forever*autumn

srozavanja? inace, te dve pesme mozes skinuti sa njihovog sajta. i ne, nimalo ne podsecaju na Eternity.

Remembrance; dvoclani bend iz Francuske, nastao 2004-e. veoma kvalitetan funeral doom. za sobom imaju jedan album, Frail Visions, a na oficijalnom sajtu/MySpace stranici se moze cuti kako on zvuci. preporuka za ljubitelje pravca.

Isolation; jedan od najboljih horora koje sam imao prilike da pogledam u poslednje vreme. britansko-irski pristup atmosferi The Thing-a. prosto neverovatno kako jedna krava, koja pritom nije ni luda, moze da posluzi kao izvor straha.

ako ti se svidela rezija, pogledaj i Amores perros i Babel, od istog rezisera.

sjajno odrezirana ali do zla boga isprazna prica. mentalni i emotivni kolaps devojke koja zajedno sa snovima o impozantnoj glumackoj karijeri gubi i devojku koju voli; savremena sapunica na Lincov nacin. Boro ubode dobar citat. inace, posle dugo vremena ponovo pogledah Kurosavine "Snove". topla preporuka.

sinoc prvi put pogledah Silent Hill i moram priznati da onakvo smece od filma davno nisam video. nisam siguran sta je onaj imbecil Gans uopste pokusao da uradi, ali ovo sto je stvorio nije nista drugo do bedna i zaljenja vredna fuzija prvog i drugog dela ove video igrice. cak i ukoliko se zanemari cinjenica da sa igrom i njenom atmosferom ima veoma malo veze, film je, sam za sebe, golo govno. i uzasno jako smrdi. bespotrebni i naporni kompjuterski efekti (na trenutke sam imao utisak kao da gledam jebeni SF; zivo meso bi, cini mi se, pokazalo daleko bolji rezultat), eksplicitnost koja je tu radi sebe same a ne radi filma, devojcica lica prekrivenog crnom kosom (tipicna azijska skola koja u Evropi, a posebno u Americi, tesko da moze pustiti klicu), razvucenost i zbrzanost u istih dva sata (da covek ne poveruje)... ako ovaj film i ima dobru stranu, to je da moze da posluzi kao katastrofalno los uzor. u tom pogledu, reziseru skidam kapu. covek je zaista dao sve od sebe.

Robert De Niro? jest' vala, jezivo je kakve sve uloge prihvata u poslednje vreme.

takodje.

da, americki "one man" bend koji (moram ispraviti Dementia-u ) iza sebe nema album, vec samo jedan demo. o atmosferi dovoljno govori i cinjenica da bend pripada funeral doom pravcu, i da je, po mom misljenju, jedan od najkvalitetnijih predstavnika doticnog.

bas zbog toga sto je o njemu rec, mislim da je "Propusten poziv" tek nesto vise od proseka. Ringu tip filma provucen kroz Miike-ovu filozofiju sa mozgodrkajucim zavrsetkom, cisto da se zna sa kojim reziserom gledalac ima posla. napet jeste, jeziv jeste, ali daleko od toga da me je odusevio. hm, "Fotograf"? mislis na Shutter?

razmisljah da li uopste da pokrecem zasebnu temu (s obzirom na to da bend za sobom ima samo jedan album i da je prilicno mlad (oformljen 2004-e)) ili da bend u kratkim crtama pomenem na "doom preporukama". ipak se odlucih za prvu varijantu, kapiram da ce se tako efikasnije privuci paznja koju ova nemacka trojka definitivno zasluzuje. kao sto rekoh, Ahab je zasad izdao jedan album, The Call Of The Wretched Sea (2006). pocetkom ove godine pojavio se i limitiran EP, The Oath. pesmu The Stream sa pomenutog EP-a je moguce svuci sa neta na sledecoj adresi. tematski, bend se bavi novelom "Mobi Dik" (Ahab je inace ime kapetana bolesno opsednutog ovim kitom), i svoje tekstove upotpunjuje savrsenom funeral doom svirkom, sa, cini mi se, ne tako sporim zvukom gitare kao sto se ovom pravcu obicno pripisuje ali definitivno sa atmosferom koja tom pravcu odgovara, pre svega zahvaljujuci fenomenalnom growl-u i klavijaturnim pasazima. pesme jednostavno nose ogromnu kolicinu energije, negativne doduse. kao kljucne uticaje bend navodi Shape Of Despair, Esoteric i holandski Asphyx. za podrobnije informacije: Official site MySpace

uz Still-Motion jedna od omiljenih mi pesama. Pasi-jev vokal, poniruce gitare, prizvuk klavijature i violine... SoD slusaoca ne ostavlja ravnodusnim, ostavlja ga ukocenim. sjajan bend.

ode to the dildo?

evo, i ja da se prikljucim pohvalama. ubedljivi i bolno slikoviti redovi. sjajno, zaista.

vec mnogo puta pomenuti Opeth, kao i logoi Empyrium-a i Mourning Beloveth-a.

evo jedan neoficijalan sajt sa live snimcima na koji skoro naleteh. pa, koga zanima...

ne znam ni sam sta da mislim u vezi novog albuma. uhvatih sebe kako ga preslusavam iznova i iznova, ne zbog toga sto mi se dopada, vec zbog toga sto sam pokusavao da u njemu pronadjem nesto vredno paznje. slazem se da "Moons And Mushrooms" dodje kao logican nastavak "Black Brick Road"-a, ali bend kao da je u medjuvremenu izgubio nesto od svoje magije. album je previse heavy, to medjutim nikako nije minus. minus je to sto je pod tim rifovima nekako nestala prepoznatljiva harizma njihove muzike. prelepu melanholiju, koja ih je krasila jos od "Headstones"-a, ovde kao da nisu uspeli da sacuvaju, ili su, u krajnjoj liniji, pokusali na silu da je uguraju u melodiju. i uopste, iako je od "BBR"-a proslo dobre tri godine, stice se utisak kao da je gotovo sa celim albumom uradjeno bas to, na silu i brzinu ispisano sedmo poglavlje u njihovoj diskografiji, "fast-food muzika" kako rece HowlingWind. najsvetliju tacku albuma nije tesko odabrati, to je pesma "Like A Leaf". "You Better Breathe While There's Still Time" i "Planet Of The Penguins" su takodje vredne pomena. ostatak zaista ne znam kako drugacije da okarakterisem osim sintagmom "mnogo buke ni oko cega", u svakom smislu, pa i u onom najbukvalnijem.

je l' ovaj Wilderness u pitanju?

preslusah. prilicno heavy, imajuci u vidu poslednja izdanja. inace, postavljen je i tracklist novog albuma: jos samo da se april privede kraju...

uh, predobar bend. skoro nabavih Rabid Decay demo. doom atmosfera gotovo da se sasvim gubi pod naletom death metal rifologije. cini se da su moje sile imaginacije ipak nedovoljne da formiraju ovu nadrealnu sliku.

gotovo na svakom albumu imaju pesmu kao sto je "Sorcerers" ("Lady Rosenred" sa A Crimson Cosmos, "The Homecoming" sa Forever Autumn...). licno, mislim da se takav tip pesme veoma lepo uklapa u njihovu muziku. jednostavan u izrazavanju (svega nekoliko gitarskih akorda, klavir u pozadini i predivan vokal (zenski, u ovom slucaju)) a ipak bogat u atmosferi i osecanjima. ako ti se svideo The Neonai (a vidim da jeste ) pokusaj da nabavis i ostatak diskografije, sa posebnim osvrtom na Forever Autumn.

htedoh da ostavim informaciju, dve u vezi njihovog novog albuma, ali koliko vidim stara tema, kao i mnoge uostalom, nije prezivela holokaust. dakle, za neupucene rec je o svedskom bendu koji iza sebe ima sest albuma: - Greater Art (1994) - Headstones (1995) - A Crimson Cosmos (1997) - Forever Autumn (1999) - The Neonai (2002) - Black Brick Road (2004) muzika bi grubim recima mogla da se okarakterise kao melanholican gothic metal sa primesama pop i rock zvuka. tekstovi se uglavnom ticu prirode, bajkovitih motiva i ljudskih osecanja, i zajedno sa instrumentalnim delom predstavljaju izuzetan sklad. svaki album je prozet umirujucom, setnom atmosferom i to je zapravo jedan od onih bendova idealnih za kisno jesenje popodne. inace, po izlasku The Neonai albuma, 2002-e godine, bend se usled finansijskih problema, iliti problema sa tadasnjom izdavackom kucom, razilazi. medjutim, nepunu godinu zatim Lake of Tears je ponovo oformljen, da bi vec 2004-e izasao Black Brick Road. meni, kao velikom ljubitelju benda, sve je to licilo na jednu grubu aprilsku salu. trenutno privode kraju snimanje svog novog albuma, pod imenom "Moons And Mushrooms", koji bi svetlost dana trebao da ugleda 26. aprila. koga zanima kako sve ovo zvuci, na oficijalnom sajtu moze pronaci tonu semplova, ili pak na MySpace prezentaciji pogledati dva spota + jedan live snimak. pozdrav.

dopada mi se "Rezignacija". ostavlja utisak mucnog sklada, (be)smislene zaokruzenosti, zavrsava se upravo tamo gde i pocinje. svaka strofa je ujedno i celina za sebe (u smislu da predstavlja jednu sliku, pricu) i jak osnov za svaku sledecu (u smislu da se strofe gotovo stapaju jedna u drugu). vezuje ih jasan osecaj usamljenosti i mirenja sa sudbinom, kao neka nit. zaista lepo... ostali stihovi mi ne drze paznju.

bez sumnje, s tim sto moram da dodam da je Rise Of Nakkiel nesto najlepse sto sam imao prilike da cujem. gitarske melodije, vokalno izvodjenje, energija koju u jednom delu pesme unosi publika... bez daha sam svaki put dok je slusam.

uh, kako samo ledi krv onaj uvod na klavijaturama, milimetar po milimetar. sto se albuma tice, moj glas ide upravo za O Solitude.