Lady Jane

Ja se pribojavam te slikovne

Vec me zabrinjava ova tisina Jesu li svi zivi posle subote?

Moj Joca je uginuo Imao je 6 godina...

Sa ovim se ne zeza! Ima nas starijih ljudi ovde... treba srcka da mi stane

I? Za koju se od navedenih zemalja najlakse dobija viza?

The full European list of tour dates is - NOVEMBER Thu 9 DENMARK, Aalborg Gigantium Fri 10 DENMARK, Copenhagen Valby Sun 12 FINLAND, Tampere Icehall SOLD OUT Tue 14 FINLAND, Helsinki Hartwall Arena Wed 15 FINLAND, Helsinki Hartwall Arena Fri 17 SWEDEN, Stockholm The Globe SOLD OUT Sat 18 SWEDEN, Stockholm The Globe SOLD OUT Mon 20 SWEDEN, Gothenburg Scandinavium SOLD OUT Tue 21 NORWAY, Oslo Valhall Thu 23 NORWAY, Bergen Vestlandshallen SOLD OUT Sat 25 SWEDEN, Stockholm The Globe SOLD OUT Mon 27 HOLLAND, Den Bosch Brabenthallen Tue 28 FRANCE, Paris Palais Omnisport de Bercy Thu 30 SPAIN, Barcelona Palau Sant Jordi DECEMBER Sat 2 ITALY, Milan DatchForum Tue 5 SWITZERLAND, Zurich Hallenstadion Thu 7 GERMANY, Stuttgart Schleyerhalle Fri 8 GERMANY, Dortmund Westfallenhalle Mon 11 WALES, Cardiff NIA Tue 12 ENGLAND, Birmingham NEC Thu 14 ENGLAND, Manchester Arena Fri 15 SCOTLAND, Glasgow SECC Sun 17 ENGLAND, Newcastle Arena Mon 18 ENGLAND, Sheffield Arena Wed 20 IRELAND, Dublin The Point Fri 22 ENGLAND, London Earls Court

Eto, nema me par dana i oni već dođu na ideju da sam u sexy sado tripu, utežu se i pričaju o slatkišima po mojoj temi Neka, neka, samo se vi meni lepo družite

Bilo bi jadno da sa ovoliko godina i skolovanja nisam pismena. Mada, kad pogledam oko sebe vidim da je pismenost pre izuzetak nego pravilo. U poslednjih par dana sam naletela na "vislja" umesto "visa" u jednoj knjizi, a onda na "niodkuda". Ali za to "niodkuda" nisam sigurna, mi smo ucili da se pise "ni od kuda", a nedavno sam cula da je to pravilo promenjeno i da se sad pise zajedno Da li bi me oborila zato sto ti se ne svidja prica? Nadam se da ne. Moja drugarica je imala puno problema sa svojom profesorkom, posto se ovoj nije svidjalo gotovo nista sto je M. pisala, pa ju je stalno obarala. A onda je nekoliko drugih profesora ocenilo da M. odlicno pise. Kasnije je osvajala i neke nagrade.

Metalni ukus - ukus jona gvozdja. Malo je glupo napisati "ukus jona gvozdja'. Kao da umesto "kiselo" napises "ukus jona vodonika" Znaci, kad sledeci put neko kaze da je nesto kiselo, ti mu kazes: "Sta si ti, neki 'kiseli', a?" Uvod se ne uklapa sa ostatkom Samo je ubacen tu, "hajde da nekako pocnem". Metamorfoza je brza, pa stoga i naivna, posto je prica kratka. Da je duza, moglo bi to mnogo bolje da se odradi, al' bi se onda svi smorili A sto se kraja tice, uopste nisam znala kako ce se zavrsiti, posto pricu nisam unapred smislila. Imas neku bolju ideju?

I ja Pocela sam "Sumrak idola', a posle me ceka "Putnik i njegova senka".

Dobro, moze i to da se racuna

A mozda su u sumi

Drago mi je da vam se svidja. Inace se ne bavim pisanjem, ovo mi je juce palo na pamet, pa sam sela i zapisala. Ovo je prva i jedina verzija. Pre ovog sam napisala ono o kisi, sto mi je isto tako samo palo na pamet. Od srednje skole nisam nista pisala, ako ne racunam clanke za studentske novine (ali to su strucne teme, pa to nije to). Tako da bi mi bilo drago da napisete sta mislite da ne valja, mozda nastane neka bolja verzija.

Ja sam Ada. “Vesela”. Ipak, za sebe ne mogu reći da sam ikada stvarno i bila vesela.O, naravno da sam se smejala i pevala i mislila da sam srećna. Ponekad, kao i većina ljudi. A ponekad ne. Ali, sve je to bilo površno, nisam nikada razmišljala gotovo ni o čemu, stvari i događaji su se nizali, a ja sam ih pratila samo sa dozom prijatne zainteresovanosti. Sve do jednog jutra u kasno prolece kada sam odlučila da se prošetam po našoj bašti. Volela sam tu baštu. Kada biste sa ulice prošli kroz staru kapiju od kovanog gvožđa oko kojeg su se grane bršljana uvile tako snažno da se metal već davno usekao u tkivo biljke i činilo se kao da su i stvoreni tako zajedno, imali biste utisak da je spoljni svet nestao i da ste ušli pravo u davno zaboravljeni svet bajki u kojem i dalje ima mesta za snove i malo magije. Imala sam običaj da za lepih dana satima sedim u toj tišini i zelenilu i čitam. Posebno sam volela mali osunčani travnati deo, koji se nalazio pored velike srebrnaste jelke. Jelka je tu bila od kada sam se rodila i činilo mi se da se nikada nije menjala. Samo je stajala tu, u tom uglu bašte i širila oko sebe opojno-gorak miris smole. I tog jutra sam nakon obilaska svakog ugla našeg vrta došla na to mesto. Legla sam na travu i zagledala se u nebo, divno plavo, onako snažno duboko plavo kakvo ume da bude kada je potpuno vedro, tako da se čini da nije stvarno i da su boje neprirodno pojačane. Gledala sam tako u nebo, ne misleći ni na sta, prste sam provlačila kroz busenje trave i uživala u mirisu smole. Dodirivala sam travu, vlat po vlat, sve dalje su dosezali moji prsti, dalje, busen po busen... a onda vise nije bilo trave. Pogledala sam ka vrhovima svojih prstiju. Tamo nije rasla trava. Tlo je bilo prekriveno suvim iglicama, suvo i tvrdo. Ispod jelke nije raslo ništa. Naravno da sam ovo znala i ranije. Smola iz iglica ubija druge biljke. Ali sada mi se zbog nečega ovo saznanje učinilo važnim. Taj deo sa ubijanjem. Da li je jelka bila zla? Ova ideja mi se odmah učinila urnebesno smešnom. Zamislite samo, zla jelka! Ali... Ona čini zlo drugim biljkama, tako je stvorena i ne moze drugačije. A ako je tako stvorena, da li bi mogla da bude odgovorna za sva ta mala ubistva tokom svih tih godina svog postojanja? Znala sam da je glupo što na taj način razmišljam o nečemu što zapravo nema svest. Međutim, postojalo je nešto što me je uznemiravalo u čitavoj ovoj ideji. Dobro i zlo. Da li je stvarno postojalo tako nešto ili su to samo koncepti koje su stvorili ljudi da bi mogli da odrede svoj stav prema nečemu što nisu mogli razumeti? Zamislila sam Dobro i Zlo kao svetle tačke na krajevima sveta, širili su svetlost oko sebe, a ta svetlost se mešala i na mestu na kojem se mešala nalazio se čitav naš svet. A šta ako nije tako? Šta ako ne postoji Dobro i Zlo, šta ako ne postoji ništa izvan ovog sveta, ništa izvan i ništa posle? Šta ako jednostavno nikada ništa ne saznamo? Strah je počeo da se siri kao fizički bol, osetila sam kako me preplavljuje i kako jedva da mogu da dišem, a onda se ovaj osećaj naglo izgubio i ustupio mesto mešavini tuge i usamljenosti i počela sam da plačem. Ležala sam na travi, na toplom suncu i nisam mogla da prestanem da plačem. Zarila sam prste u zemlju i gnječila je, vlažnu i crnu. Stisnula sam grumen zemlje u šaci i prinela ga usnama. I počela sam da grizem zemlju i nastavljala sam da plačem i nisam znala zbog čega sve to radim. Ukus zemlje je bio jasan i hladan, star, sa metalnom nijansom u pozadini. Ne znam koliko je vremena prošlo. Činilo mi se da je vreme nestalo, da je ostala samo užasavajuća usamljenost. Posle ovoga više nisam mogla ništa da radim. I nisam mogla da shvatim kako drugi ljudi mogu da žive sa tim saznanjem. A možda ga i nemaju. Ili su našli nešto u šta će verovati i ne odustaju od te ideje, samo zato što duboko u sebi znaju da postoji mogućnost da nikada ništa ne saznaju. Da samo prestanu da postoje. Ali ja sada nisam mogla da verujem ni u šta. Morala sam da saznam. Nisam znala tačno šta, ali morala sam, jer sam znala da je to jedini način da prestane užas koji sam osećala. Počela sam da posmatram svet oko sebe. Na jedan nov, analitičan način. Htela sam da znam od čega je sve postalo i kako i, najvažnije od svega, zašto. Ništa mi i dalje nije bilo jasno. Ali počela sam da se zaljubljujem u svet. Sve me je oduševljavalo. I vazduh i voda, vatra, cveće, oblaci, sve, baš sve mi je bilo divno. Mogla sam satima da posmatram daske u podu ili način na koji je okrečen zid i da u tome pronalazim nešto čudesno. I došla sam na ideju da lepota postoji da bi nas zaštitila od straha od smrti. Naravno, i ovo je bila samo ideja, samo pitanje na koje nisam mogla da nađem odgovor. A šta je bilo sa ružnim? Da li je ružno uopšte postojalo, ili je i to bila samo još jedna ljudska tvorevina? Odlučila sam da pronađem nešto ružno i vidim kakve zaključke mogu da izvedem. I tako je prošlo par meseci, došla je jesen i iako me je još uvek ponekad obuzimao osećaj straha i tuge, barem sam našla način da ne mislim neprestano na smrt i ništavilo. Nedaleko od kuće sam otkrila jednog prosjaka za koga sam verovala da je oličenje ružnoće. Bio je veoma star, izgledao je ispijeno, koža mu je bila suva i svuda izbrazdana dubokim brazdama; podsećala me je na ispucalu zemlju. Oči usađene duboko, sitne i kako sam tada zamišljala, zle. Imao je samo nekoliko belih, masnih pramenova kose koji su padali na prljavi kaput, odnosno na ono što je od kaputa ostalo. Bio je savršen. Sve češće sam prolazila pored ugla ulice na kojem je obično sedeo i razmišljala šta da uradim. Nisu mi se jedino sviđali ostali klošari koji su se tu nalazili i koji su me uvek neprijateljski posmatrali. Skoro da sam fizički osećala njihovu netrpeljivost. Ipak odlučila sam da priđem prosjaku i da mu ponudim ručak. Želela sam da ga pogledam izbliza i pod svetlom. Bila sam potpuno zatečena kada je odbio. A on je samo rekao da mu ne treba nikakva milostinja od mene ili bilo koga. Da čeka samo još milostinju od Boga. Da čeka smrt. Ostali su vikali na mene, vikali su da ih se klonim i da ne dolazim više. Kada sam stigla kući, otac je u bašti palio suvo lišće. Vatra je pucketala, plamenovi su leteli u nebo zajedno sa varnicama i svuda se širio miris spaljenog lišća. Stajala sam tako i posmatrala kako se smeđe, sasušeno lišće pretvara u plamteći mlaz svetla i miris i dim. Lišće je odlazilo u nebo. Nije nestajalo, samo je prelazilo iz jednog oblika postojanja u drugi. Pa zar onda... Ako staro lišće ne nestaje zauvek, kako bi onda ljudi mogli jednostavno da prestanu da postoje? Kako? Ali, opet, kako da saznam da li je stvarno tako? Morala bih da doživim smrt. Ili da vidim smrt. I u tom trenutku mi je postalo jasno šta ću uraditi. Napolju je padao sneg. Posmatrala sam čitavo popodne kristale leda kako se lagano spuštaju sa neba. Sedela sam u sobi i oštrila veliki kuhinjski nož. Sviđao mi se zvuk, oštar i metalan koji bi se začuo kada bih naglo povukla oštricu noža preko oštrača. Nisam imala nikakav plan, ali sam uživala u svakom trenutku. Uskoro ću znati. Šta god to bilo. Obulka sam se i izašla iz kuće. Lagano sam koračla, sneg je škripao pod mojim nogama, a ja sam zaljubljeno gledala u pahulje. Počela sam da pevam, tiho, da ne narušim veličanstvenost zimske noći. Sama sebi sam se sviđala. Pevajuća Smrt. Ugledala sam ga. Spavao je na stepeništu umotan u neke krpe. Nije bilo nikog drugog. Nisam razmišljala o onome što radim. Samo o onome što ću videti i saznati. Bilo je i suviše lako. Nije me primetio sve dok nisam uhvatila njegov potiljak, povukla ga ka sebi i otkrila vrat. Nije shvatio šta se dešava. Rekla sam mu da je milost stigla i naglo povukla nož preko njegovog vrata. Krkljavi zvuk dopirao je iz njegovog grla, oči su mu se raširile, ali ne u strahu, već u naletu čuđenja, krv je pokuljala iz usta . Bila sam fascinirana, nisam znala gde da gledam, da li u njegove oči ili kožu na obrazima. Krv se slivala niz nju i ulazila u bore iscrtavajući tako mapu na njegovom licu. I dok sam posmatrala kako se ovo dešava zaboravila sam da mu gledam u oči. Kada sam ih ponovo pogledala bile su staklaste, beživotne i zurile su u prazno. Bila sam neverovatno besna na sebe. Kako sam samo mogla da propustim trenutak smrti? Kako? A onda sam se setila srca. Klečala sam pored njega i kidala i sekla njegovu odeću. Mahnito sam cepala dronjke sa njegovog tela. Oh, samo da nije prestalo da kuca, samo još jedan jedini otkucaj! Stigla sam do kože, napipala rebra i počela da sečem, brzo, brzo, gurnula sam ruku u meko, toplo tkivo i još malo dublje i napipala srce. I osetila poslednjih par grčeva. I ništa više... Sedela sam u snegu krvavih ruku. Ništa nisam znala. Suze su mi se slivale niz obraze, ipak, nisam znala da li plačem. Miris krvi je bio jak i oštar na ledenom vazduhu. Čudno kako su mirisi zimi oštri, a leti meki. Ranije mi to nije palo na pamet. Miris krvi je bio sladak. Prinela sam krvave prste ustima i počela da ih sisam. Slatko-slano. I metalni ukus u pozadini. Metalni ukus. Kao i...kao...kao zemlja. Mi i zemlja. Jedno isto... Čula sam ih i videla kako dolaze. Klošari. Ali nisam mogla da se pomerim. Vikali su, ponovo. A onda bljesci svetlosti i bol. Svuda samo bol. Ali nije mi bilo važno. Posmatrala sam pahulje kako se svetlucaju na crnom nebu. Davno jednom sam razbila čašu i ona se pretvorila u stotine malih dijamanata na podu. Čaša je sadržala dijamante, sadržala skrivenu lepotu. Ali, čemu sve to? Tama je prekrila dijamante i pokrivala pahulje. Lagano sam klizila u dijamante i tamu... Ja sam Ada... Ovde sam. Negde. Vidim dijamante i mrak. Mrak se širi i prekriva sve. I možda sve nestaje i ničega neće biti. A možda dijamanti prekriju tamu... Možda...

Ja pogotovo