Prisoner of Dreams

Да се мало осврнемо и на Јапан. Јапан је прво '37 напао Кину и ушао у један дуги рат који није могао да добије. Онда су '38 и '39 Јапанци сукобили са Црвеном Армијом (у два кратка и заборављена рата) и оба пута претрпели тешке поразе. После тога су потписали Пакт о ненападању са совјетима, и није било борби међу њима до августа '45. Јапан је желео да избегне рат са Америком, и у почетку се прилично опрезно ширио у југоисточној Азији. САД су страшно притискале Јапан. Пред Други светски рат, Јапан је из Америке увозио више од 90% бензина и скоро 75% гвожђа. Ова зависност је Јапан учинила зависним од америчког ембарга. Крајем јула '41 Америка је замрзла Јапану финансијска средства, што је био тежак ембарго за Јапан. Америка је нагласила Јапану тада да ће да попусти притисак само ако Јапан напусти Кину, Индокину и Манџурију. Значи, Јапан је имао два избора, или да попусти пред америчким притиском и постане другоразредна сила, или да уђе у рат против Америке, иако је постојала широка сагласност у самом Јапану да је победа мало вероватна. Јапанци су прво у касно лето и јесен '41 покушали да се нагоде са Америма - да пристану да евакуишу своје трупе из Индокине, када се у Кини успостави ''праведан мир'' и да повуку све јапанске трупе из Кине у року од 25 година после склапања мира. Пошто Амери, наравно, нису направили никакав уступак, Јапан се определио за напад на Америку (тим пре што су сазнали за окупљање Пацифичке флоте у Перл Харбору), знајући сасвим добро да ће вероватно изгубити, али верујући да ће бити у стању да их задрже на одстојању у дугом рату, и евентуално их примора да одустану од сукоба. Вероватно су се и надали да ће Немци, који су новембра били на капијама Москве, да победе СССР, па би Америка била приморана да већу пажњу и ресурсе усредсреди на Европу. Друго, америчка војска је у јесен '41 била прилично неефикасна, а Јапанци су се уздали у искуство од пар година борби и изненадни напад. Такође су неку наду полагали и у још увек преовлађујућу идеологију изолационизма у Америци и да Амери неће имати нарочиту вољу да се боре (рецимо, тек у августу '41 у Америци је продужен за годину дана војни рок за регруте из '40 - а и тај продужетак је у Представничком дому изгласан са само једним гласом више). Јапанци нису били глупи, знали су да је вероватније да ће се САД борити, и да ће у том случају вероватно добити рат. Али, били су вољни да прихвате ту изузетно ризичну игру, јер им је попуштање америчким захтевима деловало као још гора алтернатива.

Анти-хитлеровска коалиција је формирана тек децембра '41, када је Црвена Армија већ заустављала немачки блицкриг ван Москве. У том тренутку добар број команданата Вермахта је мислио да је рат против СССР-а већ изгубљен, будући да се претворио у рат исцрпљивања, а не брзи рат. Исти је случај и са Наполеоном. Енглези се бусају у груди, диче се Велингтоном, а заправо - коалиција која је поразила Наполеона састављена је тек 1813, пошто је француска 'Велика Армија' која је напала Русију 1812. већ била уништена. Русија се заправо без савезника борила и против Наполеона и против Хитлера, и обојицу их победила.

Нуклеарна енергија је најефтинији облик енергије. Сад, нуклеарке на Балкану, то је друга прича.

Пацифик је био споредан фронт, реално. У којој мери су јапанска освајања утицала на судбину света, а у којој немачка? Немачка је освојила и била на пути да освоји геополитички најважнији и привредно најразвијенији простор на свету. А Јапан се исцрпљивао у Кини. Никад није створио више од регионалне доминације. Тј. само покушаја. Семо тога, не могу се поредити природе ратовања у Европи (где су се бориле читаве тенковске дивизије, са милионима људи) и на Пацифику (где су Амери, користећи супериорну морнарицу и авијацију, лежерно елиминисали Јапанце са једног по једног острва). Права јапанска војска је била Квантунг армија, а она је била заглављена у Манџурији и Кини.

Нисам мислио споредним у стратешком смислу, него у смислу доприноса победи над Хитлером.

Ваљда је само по себи јасна ствар да је боље имати границу на Шари и Проклетијама, него бити изложен упадима низ Ибарску и долину Јужне Мораве.

Борили се на споредним фронтовима, од почетка до краја рата.

Не изговарам наглас оно што куцам.

Нема на чему.

У питању је огроман комбинат. Нека од постројења су у Звечану, али је главнина јужно од Ибра.

И ја сам у почетку тако. А онда сам купио плазмицу и двд-плејер

Ма јасно, ионако ће се појавити на рапидшеру из само шездесетак делова. ДВД је врхунски. У ствари, не могу да се одлучим да ли ми више прија овај класичнији, или металскији део.

Косово је централна тачка Балкана. Направиш ту базу, и можеш по потреби да изађеш да шамараш кога хоћеш. Милован Радановић је чини ми се прошле године издао неку књигу о геополитичком значају Косова.

Наравно, исто се може рећи и за остале учеснике у рату. Нове генерације оружија су смењивале старе. Руси су у почетку рата губили по 4-5 тенкова за један немачки. Временом су не само правили боље тенкове, него се и повећавала ефикасност командовања, боља обученост војника итд. Хари Труман је јуна 1941. док је још био сенатор, а Америка још није била у рату, предлагао да се наизменично помажу СССР па Немачка (у зависности од тога ко је јачи у датом тренутку), све док се међусобно не истребе, а Америка да остане изван рата. Иако су ушли у рат, Америка није превише ратовала против Шваба. И жртве кад се погледају: око 24 милиона Руса, а око 350.000 Британаца и око 300.000 Амера, јасно је ко је сломио Вермахт. Нормандија '44 је само требало да спречи да цела Европа не остане Русима.

ДВД http://torrents.ru/forum/viewtopic.php?t=1920974

Е, јеби га, ''Руси нису знали да направе челик'', па били су '38 трећи произвођачи на свету, иза (наравно) САД и Немачке, а испред Британије, и дебело испред Јапана. А у читавој деценији пре рата, још од '32 су производили велике количине и авиона и тенкова. Нису они тако неспремно дочекали рат.

Енглеска је вероватно једина велика сила у историји која је на време схватила да је њено време прошло и да је много паметније да преда штафету без борбе и, што је и битније, да своје интересе уклопи у интересе новог хегемона. И они то раде одлично.

Можда је и наш, па наши само офарбали петокраку у црвено? Знам да смо имали доста енглеских Москитоса, почетком 50-их.

Не спорим у принципу, али приметна је тенденција код доста западних историчара да се из идеолошких разлога та америчка помоћ, посебно СССР-у преувеличава. Скоро сам негде прочитао да је целокупна америчка помоћ током рата била око 4% руског БНП-а, што и није нека пресудна цифра. Посебно ако се има у виду да је током целог рата СССР практично производио више од Немаца у свакој категорији војног наоружања (авиона 102000 према 76000, тенкова 92000 према 46000 итд). Совјети су чак производили више од Немаца током првих година рата, када су Немци држали скоро целу совјетску територију западно од Москве, најиндустријализованији део СССР. У кључној '42 су произвели скоро 3 пута више тенкова од Немаца. У ствари, овако бројчано кад се посматра, није чудо да је Црвена Армија поразила Вермахт на Источном фронту. А за Британце је много значајније од тих дотрајалих разарача (у замену за које су Амери добили приличан број база) било то што су постепено увлачили Амере у рат.

http://www.megaupload.com/?d=GTO95E5M

http://www.demonoid.com/files/details/1871473/12474711/ Најтоплије препоручујем. Најбољи документарни серијал о WWII.

http://www.megaupload.com/?d=J1BVDZR3 Уплоадоваћу ових дана још пар одличних, новијих књига.

Најјаче је што (гледао сам филм - Der Untergang) је синхронизација потпуно успела. Најбољи онај део где се Хића сетно присећа како су ко од шале освојили целу Европу, а превод је носталгија о Барију '91

Да, V, дефинитивно.

Параноид верзија је посебно успела