Tale.part2.rar http://rapidshare.com/files/52922789/A.Tale.part3.rar http://rapidshare.com/files/52942621/A.Tale.part4.rar http://rapidshare.com/files/52959100/A.Tale.part5.rar http://rapidshare.com/files/52974216/A.Tale.part6.rar http://rapidshare.com/files/52661186/A.Tale.part7.rar Password: nopass Suicide Club http://rapidshare.com/files/49882018/Suicide_Club.part1.rar.html http://rapidshare.com/files/49896685/Suicide_Club.part2.rar.html http://rapidshare.com/files/50471904/Suicide_Club.part3.rar.html http://rapidshare.com/files/50621034/Suicide_Club.part4.rar.html http://rapidshare.com/files/50682921/Suicide_Club.part5.rar.html http://rapidshare.com/files/50845490/Suicide_Club.part6.rar.html http://rapidshare.com/files/50926205/Suicide_Club.part7.rar.html

neki lajbnicovski orijentisan reziser.

À l'intérieur (Inside) francuski horor iz 2007-e, i to jedan od kvalitetnijih u okviru svog zanra. mnostvo gore momenata inkorporiranih u jednu pricu koja bi u pojedinim svojim aspektima lako mogla da prodje i kao drama, neka vrsta filmske elegije o gubitku i nemogucnosti pomirenja sa njim. film se razvija nekako sporo i tesko, ne zbog toga sto radnja nije dovoljno ziva ili sto je film dosadan (nijedno od to dvoje nije slucaj), vec zbog toga sto odise tegobnom, depresivnom atmosferom. prosto se oseti nekakva uznemirenost i pre nego sto pocne krvoprolice. kad sam kod toga, scene nasilja, kojima Inside obiluje, su na zavidnom realisticnom nivou. film je sa vizuelne strane izuzetan. ni auditivni dozivljaj ne zaostaje. stavise, rekao bih da pomenuta atmosfera najvise duguje upravo zvuku i muzici. letargicni su, ne toliko upadljivi, sa, kako mi se cini, pretenzijom ne da kod gledaoca izazovu gnusanje, vec neki vid sazaljenja. moram priznati da me posebno raduje to sto je film francuski i sto odise njima svojstvenim filmskim smekom.

ako se dobro secam, Danny je u okviru nastupa dva puta to naglasio. nije mala stvar.

da, ali imaj u vidu da je rec o dva razlicita zanra, pa prema tome i o dve vrste potrebe vezane za tehniku snimanja. sam pojam odredjenog zanra, iako doduse otvoren, ipak determinise izvesna sredstva (a samim tim i ogranicenja) za sopstvenu realizaciju. to vazi za [REC] podjednako kao i za Gummo. resenje kamere kakvo se nalazi u Van Sant-ovom "Slonu" bi, cini mi se, takodje bio dobar primer toga; igrani film u dokumentarnom maniru na temelju spoja fikcije i istinite price, i kamerom koja besprekorno prati sve to. zatim, Irréversible od Gaspar Noé-a, i kamera iz uvodnih minuta filma koja skoro da tera na mucninu praveci tako savrsen preludijum za ono sto ce uslediti. na pamet mi pada i austrijski film Angst, gde se stice utisak da upravo kamera nosi kompletnu pricu; njen hipnoticni, lelujavi hod uskladjen sa karakterom serijskog ubice koji je izgubio svaki kontakt sa stvarnoscu. naravno, nista od toga nije nuzno. moglo je biti i drugacije, ali pitanje je da li i efektnije. manje-vise staticna POV tehnika u okviru horor filma bi stvorila isuvise upadljiv kontrast. gledalac bi u najmanju ruku bio zbunjen, a ne zastrasen. zbog toga, mislim da "smirena ruka" ne bi bila bas dobro resenje za [REC], ili ako hoces, za The Blair Witch Project. horor zanr ima posebne zahteve, a ja licno ne bih bio bas sklon da "smirenost" uvrstim medju njih. svakako, druga je prica sto bi taj "first person" pristup filmu lako mogao da postane naporan, bespoentan i besomucno izrabljivan stil. Cloverfield bi bio dobar kamen temeljac toga.

skroz dobar album. po mom misljenju, daleko bolji od prethodnog, potpuniji, konkretniji. sjajna svirka, Darren-ov growl i scream takodje, jedino su cisti vokali malo zakazali. ono "power metal" intoniranje u prve dve pesme jednostavno para usi. no, to na stranu, kao celina album ostavlja vise nego pozitivan utisak.

s obzirom na okolnosti u kojima se nalazi, da.

[REC], film Spanca Jaume Balagueró-a, rezisera sjajnog Los Sin nombre i ne tako sjanog Frágiles. rec je o hororu u duhu The Blair Witch Project-a, sa istovetnom POV snimateljskom tehnikom. film traje svega 75 minuta, ali u tom vremenskom okviru je smestena jedna od, po mom misljenju, najizuzetnijih atmosfera ovog zanra. neverovatno je kako film uspeva, pre svega zahvaljujuci samom resenju kamere, da gledaoca uvuce u sebe, da ga postavi u sam centar zbivanja i da od njega zahteva konstantnu obazrivost. scene su pracene osecanjem nekakvog potmulog uzasa, ne toliko zbog trenutnih zbivanja na ekranu koliko zbog iscekivanja buducih. sama tematika je reciklirana nemali broj puta, ali nacin na koji je ovaj film predstavlja i celokupna stilska izvedba su vredni svake hvale. fenomenalno ostvarenje, svaka preporuka za sve ljubitelje horora.

uh, presekoh se. kad videh temu pri vrhu pomislih da je nastup iz nekog razloga otkazan. inace, sto se setliste tice, ovo su svirali krajem januara u Grckoj: Paradise Belongs To You, Murky Waters, Rain Wash Me, I Long, Lost My Way, I Love Thee, Inflame Thy Heart, Softly On The Path You Fade, Pretend, Empty Handed, Christ Goodbye, i jos tri pesme cija imena nesrecni recenzent nije uspeo da zapamti.

poslusah album. i ne nalazim da je preterano interesantan. Ne Prosti i Demon su ok pesme, ostatak mi je nekako prazan. ne cak ni hladan, kao sto neko rece. prosto bez bilo kakvih emocija. vokal mi na trenutke zvuci presmesno, ne zbog ruskog jezika vec zbog stila pevanja, i ostavlja utisak goleme disharmonije sa muzikom. a ni sama muzika sa druge strane nije narocito svetla tacka. tece i tece, i umesto da ta jednolicnost zvuka probudi kod slusaoca jak intezitet osecaja beznadeznosti, sve sto ona budi jeste puka dosada. verujem da je razlog tome upravo onaj nedostatak emocija koji su iznedrili besomucna repeticija i monotonost gitarskih rifova. kad sam kod njih, zanimljivo je da su me pojedini momenti, prevashodno pozadinski, priguseni zvuk gitare, neodoljivo podsetili na ranije radove Morgion-a. ali takvih delova je izuzetno malo. i zaista ne vidim po cemu se to ovaj bend izdvaja iz konglomerata ispodprosecnih bendova, osim po tome sto je jedan od retkih koji peva na ruskom, i mozda jedini koji je uz to iz Finske.

nesto mi se cini da tema vec postoji. ili je mozda postojala. u svakom slucaju, fenomenalan bend. album Stormcrowfleet ostaje jedno od najkvalitetnijih ostvarenja ovog podzanra. nedavno procitah da su, nakon duze pauze, ponovo koncertno aktivni. bilo bi sjajno i paradoksalno cuti tu zagrobnu atmosferu u zivom izvodjenju.