Nesto sam prevrteo prethodne stranice i skapirao da nisam napisao recenziju za album uopste. To cu da uradim sada, taman se i sleglo
Pa kaze:
1. If eternity should fail - Jako sam se istripovao kad je stvar pocela. Onaj intro mi uopste nije bio jasan. Nekoliko puta sam ga gasio i pokusao da skapiram sta zapravo slusam, i tad me je roknuo flesbek kad je izasao Frontier. Tad sam se isto istripovao za intro, i isto sam tako gasio par puta da se opasuljim. Ne racunajuci intro, ocekivao sam da ce opener biti eksplozivan kao i svaki do sada (izuzev Sign of the cross). Medjutim, dobio sam jednu mid tempo epsku razbijacinu. Sto se tice ritma, atipicno je za Mejdene. Ali pored toga, odrzao se karakteristicni pecat benda. Glavna melodija mi je podigla svaku dlaku na telu (ukljucujuci i one na mudima). Kad je Dikinson krenuo da peva, usrao sam se. Covek je iskoristio snagu svog sredisnjeg ranga (koji po mom misljenju nikada nije znao da iskoristi kako treba) za apsolutnu dominaciju. Kao i svaki gitarista, trazio sam sola u toj pesmi, a onda sam skapirao da im je to jos jedna od malobrojnih pesama koja nema gitarski solo. Ako cemo realno, u ovoj pesmi i nije potreban. Stvar koju obozavam kod ovog benda je to sto su pametni i odmereni kad je u pitanju kompozicija, ne trpaju stvari u pesmu po svaku cenu samo da bi ih bilo. Ova pesma mi je na neki nacin ukazala u kojem smeru ce da se krece album. Odlican spoiler da me ceka mozda najepskije putovanje koje cu doziveti ikada. Btw. jedna od 3 omiljene sa albuma.
2. Speed of light - Klasicna `80s Maiden pesma. Nekako mi daje vajb kao da je sa Killers albuma. Mnogo gotivim onaj Thin Lizzy rif sa cowbellom. Naleteo sam na brda ljudi kojima se to nije svidelo, ali ne razumem zbog cega. TL mi je jedan od bendova iz prilicno ranog detinjstva, a i Mejdenima su oni veliki uzor (sto se najvise cuje na prva 3 albuma, a i treba se setiti da su na jednom od singlova kao B-stranu objavili obradu pesme Massacre). Dikinson je ovde pevao znatno grublje (u fazonu Chemical wedding vokala) nego bilo sta na svim reunion albumima. Onaj egzoticni deo na gitarama prilicno kida. Nesto posle Frontier albuma mi je diktiralo da ce se neka egzotika naci na sledecem albumu. Sola na gitari su ovde koncipirana i odsvirana kao da je `81 (KOJI KRETEN TVRDI DA SE OVAJ BEND ODMAKAO OD SVOJIH KORENA ????). Konkretno me podseca malo na Another life. Ova pesma nema nikakve veze sa ostatkom albuma. Drugacija je od svega ostalog sto ce se kasnije cuti.
3. The great unknown - U ovoj pesmi je jedna od Dikinsonovih najboljih vokalnih izvedbi ikada snimljenih. Visine kristalno jasne i ciste, svaka rec se razume, otpevano je prilicno mocno. Kad se takav vokal uklopi sa onakvim tekstom, dobija se najbolja stvar na svetu. Ja mislim da je zadnji put ovako u isto vreme mocnu i tehnicki kvalitetnu vokalnu izvedbu imao zadnji put davne `84, eventualno `86. Atmosfericna sola na gitari jos pridodaju utisku da je ovo jedna od najboljih stvari na albumu. Druga od 3 omiljene sa albuma.
4. The red and black - Bass solo koji je na pocetku je mogao biti inspirativniji i kreativniji. Al kako god, sluzi svrsi. Odlicna melodija koja nas vraca na The x factor eru vozi za sve pare. Jos jedna prilicno epska pesma na albumu. Pored bass intra, jedina moja zamerka na ovu pesmu je sto je onaj prog deo malo repetitivniji nego sto treba. Sintovi zvuce grandiozno, bas kako bi i trebalo i kako se ocekuje. Napev koji sledi posle svake strofe je prilicno zarazan i to mi govori da je ovo pesma koja ce se MILION POSTO svirati na predstojecoj turneji. Klasicna Harris pesma.
5. When the river runs deep - Po mom misljenju, jedan od malo slabijih momenata albuma. Instrumentalno i vokalno mi je mlitava. Mislim da je ovde trebalo cvrsce odsvirati i da vokalna linija bas i ne odgovara tekstu. Sto se teksta tice, verovatno je ideja da nam docaraju kako je to ziveti njihov zivot i sta zivljenje tog zivota sve podrazumeva. Deluje mi da je ovaj tekst otvoreni spoiler da su stari i umorni i da nece jos dugo tu biti. Ovakva prica je zasluzila mnogo bolju realizaciju.
6. The book of souls - Ova pesma mi je jos jedan od slabijih momenata albuma. Ocekivao sam od nje mnogo vise. Za nju vazi isto sto i za prethodnu: ovakva prica je zasluzila daleko bolju realizaciju, jer tekst je prilicno jeziv i mracan. Gotivan mi je mnogo akusticni intro. Al sve u svemu, pesma mi jako slabo sedi u usima. Ko zna, mozda se to nekad i promeni.
7. Death or glory - Jos jedna od pesama koja nas vraca u osamdesete. Dok je Speed of light u fazonu Another life sa Killers albuma, ova mi daje The duellists vajb. Verovatno zbog tempa, a i u refrenu (koji je vrlo zarazan) ima nesto sto podseca. Sasvim fina mid tempo pesmica koja na keca ulazi u uvo.
8. Shadow of valley - Upravo sam dosao do pesme koja je kod vecine fanova sporni momenat albuma. Masa je u fazonu da je sranje sto je "recikliran Wasted years intro, pokrali su sami sebe bla bla bla bla". Gluposti. Na taj sporan intro gledam kao na reminiscenciju nekog proslog vremena, i to smatram prilicno smekerskim potezom iz razloga sto je to samo momenat, a ne cela pesma. Kad malo bolje razmislim, ovaj intro zapravo nema veze sa Wasted Years introm. Jedina slicnost je sto je odsvirano na prvoj zici i na pocetku pesme, druga slicnost NE POSTOJI. Uostalom, ima potpuno drugaciji kontekst od Wasted years introa. Nije mi jasno uopste sta se ljudi tripuju. Zbog tempa i rifova unutar nje me vise podseca na The fallen angel sa Brave new world albuma, ali ni sa njom nema veze. Tekst nisam bas najbolje skapirao, ali mi izgleda da je o starosti i stecenom zivotnom iskustvu. Ova pesma mi je jedan od lepsih momenata na albumu.
9. Tears of the clown - Mislim da ne postoji covek koji nije upoznat sa vescu da je Robin Viliams mrtav. Negde sam procitao da se neko iz benda druzio sa njim.Tekst je jednostavno zastrasujuc koliko je realan i mislim da svako od nas u dubini duse moze da se pronadje u njemu. Jedna od potresnijih prica koju je ovaj bend ikada ispricao. Muzicki, ova pesma ne donosi nista novo i epohalno, ali to ne umanjuje njen kvalitet. Zvuci mi kao da je iz Dikinsonovog solo opusa, a to, po mom misljenju, samo doprinosi raznovrsnosti i sarolikosti albuma. Jedan delic Smithovog sola je "pokupljen" iz Randy Rhoadsovog soloa iz pesme Mr. Crowley. cudi me da do sad to niko nije primetio. Takodje jedna od najlepsih pesama na albumu.
10. Man of sorrows - Jos jedna od tuznijih i potresnijih pesama iz opusa ovog benda. Isto vazi kao i za prethodnu pesmu: Muzicki nista epohalno i novo, ali svakako dobro. Treba svakako spomenuti i pohvaliti Murrayev predivan solo na pocetku. I ova pesma muzicki podseca na Dikinsonov solo opus. A kao sto vecina verovatno i zna, Dikinson na svom Accident of birth albumu ima pesmu koja se zove MAN OF SORROW. Razlika je samo u jednom slovu. Tako mala, a tako bitna. U ovoj pesmi najvise me je privukao tekst od kojeg sam se najezio. Jos jedna od pesma u kojoj verovatno svako od nas moze da pronadje neki segment i period svog zivota (na nesrecu, nekima je to svakodnevica. Poznajem nekoliko takvih ljudi).
11. Empire of the clouds - Dosli smo do velikog finala ovog albuma. Iz nekog razloga, naslov mi je govorio da ce ova pesma biti pink flojdovsko putovanje Mejdena u fazonu Isle of avalon i When the wild wind blows sa proslog albuma. Citao sam sve moguce intervjue i najave gde se govorilo o tome kako je Dikinson na ovoj pesmi svirao klavir (koji do tad nije pipnuo), kako pesma traje 18 minuta, kako je ovo nesto najbolje sto su ikada snimili. Kad se covek susretne sa takvim izjavama, prosto vise ne zna sta da misli i sta da ocekuje. Sve vreme dok sam slusao album, sa najvecom dozom radoznalosti i znatizelje u zivotu sam cekao da dodje na red ova pesma. Ovu pesmu sam zavoleo na prvo slusanje. Ne postoje reci kojima bih mogao opisati kako sam se osecao kad sam je prvi put cuo. Toliku lavinu emocija nisam doziveo nikada u muzici (za mene, ovome mogu prici samo Metallica, Queen i Gary Moore). Predivna melodija na klaviru jednostavno sa lakocom topi sve sto joj se nadje na putu. Gudacki sastav i clean gitare u kombinaciji sa klavirom i udaraljkama dopiru i do onih najskrivenijih ljudskih emocija. Vokal bukvalno kao da je iz raja izasao. O gitarskom radu ovde ne treba trositi reci. Tri gitare i bas zajedno stvaraju simfoniku koju se mnogo bendova muci da postigne celu karijeru (pre svega mislim na sve one Najtviseve i ostala sranja od bendova koji su od metala napravili bajku). Na ovoj pesmi se nalazi jedna od meni najboljih Smithovih sola ikada. Cela pesma je perfektno osmisljena i aranzirana. Dikinson je genije, direktor svemira, kako god. To se mora priznati kad se uzme u obzir da je on, koji po vokativu nije instrumentalista (niti je ikada bio) i koji je jedan instrument naucio koliko-toliko da svira samo da bi mogao da iznese svoju misao, uspeo da napravi ovako nesto. U pravu je bio Harris kada je rekao da je ova pesma remek delo i da je najbolja koju je bend ikada snimio. On, koji je egoista i diktator, na kraju je morao da prizna da je neko uradio nesto bolje od njega. Toliko o velicini i kvalitetu ove metal simfonije. Mislim da mi je ovo apsolutni favorit albuma.
Iako sam istakao par falinki, dajem albumu ocenu 11/10 zato sto ima dovoljno materijala na njemu da potkrepi to.
