S koje god strane da počneš da ih slušaš neće te razočarati, barem je takav slučaj sa mnom, jer obožavam Hypo, i sve ono što Njegovo veličanstvo Workaholic Mastermind radi. Ne izdvajam albume po kriterijumu "najbolji-najgori" (kad je Hypocrisy u pitanju), mogu da slušam bilo koji album. Činjenica da najviše volim "Abducted" i "Hypocrisy", ali ne znači da su ostali za bacanje. "Virus" je extra mega giga bomba od albuma, "The Arrival" volim zbog njegove mračno-spore strane, "Catch 22" zbog smelosti eksperimentisanja, "Penetralia" i "Osculum Obscenum" zbog brutalnosti, "Into the Abyss" jer je taj album u to vreme označavao povratak ka upravo pomenutim albumima sa početka karijere, "The Fourth Dimension" koji nas je uveo u sada već dbro poznatu opčinjenost zelenim kreaturama, "The Final Chapter" za koga ne mogu pronaći prave reči, koji mi je takođe veoma drag i kog rado slušam.
Treba mu pružiti priliku.
Haha, da. Famoznog grbavca Masse-a Broberga akka Emperor Magus Caligula.