U stvari u Japanu je doslo do spajanja zena i sintoizma. To se najbolje vidi u filozofiji samuraja,koji su pored zena,sinta u svoju filozofiju uklopili i neke delove konfucijanizma...
I evo sta je jedan pametan covek napisao na tu temu:
"Postojao je još jedan, možda najznačajniji faktor koji je posebno doprineo da zen bude prihvatljiv za one čiji je život već duboko bio prožet šintoizmom. Glavni obred šintoizma je harai - "čišćenje". Najobičniji, simbol ovog obreda je posetilac koji ispira usta i pere ruke u posudi s vodom pre ulaska u unutrašnjost svetilišta, bez obzira na to da li je to Ise ili neko skromno zdanje, negde usred pirinčanih polja. Svaka vrsta "čišćenja", od najjednostavnijeg do najuzvišenijeg, smišijena je da u japanskom ratniku stvori ili, tačnije, da ponovo stvori "jasno, čisto srce". U šintoizmu uopšte ne postoji koncept prvobitnog greha. U hrišćanskim raspravama o moralu sasvim je uobičajeno govoriti o grehu kao o prirodnoj zameni vrline. Ovaj pluralitet ne postoji u šintoizmu gde ono što mi nazivamo grehom, postoji više u prirodi nekog spoljnog elementa, neke zablude, koja ne utiče na pravu osobu.
Bitni deo upražnavanja zena bio je usmeren na oslobađanje čovekovog "pravog karaktera", honsho. Ovo nije bio toliko proces izgradnje koliko skidanja, odbacivanja svih spoljnjih elemenata, sve dok se ne postigne stanje mu, odnosno "praznine", "čistote, “nepostojanja”. To je vrlo blisko, možda ne identično s nejasnom praksom meditacije, poznate šintoizmu.
Kod samuraja, šintoizam je obezbedio naslednu sredinu, konfučijanizam dao etički kodeks, a zen formirao njihovo ponašanje u miru i u ratu. Ovo specifično japansko trojstvo nikada nije bilo simetrično. Razlika se uvek stvarala zahvaljujući modi, istorijskim periodima, lokalnim tradicijama i ćudljivosti pojedinaca.