Совјетски Савез је морао да се распадне, пре или касније. Са неефикасним економским системом, у коме људи нису били мотивисани да раде, у коме су, за разлику од Запада, иновације биле спутане претераном државном регулативом, са војском на коју је одлазио огроман проценат БНП-а и са земљама-сателитима које СССР више није могао да финансира, имали су шансе само да поживе још коју годину. Авганистан је само убрзао ствари.
Једноставно, СССР је почео да губи технолошку трку са Америма. Долазило је доба компјутера, и-мејлова, страховито убрзане размене информација, а у Русији људи нису смели ни књиге да копирају без одобрења КГБ-а (буквално). И кад су Горбачов и пајтоси схватили да тако више не може, решили су да нешто мењају, покушали су да изврше економске и политичке реформе а желели су да КП остане владајућа. И онда су им се догађаји отели контроли. народ је осетио мало слободе и одмах желео још. И наравно, као и у Југославији, испливао је национализам и пукло је по свим шавовима.